Ordinary World

2016.

scenario i režija: Lee Kirk

uloge: Billie Joe Armstrong, Selma Blair, Judy Greer, Chris Messina, Fred Armisen

Da li vas je nekad neki fiktivni lik toliko nervirao da ste poželeli da uletite u ekran i išamarate ga? Iako sam od loših filmova često suviše desenzitiziran da bih nešto iritantno doživljavao emotivno, gledajući Ordinary World sam dobio takav osećaj. Protagonistu sam hteo da udarim posred njuške da mu cvikeri spadnu. Nema veze što ga igra Billie Joe Armstrong, prema sastavu Green Day ne gajim neke izrazite sentimente, lik je prosto takav bednik. Posledično sam hteo i autora, uglavnom piskaralo i wannabe rediteljčića Leeja Kirka, da pridavim jer ko i sa kojom agendom mi servira ovog pizduna kao glavnog lika sa kojim kakti valja saosećati.

Reč je, dakle, o liku koji sam traži batine. To je jedan od onih bivših ljutih punkera koji su u međuvremenu postali papučari sa ženama-skotovima (Blair) i dvoje dece, a nisu ni za jedno, ni za drugo. Kao papučari su beskorisni jer ne znaju ni promeniti pelenu niti isterati kante za đubre na vreme i samo reminiscenciraju kako je bilo super kad su bili mladi i bili face. Kao punkeri su, kada im se pruži prilika, toliki promašaji, jedni od onih koji će izbegavati da pogledaju striptizetu i opominjati društvo da koriste podmetače.

Naravno, takav lik će se naći u krizi za svoj 40-ti rođendan, toliko da će popizdeti i uzeti predsednički apartman u hotelu da u njemu napravi žurku na kojoj će uglavnom sedeti sa strane i duriti se na stare drugare. Prosto se pitam šta njegova bivša (Greer) koja je isfurala karijeru muzičke menadžerke vidi na njemu. Šta na njemu vide njegovi ortaci? Šta komšije koje hoće da se druže s njim? Šta na kraju i njegova žena? Pa lik je beskoristan!

Sad, kako će se kriza odigrati i sa kojom poukom? (Prosto, ovo je takav film, pouke mora biti!) Pa, predvidljivo, popujuće i pičkasto, zapravo ultra-sigurno, sterilno i konzervativno. Divljanje za divljanje, odrastanje je celoživotni proces, porodične vrednosti su iznad nagona i osećaja kastriranosti, prošlo je vreme za rock ‘n’ roll, pa treba postati koristan član društva, recimo radnik u gvožđari.

Billie Joe Armstrong je pogrešio, doduše kardinalno, samo u jednoj stvari: što je prihvatio ulogu. U njoj ne može izgledati ni dobro, ni poštovanja vredno. Igra karikiranu, uvredljivu verziju samog sebe i kao da se dobrovoljno javlja da glumi strašilo u nečijoj staračkoj fantaziji. Ordinary World je sranje, i to sranje sa zlim namerama.

Every Thing Will Be Fine

2015.

režija: Wim Wenders

scenario: Bjorn Olaf Johannessen

uloge: James Franco, Rachel McAdams, Charlotte Gainsbourg, Marie-Josee Croze, Patrick Bauchau, Peter Stormare

Motiv moralnog pada ispravnog, pristojnog ili makar uglednog čoveka je doslovno star kao Biblija, i to Knjiga Postanja. Nije li Adamova sudbina (uz Evino petljanje, što je dokaz ugrađene mizoginije u monoteističke religije) upravo takva i nije li on samim time što je bio prvi čovek ispunjavao sve uslove da bi se pad osetio? U literaturi je, a da se ne lažemo, i Biblija je samo književnost, nije pala s neba, napisali su je ljudi, dakle, moralni pad standard, ponajbolje obrađen kod Camusa u njegovom najfilozofskijem romanu Pad.

Može li se na tu temu snimiti film? Svakako može i taj motiv se znao tu i tamo pojaviti koliko da nas podseti da je film u neku ruku nastavak književnosti, baš kao što je književnost u neku ruku nastavak filozofije. Pitanje je, međutim, je li Wim Wenders pravi čovek za to, ali okretanje dokumentarcima nakon što su mu igrani filmovi otišli u čudnom i mračnom pravcu (Palermo Shooting kao krunski dokaz) je ulivalo nešto poverenja. Međutim, pokazalo se da je Wenders još uvek u mračnom raspoloženju, što nije problem samo po sebi, uostalom, i tema filma nije vesela. Štos je u tome da depresija dolazi u paketu sa kreativnom blokadom i lenjošću, što je za proces stvaranja filma kardinalni greh.

Narečeni pristojni čovek u moralnom padu je pisac u blokadi, Thomas (Franco) koji na lokalnoj zavejanoj cesti doživi saobraćajnu nesreću u kojoj je žrtva jedan dečak. Wenders nam je tu bacio “curveball” i imamo jednu cinično-morbidnu navlakušu dovoljnu da nas “kupi” za ceo film u kojem se Thomas nosi sa posledicama svog čina kroz još tri godišnja doba u rasponu od 12 godina.

Međutim, od tada je sve u padu. Ne nužno moralnom, više slobodnom. Na stranu što standardnoj temi ne doprinosi ničim spomena vrednim, nego i dubiozna odluka da (melo)dramu snima u 3D tehnici ima smisla samo na tom zimskom početku, da bi se kao štos ispuhao već u sledećem činu. Bezidejni scenario Bjorna Olafa Johannessena svakako ne pomaže, a utisak je da se događaji ređaju slučajno, bez ikakvog logičkog sleda, moralnog komentara ili makar nagoveštaja dubine.

Uz tu manifestaciju lenjosti i bezrazložnog naklapanja, kao šlag na tortu dolazi drvena gluma za koju se da pretpostaviti da je u pitanju namerna stilska odluka, premda to verovatno nije slučaj. Ispada da Wenders, osim elementarno za 3D, ne haje ni za šta drugo, a da udarne taktove glume postavlja James Franco, jedan od onih glumaca sa kojima treba rediti pomoću motke i biča. On je drven, Wenders ga snima u dosadnim krupnim kadrovima, a ostali ga slede. Rachel McAdams je u principu ograničena glumica, ovde čak i nema neki zahtevni zadatak osim da egzistira u kadru, ali uspeva da zajebe francuski akcenat (radnja filma je smeštena u Quebec). Charlotte Gainsbourg, inače jedna od ekspresivnijih glumica, ovde je potpuni “miscast” u ne-ekspresivnoj ulozi majke koja pati, a Marie-Josee Croze uglavnom statira kao protagonistina druga žena. Da ironija bude potpuna, ovde čak i deca, poslovično sklona preglumljivanju, deluju umrtvljeno.

Je li ovo samo dno za Wendersa? Možda i nije, ali čoveku dođe da se zapita. Ovakvim lenjim pristupom i snimanjem radi snimanja se vrlo brzo troše stare zasluge. Every Thing Will Be Fine je nepotreban film i čist višak. Ako autora više zanimaju dokumentarci, zašto se uopšte petlja da na silu radi na igranom filmu?