Deep Water

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Prošlo je dugih 20 godina, otkad je Adrijan Lajn poslednji put režirao. Bio je to ,,Unfaithful“ (2002) s Ričardom Girom i Dajen Lejn, spoj drame o disfunkcionalnim vezama i erotskog trilera, i ujedno „labudova pesma“ za filmove takve vrste koji su u međuvremenu skoro potpuno nestali s velikog platna.

Lajn je bio jedan od pionira, od simbola i od najvećih imena upravo tog fluidnog podžanra koji je popularnost stekao osamdesetih, a vrhunac doživeo deceniju kasnije.

U međuvremenu se svet promenio do te mere da se seks ne prodaje više tako dobro, ako i uopšte: u naletu novog puritanizma je proteran iz sfere bioskopskog filma na televiziju kasno noćnih termina, striming servise i sferu festivalskih filmova. Lajn je, čini se, odbio da se menja zajedno s trendovima i izabrao da radije ne radi, nego da se konvertira.

Ipak, autor je ostavio neke od klasika, od erotske drame ,,9 1/2 Weeks“ (1986), preko ,,Fatal Attraction“ (1987) za koji je prvi i jedini put nominovan za Oskara, pa do unekoliko autoparodičnog ,,Indecent Proposal“ (1993) i pomalo ponesrećenog rimejka ,,Lolite“ (1997). Uprkos jasnim motivima braka, neverstva i seksualnih perverzija koje se provlače kroz Lajnovu filmografiju, on se zapravo pokazao kao versatilan režiser. Čak i ako preskočimo njegov pomalo opskurni prvenac, decentnu dramu o odrastanju i seksualnom buđenju ,,Foxes (1980)“, ne treba zaboraviti da je Lajn potpisao i jedan od ikoničnih filmova osamdesetih ,,Flashdance“ (1983), kao i jedan od najznačajnijih filmova o postratnoj traumi, žanrovski melanž horora, trilera i drame ,,Jacob‘s Ladder“ (1990).

Zbog toga se novi Lajnov film ,,Deep Water“ željno iščekivao još od trenutka najave, a dodatni razlog za to je činjenica da se radi o adaptaciji literarne majstorice psihološkog trilera Patriše Hajsmit koja takođe nosi reputaciju vrlo filmične autorke, o čemu ponajbolje svedoče filmovi kao što su ,,Strangers on a Train“ (Alfred Hičkok, 1951), ,,The American Friend“ (Vim Venders, 1977), ,,The Tallented Mr. Ripley“ (Entoni Mingela, 1999) i ,,Carol“ (Tod Hejns, 2015).

Film je, međutim, zapeo prvo u montaži, pa onda i u korporativnoj kombinatorici nakon Diznijevog preuzimanja studija Foks. „Diznijevci“ po diktatu PG-13 rejtinga zapravo nisu znali šta da urade s filmom za očito odraslu publiku, pa su ga posle dve godine konačno izbacili na servis Hulu u Americi, a Amazon u ostatku sveta. O dužini čekanja možda najbolje govori podatak iz „celeb-tračerske“ sfere da su se zvezde filma, Ben Aflek i Ana de Armas u međuvremenu uspeli spetljati i raskinuti.

Prva filmska asocijacija nakon par uvodnih scena će nam, međutim, u sećanje prizvati drugu literarnu i filmsku poetiku: roman Džilian Flin i film Dejvida Finčera ,,Gone Girl“ (2014), i to upravo zbog prisustva Afleka u ulozi muškarca kojeg njegova supruga (Ana de Armas) „vuče za nos“ i „pravi na budalu“ naočigled svih. On je Vik Van Alen, tehnološki patent-milioner koji je već relativno mlad mogao priuštiti da se povuče iz biznisa, preseli u predgrađe, a vreme provodi s porodicom i bavi se hobijima, kako onim normalnijim (brdski biciklizam), tako i onim čudnijim (uzgajanje puževa). Ona je Melinda, njegova ,,trofejna“ žena koja na njegovu pojavnu hladnoću reaguje provokacijama u vidu verbalnog ponižavanja i flertovanja s mlađim muškarcima.

Oni su roditelji Triksi (Grejs Dženkins), izuzetno inteligentne, ali i iritantne šestogodišnjakinje, i ona je, čini se, jedino što ih drži na okupu jer je strast odavno usahla. Deluju kao da dolaze iz ne samo različitih, nego i suprotnih svetova: on kao brižan otac, gotovo nikada ne pije i sve drži pod kontrolom, dok ona uglavnom zanemaruje kći, voli da se „oleši“ i onda postaje sklona glupostima.

Lajn i scenaristi Zak Helm i Sem Levinson (serija ,,Euphoria“) nas ne zamaraju ranim prizorima bračne sreće, već nas odmah bacaju u njihovu patologiju. Već na prvoj žurci u predgrađu na koju odlaze vidimo prilično jasne pukotine. Ona je tamo dovela najnovijeg „prijatelja“, zgodnog, ali tupavog Džoela (Brendan Miler) s kojim pred svima pije i flertuje, dok Vik to iz prikrajka posmatra i čak prijateljima objašnjava kako uopšte ne razmišlja o tome da li ga ona vara. On će svoju priliku iskoristiti i hladno i sabrano prepasti junošu poučnom pričom o tome šta se dogodilo njenom poslednjem „prijatelju“ koji je nestao, odnosno kojeg je on navodno ubio. To će tupanu poslužiti kao dovoljan razlog da prihvati posao hiljadu milja daleko i odseli se iz kraja.

Već sa sledećim „prijateljem“, pijanistom Čarlijem (Džejkob Elordi) će biti malo teže, a kada on doživi nesrećni slučaj, Melinda će iskazati sumnju da Vik ima udjela u tome. U tome će joj se pridružiti i komšija, ne baš uspešni pisac krimića i scenarija Don (Trejsi Lets), na zgražavanje supruge Keli (Kristen Konoli) kojoj je Vik čak simpatičan. Vik deluje kao tip koji bi mogao tako nešto izvesti, jer je nesumnjivo inteligentan i moralno ambivalentan (obogatio se na projektu čipova za navođenje vojnih dronova), ali Donovim „teorijama zavere“ malo ko može da poveruje.

Sve će, međutim, isplivati na videlo, a kada se pojavi Toni (Fin Vitrok), Melindin „stari prijatelj“, bivši dečko i „prvi ljubavnik-Amerikanac“, ostaje da vidimo kako će se sve to rasplesti...

,,Deep Water“ ne odlazi u pravcu višestrukog i dubinskog propitivanja pojmova bračnog i porodičnog života, smirivanja s nekim, predgrađa, kulture trača, glasina i spektakla za „neutralne“ promatrače spremne da izaberu stranu i patologije kako individualne, tako i udvoje, kao što je to bio slučaj sa ,,Gone Girl“, već se zadovoljava time da bude jedan prilično konvencionalni i relativno predvidljivi trilerčić. U tome, pak, nailazi na prilične probleme, od onih standardnih kao što je preterano zahtevanje od gledalaca da potisnu nevericu zaradi priče, pa do onih kompleksnijih.

Prvi problem je strukturalni: ekspozicija je prolongirana do te mere da prva polovina filma deluje krajnje letargično, a kraj, inače primetno izmenjen od onoga u izvornom romanu i prvoj, francuskoj adaptaciji s Žan-Lujem Tretinjanom i Izabel Iper, zbrzano. Problem se svakako delom skriva i u montaži koja otkriva da su određeni integralni delovi iz sredine filma bili isečeni, a da su silne repeticije iz prve polovine očuvane, i koja prema kraju filma postaje sve hektičnija.

Nešto je tu, doduše, i do nepromišljenih režiserovih odluka, poput silnog insistiranja na dualitetima na makro i na mikro planu u prvoj polovini filma (makro plan se ogleda u tome da se smenjuju scene trilerske napetosti između supružnika sa scenama predgradske normale, dokolice i hedonizma, dok je to na mikroplanu podvučeno smenjivanjem kontraplanova).

Za erotski triler, ,,Deep Water“ je prilično prigušen, interesantniji u insinuacijama (igre dominacije među supružnicima kao deo predigre) negoli „na delu“, odnosno u scenama seksa koje su nemaštovito snimljene kamerom iz ruke i u jednom slučaju se bez ikakvog objašnjivog razloga cela scena topi u svim bojama duginog spektra.

Čak i kada puževe otpišemo kao klasičan očuđujući momenat, ostaju nam brojne druge dramaturške rupe, pre svega oko Donove motivacije za toliku angažovanost (ne, jedna politička rasprava između njega i Vika nije dovoljno uverljivo objašnjenje za toliki „pik“), kao i povlačenje lika koji je na taj način postao „vučna sila“ zapleta na rezervnu poziciju u jednom trenutku, odakle će biti vraćen na kraju. To je očito problem u scenariju koji veliki Trejsi Lets samo kao glumac ne može ispraviti.

Čisto glumački gledano, evidentna je nekonzistentnost između glumaca različitog ešalona, prvi put vidljiva kada Ben Aflek, inače glumac koji često pati od manjka motivacije da se potrudi, bez po‘ muke Brendana Milera „pojede za doručak“, a to čini i sa malom Grejs Dženkins koja prilično neprijatno preglumljuje.

Zapravo, Aflek ima dostojne partnere jedino u Trejsiju Letsu s kojim deli tek par scena i Lil Relu Haueriju, koji igra lik koji se utapa u kolektivni karakter suseda s kojim demonstrira nešto „ortačke“ hemije. Potonjoj vezi s Anom de Armas uprkos, njih dvoje na ekranu ne pokazuju skoro ništa hemije, možda i zbog toga što se kubansko-američka glumica uglavnom profilisala kao izuzetno prijatno prisustvo na ekranu, pa joj je uloga manipulativne „kučke“ suviše kontratipa.

Od erotskih trilera se očekuje određena količina „treša“ i besmislica, naročito u situaciji kada je ceo žanr u defanzivi, ali u slučaju „Deep Water“ omeri pojedinih komponenti jednostavno nisu pravi. Nisu se, dakle, samo vremena i moda promenili, nego je i nekadašnji majstor ovog tipa filma Edrijen Lajn ostario, pa kao takav teško da može revitalizirati žanr.