Under Gottsunda

2014.

scenario i režija: Viktor Johansson (prema svojoj knjizi The Dark Spot)

uloge: ensemble cast

Gottsunda je blokovsko naselje u predgrađu Uppsale, dakle u Švedskoj. Tamošnje stanovništvo je uglavnom socijalna kategorija i u polovičnom broju slučajeva radi se o imigrantima. Međurasnih i međunacionalnih tenzija tamo uglavnom nema, siromaštvo i besperspektivnost su teme broj 1 što među odraslima, što među decom i omladinom. Jedna od stvari koje su tipične za Gottsundu, a deluju nezamislivo u kontekstu Švedske su česti nestanci struje, nadajmo se zbog loših instalacija i lošeg projektovanja mreže, a ne zbog sistemskog zanemarivanja najsiromašnijih.

U takvim okolnostima bujaju razne sub-kulturne i kontra-kulturne tendencije. Klinci imaju previše vremena, uglavnom su stalno na ulici, van kontrole odraslih. Viktor Johansson je prvo došao na ideju da tamo organizuje radionice i seanse na kojima bi mladi Gottsunde govorili o svom životu, svojim temama, nadama, strahovima, slobodnom vremenu. Njegova istraživanja i ispitivanja su prvo objavljena u knjizi The Dark Spot, koja je kasnije pretočena u film Under Gottsunda. Film je imao uspešnu DVD premijeru u Švedskoj, visoko se rangira na top-listama video izdanja, a od decembra biće dostupan svuda u svetu preko VOD servisa.

U pitanju je, dakle, pre svega socijalna priča, ali nemojte očekivati nekakve mračne tajne iz prošlosti skandinavske socijal-demokratije, poput seksualnih sklonosti Olofa Palmea (Call Girl) ili nikad pokajanih nacista i sumnjivih igara sa obaveštajnim službama (Millenium trilogija). Problemi Gottsunde su stalni, nerešivi i svakodnevni i pokazuju naličje sistema, ono što nećete pročitati u brošurama i ekonomskim izveštajima. Stoga ne očekujte ni nekakvo poentiranje ili demonstraciju stava. Johansson se trudi, i u velikoj meri uspeva, da svakodnevni život tog svojevrsnog geta prikaže iz blizine, ali bez intervencije i popovanja.

Rezultat je film koji podseća na radove Harmony Korina (Gummo) i ranog Gusa Van Santa. Praktično gledamo klince kako provode svoje vreme na ulici i retko u kućama. Mladu devojku otac Makedonac uči samoodbrani i samodostatnosti, jer on namerava da se vrati u Makedoniju, a ne misli da će za nju država išta učiniti. Dve devojke duvaju lepak i promišljaju kako bi volele da žive pod zemljom i jedu korenje. Neko stalno pali automobile. Dva momka razgovaraju o životu potpuno izvan sistema. Mladi Afrikanac baca pseudo-mudre rime na engleskom. Grupa momaka i devojaka u “military” odeći trenira sistemu, rusku vojnu borilačku veštinu. Tamnopute devojke vežbaju plesne koreografije. Mladi Palestinci izrađuju praćke i planiraju da napadnu policiju, vatrogasce i hitnu pomoć. Zabrinjavajuće je to što ne vidimo da ta deca idu u nekakve škole, ali možda su svi na raspustu...

Narativne linije skoro da i nema, mi ćemo gledati jedan prizor za drugim. Nejasna ostaje granica između dokumentarca i igranog filma, glumci su neprofesionalni, likovi najčešće bezimeni i pitanje je koliko oni igraju uloge, a koliko ponovo oživljavaju svoja lična iskustva. Zato i nisam navodio imena, nće biti od značaja publici. Jasno se vidi umetnički postupak kroz veoma sugestivnu fotografiju (smena krupnih i širokih kadrova) i montažu, obe potpisuje sam Johansson, kao i kroz originalnu muziku Andean Runnera koja je egzotična, hipnotiča i meditativna.

Pored formata koji će najširoj publici biti u najmanju ruku zbunjujući i neprivlačan (nema svako živaca za filmove bez radnje), problem u globalnoj distribuciji može predstavljati i izuzetna lokalnost priče. Nama sa strane teško je razumeti specifičnosti Gottsunde, pošto ona nije ni arhetipski američki geto iz filmova, a ni samo još jedna siromašna četvrt. Možda bi se mogla povući paralela između nje i ljubljanskih Fužina, blokovskog naselja sa velikim procentom ex-yu stanovništva ne baš sjajnog materijalnog stanja, ali Gottsunda je ekstremniji primer, u ekstremnijoj disproporciji sa švedskim prosekom.

Konačno, film je i dovoljno zanimljiv i vizuelno intrgigantan i funkcioniše kao “mood piece” da ga je moguće pogledati. Verovatno sa nama neće komunicirati kao sa domaćom publikom, ali to je manje bitno. Treba samo imati u vidu da svaki sistem ima ljude koji kroz njega propadnu, a svaka država, nažalost, ima svoje kolonije siromašnih.

Only Lovers Left Alive

2013.

scenario i režija: Jim Jarmush

uloge: Tom Hiddleston, Tilda Swinton, Mia Wasikowska, John Hurt, Anton Yelchin, Jeffrey Wright

Jim Jarmush je snimio film o vampirima. To se ljudima koji nisu upućeni u Jarmushov „mindset“ čini kao nešto potpuno nezamislivo, jeftino i trivijalno. Međutim, svako ko je malo pažljivije gledao Jarmushove filmove, zna da su njegovi likovi jednostavno cool, a ima li nešto što je više cool od vampira, u doslovnom i prenesenom značenju. Vampiri nisu cool jedino kada idu u srednju školu i presijavaju se na suncu.

Ima tu jedna mala razlika u nivou i klasi toga „cool“ koja odvaja Adama (Hiddleston) i Eve (Swinton) od ostalih Jarmushovih likova. On nam je u svom opusu podario urbane samuraje, psihodelične kauboje, finske taksiste, makroe iz New Orleansa, svetske putnike, japanske turiste, ostarele jebače, kafopije i pušače, ljude koji su prirodno cool, i koji toga ne moraju ni biti svesni. Sa druge strane, ako je verovati nimalo slučajno izabranim imenima, Adam i Eve hodaju ovim svetom od početka vremena, stičnu naučno znanje, svedoče velikoj umetnosti, uživaju u vrhunskoj krvi i razvijaju se kao ličnosti, dok su sve vreme apsolutno svesni sebe. Ne biti cool i sofisticiran nije opcija za takva bića. Nije ni za njihovog vampirskog prijatelja Christophera Marlowa (Hurt), pisca koji se žali na „ono zombi govedo Shakespeara koji ga je bezočno pokrao“.

Uopšte, kulturne, naučne i istorijske reference su nešto što ćemo ovde dobijati u velikim količinama i na visokom nivou, ali ništa od toga neće biti nategnuto. Za film se vidi da je potpuno autorski i potpuno po autorovoj želji, dijalog je ispoliran, likovi razrađeni koliko treba, ali nije ukinuta njihova simbolička ravan, glumci savršeno odabrani, Tilda Swinton se odvaja od svoje tipične hladnoće i postaje živahna, Tom Hiddlestone portretira Adama u klasičnom rockerskom maniru i to je propraćenom modernom ultra-cool distorziranom drone muzikom, skoro neprepoznatljivim obradama pesama iz 60-ih i 70-ih, naravno klasikom, orijentalnom muzikom u tradicionalnoj i modernoj varijanti i raspravama o muzičkim instrumentima i električnim pomagalima.

Drugi važan motiv je nazivanje običnih ljudi zombijima. Sa jedne strane, to je moguće vampirski elitizam, dok je sa druge to jasna aluzija na konzumerizam i nepažnju sa kojom tretiramo našu prirodu i našu baštinu. Izbor lokacija nije nimalo slučajan. Adam živi u derutnoj vili u Detroitu, gradu koji zaista izgleda kao da je preživeo apokalipsu (što nije daleko u ekonomskom smislu), okružen DIY opremom, starim instrumentima i fotografijama značajnih ličnosti iz kulture i nauke (Tesla zauzima visoko mesto u njegovom panteonu), skriven od svih, osim od Iana (Yelchin), jedinog „zombija“ kojeg ceni i koji mu bezrezervno pomaže. Eve živi u živahnijem Tangiersu, kod kojeg se oseća još uvek vreva starih vremena i gde sumnjivi likovi u zakutnim ulicama nude hašiš turistima.

Priča o zombijima i uništavanju je priča o dekadenciji i moguće skorom kraju sveta kakvog znamo, ali više od toga kraja kulture u bilo kom smislu reči. Jarmush kroz svoje likove uspeva da nam dočara da se može naći zerica lepote čak i u propadanju. Ako se sadržaj samo konzumira, a ne promišlja, onda se ne razume, bilo da je u pitanju kulturni sadržaj ili opipljiva supstanca poput krvi. U tom smislu, važan je lik Ave (Wasikowska), Evine mlađe, nesofisticirane, divlje sestre koja se provodi i krajnje „divljački“ proždire krv. Kako je kultura onečišćena masovnom proizvodnjom, tako je i ljudsko „krdo“, i posledično njihova krv, onačišćena konzumacijom loše hrane, pića, droge, udisanjem smoga, i ostalih blagodeti modernog života. U tom smislu, Only Lovers Left Alive je jedna sasvim uspela parabola o ekologiji.

Slagali se sa osnovnim tezama ili ne, Jarmush ju je predstavio na celovit i koherentan način, i što je važno za film, u besprekornom stilu. Kada je stilizacija ispravna, onda je moguće i držati predavanje i ne biti dosadan. Sa stilizacijom treba biti obazriv da ne prevlada nad sadržajem, ali Jarmush je potpuno na nivou, pažljiv i vešt. Only Lovers Left Alive je jednostavno prelep film u svakom smislu. Tako vampirski, a tako ljudski.