Something in the Dirt

 kritika objavljena na XXZ

2022.

Režija: Justin Benson, Aaron Moorhead

Scenario: Justin Benson

Uloge: Justin Benson, Aaron Moorhead

Čini se da je transfer Justina Bensona i Aarona Moorheada u ligu solidno budžetiranih nezavisnih žanrovskih filmova koji je ovaj dvojac napravio s prethodnim filmom Synchronic (2019) ostavio jači utisak na potpisnika ovog teksta (što, uostalom, možete proveriti i u samom tekstu objavljenom na ovim stranicama), nego što je to učinio na autorski dvojac. Benson i Moorhead su se brže-bolje vratili svojim „no budget“ korenima i direktno se „naslonili“ na uradak The Endless (2017) koji je prethodio Synchronicu. E, sad, zašto je Something in the Dirt u tom smislu više loša nego dobra vest, iako u pitanju nije nužno loš film?

Kao i The Endless, Something in the Dirt je meta-eksperiment spajanja više-žanrovskog igranog filma sa „lažnim“ dokumentarcem preko „mumblecore“ pristupa i „no budget“ estetike. Takođe, Benson i Moorhead su, pored višestrukih funkcija iza kamere (uz režiju, su-potpisuju i montažu i produkciju, Benson pride još i scenario, a Moorhead i fotografiju) igraju i uloge ispred iste. Žanrovski okviri i tema, odnosno teme (ovde imamo po više njih u oba slučaja) nešto su drugačiji, budući da je Something in the Dirt makar u pokušaju spoj „luzerske“ drugarske komedije, očajničke socijalne drame, paranoidno-simbološkog trilera i natprirodnog horora uz ponešto „found footage“ mehanike, dok je okvir meta-mokumentarca „talking heads“ stila isti za oba filma.

John (Benson) i Levi (Moorhead) su komšije u derutnoj, bezmalo napuštenoj zgradi negde u Los Angelesu, u daljem podnožju Hollywooda lišenom svakog glamura, umesto kojeg možemo da vidimo i čujemo avione i helikoptere u niskom letu, ponekog zalutalog kojota u blizini i šumske požare u daljini. John se sam kvalifikuje za „starosedeoca“ u zgradi, za sebe kaže da je evangelički hrišćanin, gej je i sveže razveden, nekada je bio nastavnik matematike, ali sada, čini se, živi od apanaže od bivšeg muža. Sa druge strane, Levi se friško uselio u buđavi stan za koji John tvrdi da je stajao prazan oduvek, barmen je koji povremeno radi noćne smene u lokalnom sumnjivom baru, izgleda kao klošar s plaže, nema nikakvu rodbinu, ali zato ima istoriju boravka u psihijatrijskim institucijama i dosije kao seksualni prestupnik i uverljivo objašnjenje zašto to nije pravedno.

Njih dvojica se upoznaju u dvorištu i, nikakvim sličnostima uprkos, počnu da se druže i pomažu, valjda iz puke potrebe za društvom i ljudskim prisustvom. Kada u jednom trenutku u Levijevom stanu John primeti seriju fenomena poput stvari koje levitiraju, čudnih zvukova, matematičkih formula koje je ostavio bivši stanar u unutrašnjosti ormara i objekata od kristala koji se ponašaju kao svetlosna prizma iako nisu izloženi nekom vanjskom izvor svetlosri, on dobija ideju da o tome snimi dokumentarac o tim paranormalnim fenomenima i razotkrije šta se tu stvarno dešava. Levi je u principu skeptičan prema misticizmu, ali ne nužno prema para-nauci (jer „oseća“ promene u sili gravitacije), a i fan je serije The X Files od rane mladosti, pa na poduhvat pristane.

Istraga ih dalje vodi do para-naučnih teorija i terorija zavere, simbola navodno utkanih u urbano planiranje Los Angelesa s početka XX veka, numeričkih i inih kodova koji se ponavljaju između ostalog i kroz Morseov kod, Ode radosti kao okidača za paranormalnu aktivnost, misterioznog urbaniste i šifre 1908, Pitagorejaca i čega sve ne. Usput, mi pratimo razvoj njihovog odnosa i otkrivanje tajni koje oni skrivaju od sveta, jedan od drugog i sami od sebe, i to kroz dokumentarac i dokumentarac o dokumentarcu, sa sve intervjuisanim „stručnjacima“ i otpuštenim bivšim montažerima.

Jasno, vremena su post-moderna, post-istinita i post-realna, pa postaje sve teže naći neku tačku oslonca, pa to možemo pronaći u nepoverenju prema svemu, svakome i svačemu neretko podignutom do nivoa paranoje. Sa druge strane, imamo potrebu da sve obuhvatimo i „racionalno“ objasnimo, pa zbog toga i sklonost ka kovanju vlastitih teorija koje su šuplje jer drugačije ne mogu ni biti. Pojednostavljeno rečeno, o tome se radi u novom filmu Bensona i Moorheada i oni se sa svim tim idejama očito zabavljaju i na intelektualnom i na bazično-drugarskom nivou, što je svakako za poštovanje.

Problem je, međutim, pristup vođen krilaticom „svega mi daj“ zbog čega Something in the Dirt na kraju krajeva deluje kao poprilična „papaz-janija“ ne samo ideja, nego i štoseva, finti, krivih tragova, prolaznih misli i autorskih pristupa koja u isti „lonac“ trpa i banalnost i nenormalnost, i nedogađajnost i jake senzacije, uz dozu repetitivnosti. Taj haos nije vidljiv samo na širem planu celog filma ili od scene do scene, nego po pravilu u istoj sceni, a ponekad i u istom kadru.

Ima i u tome materijala za uživanje, pa čak i divljenje Bensonu i Moorheadu i njihovom umeću ispred i iza kamere i ingenioznosti njihovih pojedinih ideja, ali sve se to u šumu koji traje blizu dva sata gubi. Zbog toga, Something in the Dirt uglavnom ne funkcioniše kao polu-koherentno filmsko delo, već više kao nekakav portfolio šta su Benson i Moorhead sposobni da snime za malo ili nimalo sredstava. Problem je, pak, u tome da smo sve to od njih već videli u boljem obliku i u suvislijim pakovanjima.

He Never Died

2015.

scenario i režija: Jason Kravczyk

uloge: Henry Rollins, Kate Greenhouse, Jordan Todosey, Booboo Stewart, David Richmond-Peck, James Cade, Steven Ogg

Pripremite se za žanrovski blender. Malo horora, malo akcije “revenge flick” tipa, malo super-heroja, malo misterije i još malo indie drame. Autor Jason Kravczyk nije neko ime od poverenja, ima nešto kratkih filmova i dva prilično opskurna dugometražna i solidne su šanse da će se ovakva ideja završiti po sistemu “mnogo hteli, mnogo započeli”. Srećom pa je u ključnim aspektima Kravczyk apsolutno znao šta radi.

Prvo, što se žanrova i stilskih izraza tiče, autor je pokazao zavidno znanje i spojio ih znalački. Recimo, “revenge flick” na temeljima Taken filmova (zlikovci su mu oteli kćerku, a on ih lovi jednog po jednog) je ovde samo kostur. Horor i super-herojski film se poznaju u izgradnji glavnog lika (za kojeg znamo da neće umreti, odnosno da će preživeti), a horor-komponenta je zajedno sa misterijom i okruženjem tipičnim za indie dramu (zimski New York bez glamura i znamenitosti kojeg ovog puta igra Toronto) odgovorna je za atmosferu filma. Ona je gusta, mračna, nabijena anksiozom i depresijom, neprijatna i opčinjujuća.

Ono što He Never Died ima kao bonus je i njegov glavni glumac i to je dovoljno da ovaj i inače vrlo solidan film postane dobar i da nam, istini za volju, uopšte skrene pažnju u gužvi filmova. On je Henry Rollins, muzičar, javna ličnost, komentator, “trouble-maker” i povremeni glumac kojem treba naći pravu ulogu. Rollinsa teško možemo zamisliti kao versatilnog glumca, ali to ne znači da je sposoban odigrati samo svoju medijsku personu. Onako krupan, nabijen, jak kao crna zemlja, sposoban da primi i uzvrati udarac svakako ima urođeno prisustvo na ekranu. Ovde, međutim, odlazi korak dalje: njegov lik je kompleksan, tajnovit, ljudski i animalan, nipošto samo “strong and silent type” kojeg ne mora ni da glumi.

Rollins ovde igra Jacka, usamljenika čiji se, pretpostavljamo, nekad zanimljiv život sveo na tupu egzistenciju: spavanje, televizija, hrana u jednom te istom lokalu, pešačenje po gradu i tombola u crkvi. Zašto tombola? Ne opterećuje ga, kaže. Jasno nam je i da ga prošlost sustiže, na vratima mu se neplanirano pojavljuju zlikovci i prete nasiljem. On nije ganut i u stanju je odbraniti se golim rukama protiv oružja svih sorti i tipova. Ono što će ga izbaciti iz takta je uopšte pojava kćerke (Todosey) u njegovom životu što rezultira povećanom količinom dijaloga (Jack inače ćuti ili odgovara lakonski i čini se da nema smisla za humor, što na drugom nivou postaje komično na “deadpan” način), zbližavanjem sa konobaricom u lokalu (Greenhouse) i novim setom nevolja i moralnih dilema za Jacka...

Međutim, ko je (i šta je) zapravo Jack? Znamo da je natprirodna pojava, ali koje je njegovo usmerenje? Je li nekakav mučeni anđeo osvete? Je li vampir (sa ljudskom dušom) i to od one moderne sorte koja se prešetava danju? Je li neki drugi monstrum? Šta zapravo želi, osim da ga se ostavi na miru? Šta ga toliko vuče nazad? Gledajte i videćete, Kravczyk nam u jednom trenutku podastire rešenje, izuzetno nategnuto, ali svejedno zanimljivo. Lagana preporuka, znači.

Regression

2015.

scenario i režija: Alejandro Amenabar

uloge: Ethan Hawke, Emma Watson, David Thewlis, Lotharie Bluteau, Dale Dickey, David Denick, Devon Bostick, Aaron Ashmore, Peter MacNeill

Po svemu što mogu primetiti u poslednjih par godina, 90-te nam se vraćaju. Politička situacija u Srbiji i Hrvatskoj, “air max” patike, šišanje “na opasno”. Evropa opet preplavljena izbeglicama. Sa pozitivne strane, tu su novi The X-Files, Twin Peaks je u pripremi, Faith No More imaju novi album, isto planiraju i Deftones, a nešto se šuška da će se i Guns n' Roses ponovo okupiti u originalnoj postavi. Pitam se šta je sledeće. Grunge revival? Ne znam da li se samo tragedija ponavlja kao farsa ili se na farsu mogu obrnuti i dobre stvari.

Evo, recimo, novi Amenabar. Vraća se u 90-te i svojim izborom tema i donekle stilom, dakle darkerajem, mada se ne vraća u Španiju gde je u to vreme stvarao, ali i vremenom u koje smešta radnju filma. Ma koliko sve to, taj spoj težnje za intelektualnom obradom podataka i razumevanjem sa “settingom” brutalne američke provincije i temom moralne panike o satanističkim kultovima, te neo-noir pristupom delovao zanimljivo, Regression ima velike šanse da postane i ostane redundantan film kojem je mesto u nekom drugom vremenu i nekoj drugoj paradigmi.

Ali ljudski je nadati se, posebno kad je u pitanju Amenabar sa kojim imam poseban odnos. Moj prvi susret s njim bio je negde krajem 90-ih, najkasnije 2000. godine, pri početku moje srednje škole i dark faze koja me je preuzimala. Abre los ojos. I dalje sjajan, svevremenski film nepogrešivo mračne, pesimistične atmosfere, ali tada u mojim očima filmčina koja mi nije samo opredelila ukus, nego me je u velikoj meri formirala. Thesis sam pogledao naknadno i bio mi je više nego dobar, ali opet ni prineti gothic-punk remek-delu.

A onda je Amenabar napravio dve vezane greške kojima mi se “zamerio”. U oba slučaja se prodao. Dozvolio je, i čak učestvovao u hollywoodskom “šav na šav” remakeu Abre los ojos, pod imenom Vanilla Sky, kojeg sam dosta vremena odbijao pogledati zbog šminkerske glumačke postave. Posle sam počeo da cenim Croweovu lagano pop rekontekstualizaciju i zamenu crno-zelenih tonova madridskih noćnih klubova sa newyorškim tužnim jesenjim, ali to je druga priča. Druga “greška” su mu bili The Others, još jedan komercijalni proizvod, klon meni prilično dosadnjikavog The Sixth Sense i prosto sam izgubio interes za autora koji je obećavao. Toliko da sam The Sea Inside pogledao naknadno i gotovo slučajno (bio mi je dobar film, ne i fascinantan), a Agoru nisam, iako sam sebi obećao, pa smetnuo s uma. Dešava se.

Već na početku filma Amenabar sebi čini medveđu uslugu sa “bazirano na istinitim događajima”. Prva greška je što je sledeća kartica iza toga ime fiktivnog grada. No dobro, autor štiti anonimnost aktera priče, pa što ne bi i slučajnih svedoka i stanovnika jednog provincijalnog grada. Međutim, kada nakon nekoliko tipskih uvodnih psiho-triler / neo-noir scena shvatimo o čemu se tu radi, a radi se o moralnoj panici glede satanističkih kultova i ritualnih ubistava koja je sporadično izbijala po američkim zabitima od 80-ih nadalje i brzo hvatala plamen, ali je svaka pojedinačna panika ostajala ograničena. Naravno, sve i jedna od njih su se na kraju ispostavile kao glupost, manipulacija i predstava za dobre hrišćanske ovce, tako da Amenabar sa uvodnom karticom puca sebi u nogu i spoila ceo film. Dakle, znamo da nas rade, samo je pitanje kako i ko to tačno čini i zašto.

Realno, priča nije jača strana filma. Pored toga što je predvidljiva, još je i prilično rupičasta glede logike. Da ne gnjavim puno i ne odajem detalje, evo neke osnove. Angela Gray (Watson) je pobegla od kuće i živi u crkvi pod budnim okom sveštenika (Bluteau) opsednutog zlom i satanističkom panikom. Ona je optužila svog oca (Denick) da ju je silovao, a nesrećni, tupavi bogobojazni bivši alkoholičar je to priznao, samo se ne seća kako, jer njegova mezimica ne laže. Slučaj je pao šaka detektivu Bruceu Kenneru (Hawke) koji misli da se tu krije nešto veće i opasnije (iako je nominalno ateista, to ne znači da nije budala) pa u pomoć poziva psihologa profesora Rainesa (Thewlis), specijaliziranog za regresivnu hipnozu i izvlačenje potisnutih sećanja. I dok kažeš “Krvava Marija”, jedan slučaj navodnog silovanja počinje da poprima neslućene razmere zavere Nečastivog, satanističkih rituala, grupnih silovanja i žrtvovanja tek rođenih beba.

Na sve to kao dodatak imamo obilje horor i psiho-triler “tropa”. Imamo sataniste našminkanih lica u crnim ogrtačima na liniji Eyes Wide Shut – The Ninth Gate. Imamo babu Rose veštičijeg izgleda koja mnogo pije i izgleda strašnije nego Melissa Leo u Prisonersima. (Igra je Dale Dickey, televizijska i epizodna glumica, “najpoznatija” po epizodi u Winter's Bone i to čini vrlo efektno.) Imamo crne mačke. Imamo lupanje vratima. Imamo jedan efektno urađen, ali ne baš potreban “jump scare” momenat. Imamo košmare. I paranoju, mnogo paranoje. Sve to bi moglo funkcionirati kao posveta, ali pitanje je čemu.

Nasuprot priči, likovi su jača strana. Njihova osnova je tipska, ali su u pojedinim segmentima solidno dorađeni i dinamika njihovih međusobnih odnosa je interesantna i fluidna. Recimo detektiv sa klasičnom pozadinskom pričom o razvodu koga Ethan Hawke igra sa manijom u očima i često nadrkanim stavom je bez problema najpametnija osoba u prostoriji, ali samo ako je to policijska stanica. To, naravno, nije neko naročito postignuće, ali njega uljuljkava u iluziji da je temeljit i nepogrešiv. Njegov glavni partner u istrazi, profesor, ima onaj engleski pragmatični stav zbog kojeg deluje samouvereno iako su njegove teorije prilično bizarne i pseudo-naučne, a zapravo bi hteo da se igra detektiva. Angela je možda tipična noir fatalka, ali sa tim “twistom” da zapravo dolazi iz “white trash” okruženja i da je, uprkos svojoj potrošenosti težačkim životom, ipak premlada i nedovoljno mudra da bi dugoročno uspešno igrala takve igre. Nju Emma Watson igra sa strašću i zanosom, ali sa preko potrebnom aurom slatkaste, stidljive naivnosti.

Da se Regression pojavio kada je trebalo, 90-ih, bio bi to jedan od onih ne baš sjajnih, ali svakako zabavnih filmova za jednokratno gledanje kakav bismo posudili iz videoteke ili uhvatili u noćnom programu na televiziji. Paradigma je bila odgovarajuća, a mi smo gutali i veće nebuloze. Ali dvadesetak godina kasnije, sve to deluje malo otužno, redundantno i nepotrebno. Možda je Amenabar tražio pravog, starog sebe. Možda je, sklon taštini, snimao posvetu samom sebi u svojoj najproduktivnijoj fazi. Bilo kako bilo, nije uspeo. Nije Regression katastrofalno loš, ali slaba je to uteha kada nije dobar. Od Amenabara sam očekivao više.