The Holdovers

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Alexander Payne

scenario: David Hemingson

uloge: Paul Giamatti, Dominic Sessa, Da‘Vine Joy Randolph, Carrie Preston, Naheen Garcia, Andrew Garman, Brady Hepner, Michael Provost, Ian Dolley, Jim Kaplan

Kreće Advent (srpski: „Veseli decembar“), a sa njim i „prigodni“ filmovi u kojima se širi praznična radost i sreća. Ako vam ti „Hallmark Channel“ naivni porodični filmovi idu na živce, mogli ste jedino da se protiv njih borite ironijom, bilo malo blažom (serijal Home Alone), bilo nešto žešćom (prvi i originalni Die Hard), ili, pak, da sve zajedno ignorišete. A ako biste u ovoj (ili svakoj narednoj sezoni) ipak hteli da pogledate neki „božićni“ film, a da vas ne pojede transfer blama, imamo dobru vest. Ona se zove The Holdovers.

Svaki Božić ima svog „Grincha“, a u slučaju najnovijeg filma Alexandra Paynea (Sideways, About Schmidt, Nebraska) to je gospodin Paul Hunham (Giamatti). On je profesor istorije starog veka u elitnoj školi internatskog tipa za bogatašku decu negde u Novoj Engleskoj. Godina je 1970, izokola dopiru zvuci hippie-muzike, isparenja marihuane, neke nove ideje o društvenim ulogama i sumorne vesti iz rata u Vijetnamu, ali čini se da je za profesora vreme stalo, baš kao i za školu. On po svom običaju vređa nezainteresovane učenike, što sebi u bradu, što naglas u učionici, a kod njega nemaju protekciju ni oni koji dolaze iz bogatih sponzorskih familija. Naročito ne oni, i to ga stavlja u problem s direktorom škole koji ga zbog poslednjeg ispada kažnjava time da bude „dežurni nastavnik“ tokom zimskog odmora za vreme kojeg velika većina učenika odlazi kućama na praznike ili na luksuzno zimovanje.

Te godine, četvorica naslovnih „ostalih“ su dvojica mlađih momčića kojima su roditelji daleko, sportista koji tera kontru svom ocu tako što pušta kosu i jedan zlobni sociopata. Njima se u poslednji trenutak pridružuje i „novi dečko“ Angus Tully (Sessa) kome je majka u poslednji trenutak otkazala aranžman na Karibima kako bi tamo otišla na medeni mesec sa svojim novim mužem. Angus ima nekakve akademske ambicije i svakako oštar intelekt koji najčešće koristi u prepirci, ali takođe reputaciju nediscipline, zbog čega mu nad glavom visi premeštaj u vojnu školu.

Kada se, sticajem okolnosti, četvorica momaka počaste izletom na skijanje, u školskom prostoru merama štednje ograničenom na par prostorija ostaju samo Paul i Angus, zajedno s glavnom kuvaricom Mary Lamb (Randolph) koja još nije ožalila sina koji je poginuo u Vijetnamu, pa ne želi među ljude na praznike. Dok ona koliko-toliko „prizemljuje“ situaciju, između dvojice svojim pozicijama frustriranih muškaraca počinju seanse nadmudrivanja i „razmene usluga“ u kojima se otkrivaju tajne i formiraju prijateljske veze, tako da na kraju obojica postaju bolji ljudi.

Jedna od kritika koje američkom nezavisnom autoru upućuju manje dobronamerni kritičari je da je anahroni manirista koji uporno snima „novohollywoodske“ dramedije zamaskirane od farse, preko apsurda do fingiranja toplih ljudskih priča. To je tehnički tačno, ali to samo po sebi ne mora biti loše, naročito ako smo skloni „novohollywoodski“ period smatrati najplodnijim u američkoj filmskoj istoriji i jednako tako notiramo da Payne nije tek impotentni plagijator Boba Rafelsona ili Hala Ashbyja, nego da zaista oseća i kanališe duh njihovih filmova. Čini se da je sa The Holdovers konačno rešio da se obračuna sa svojim kritičarima tako što će 2023. godine snimiti film smešten u rane 70-te i što će ga snimiti baš u tom stilu. Uspelo mu je: film je klasičan, sastavljen od prepoznatljivih motiva, a opet sasvim svež i originalan.

Payne je tu minuciozno insistirao na detaljima i zapravo ih sve pogodio. To ćemo primetiti još od uvodne špice i posebno dizajniranog logotipa kuće Focus Features koja nije postojala ono doba, ali je logo dizajniran da liči na onovremeni proizvod. Jednaka pažnja je posvećena i fotografiji koju potpisuje Eigil Bryld. Ona je originalno sasvim digitalna, ali su u post-produkciji dodati efekti granulacije i zaprljanosti kako bi se što vernije emulirao stil 70-ih, u čemu dosta pomažu i specifične boje ondašnjeg osvetljenja. Za pohvalu je i montaža Kevina Tenta puna blagih pretapanja između scena, kao i izbor muzike iz baladičnijeg i akustičnijeg registra ondašnjeg roka. Sve to Payne drži pod kontrolom, pa je film zanatski savršen, odnosno onakav kakav ga je reditelj zamislio.

Vrlo dobri su i glumci. Paul Giamatti koji je s rediteljem sarađivao na filmu Sideways prosto uživa u ulozi nadrndanog profesora koji ne voli nikog i kojeg niko ne voli, verovatno s dobrim razlogom. (Doduše, školska sekretarica koju igra Carrie Preston s njim malo flertuje i čak mu poklanja tanjir božićnih kolača, ali to je zapravo više signal prijateljstva, poštovanja i toga da su njih dvoje zapravo na istoj strani poštenja u okolnostima političkih i finansijskih pritisaka.) Debitant Dominic Sessa kao Angus je takođe uglavnom vrlo dobar, dokle god ne pokušava da „nadglumi“ Giamattija u teatralnom ključu, gde profesionalac ima više iskustva. Slično vredi i za Da‘Vine Joy Randolph koja „ispada“ u najzahtevnijoj sceni filma, ali oboje imaju sreću da ih iskusni glumac zapravo razigrava i pušta im dovoljno prostora.

Druga česta kritičarska zamerka na pristup koji Alexander Payne ima bila bi ta da on na svoje likove gleda sa visine, odnosno da je jasno svestan mana kojih oni nisu. U slučaju The Holdovers se to čak može proširiti na tvrdnju da su likovi zapravo vrlo tipski. Prva linija rediteljeve odbrane bila bi ta da ovde on nije imao završnu „ruku“ scenarija, što mu je inače običaj, već je isti u potpunosti napisao David Hemingson, do sada prisutan jedino na sceni TV-serija, i to ne na najvišem nivou iste. Druga linija odbrane bila bi ta da obojica, i Hemingson i Payne, tu zapravo imaju dosta human pristup. Dvojica centralnih likova zaista počinju kao uobičajeni tipovi džangrizavog profesora, to jest neostvarenog sredovečnog intelektualca koji se iskaljuje na onima koji su formacijski ispod njega, i razmaženog malog bogataša, ali kroz film se otkrivaju dublji slojevi njihove ličnosti. Zaključak tog „ljušćenja“ je dvojak: niti su oni tako loši kako se to na prvi pogled čini, pritom iza tih njihovih nedostataka stoje traumatična iskustva, a takođe nisu oni loši koliko su loši oni koji im zapravo kroje kapu i od čije volje oni zavise.

Na kraju, The Holdovers je možda predvidljiv film u kojem se može pronaći eho drugih, i to ne samo „tiših“ klasika iz perioda Novog Hollywooda, već i Scent of a Woman (1992) za ulogu u kojem je Al Pacino dobio svoju jedinu nagradu Akademije. Ali u toj predvidljivosti koju će verovatno osetiti samo gledaoci s većom „kilometražom“ koja sa sobom nosi i malo cinizma, ipak ima i neke ugodnosti i čak topline. Zbog toga možemo reći da imamo film kojeg valja uvrstiti na listu lektire u prazničnom periodu.