Little Brother

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sada već davne 1988. godine, Ivan Rajtman je režirao krimi-komediju visokog koncepta Twins. Glavna fora se skrivala u „kastingu“ dva glumca koja nisu mogla da budu fizički različitija za uloge naslovnih blizanaca. Deni Devito je igrao malog, prepredenog lajavca koji je upadao u nevolje, pa je morao da ga iz njih vadi krupni, jaki i glupi dobrica kojeg je igrao Arnold Švarceneger. Film nije bio remek-delo, ali je u interakciji njih dvojice i otkriću novog Švarcenegerovog talenta za komediju bio zapravo zabavan.

Skoro četrdeset godina kasnije, dobili smo film na sličnoj, premda malo izmenjenoj premisi, s još očitijom razlikom u izgledu i karakteru likova, ublaženim moralnim pozicijama i objašnjenjem da oni zapravo nisu braća, uz još dodatno zapletene porodične, romantične i prijateljske odonose koji služe da bi se uvodilo više likova i stvaralo više haosa iz kojeg, u teoriji, treba da izleti komedija. Little Brother, u režiji Meta Spajsera (Ingrid Goes West, 2017), po scenariju Džereda Pola i Endrjua Mogela, a s dvoje glumaca s izraženim komičnim personama, bivšim kečerom Džonom Sinom i Erikom Andreom (Bad Trip) u glavnim ulogama, sleteo nam je Netfliks.

Ne, Rad Lendi (Sina) i Markus Pinčer (Andre) zapravo nisu braća, što je zapravo jasno čim vidimo jednog i drugog. Ali su nekada davno obojica bili deo istog humanitarnog projekta druženja dece iz privilegovanih porodica s „domcima“ u kojem je Rad bio veliki, a Markus mali brat. U odrasloj dobi, Markus je usamljeni štićenik psihijatrijske ustanove, a Rad broker nekretnina koji se popeo do statusa omanjeg magnata. Obojica su zapravo nesigurni u sebe, a izvor Radove frustracije je taj što je u stvarnom životu on zapravo mali brat koji nije izašao iz senke svog dominantnijeg i uspešnijeg brata Džoša (Kristofer Meloni), iako zapravo vodi sasvim ugodan život sa suprugom Dirdri (Mišel Monahan) i dva sina tinejdžera.

Radov plan za budućnost je da se proslavi i na taj način ojača svoj biznis, a sredstvo za to je učešće u „rijalitiju“. Međutim, baš kad treba da počne snimanje, u njegov život se vraća Markus. Naime, Markus je mislio da se dopisivao s Radom, ali je zapravo komunicirao s njegovom sekretaricom Miom (Šeri Kola). Pritom, Markus je na putu do Njujorka doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj se dobro ugruvao, a zapravo je nespretan, „bez filtera“ i često mu na pamet padaju sumanute ideje.

Iako Rad ne želi nikakvu distrakciju jer se sprema za snimanje, njega u kuću uvodi rođena humanitarka Dirdri, pa on postaje njen novi projekat za spasavanje. Slično reaguju i producenti emisije koju Rad snima jer im se čini da Markus zapravo svojim šarmom, ali i nespretnim reakcijama, može da okrene emisiju. Pitanje, dakle, nije hoće li nešto poći po zlu, već šta, kada i koliko.

Što se filma tiče, sve je po zlu pošlo već u scenariju. Pol i Mogel zapravo nemaju ideju kako bi kreirali komediju i odakle bi crpili humor, pa su rešili da pokušaju sve kako bi izvlačili smeh publike. Ima tu puno „krindža“, odnosno transfera blama, oslanjanje na sličnosti i razlike u „karakterima“ (ako se to tako može nazvati) grubo skiciranih likova, pokušaja da se nešto „izmuze“ iz apsurdnih situacija, glupavih gegova i nepristojnih seksualnih insinuacija.

Ništa od toga, naravno, ne deluje organski, ma koliko se glumci u tom smeru trudili, a potrudili su se prilično. Jedino što možda ponekad upali je efekat iznenađenja, jer gledalac zaista ne može da očekuje većinu slučajno ubačenih fizičkih gegova, nedokuvanih šala ili logičkih vratolomija ubačenih da zapetljaju manje ili više providnu fabulu i da navuku trajanje na preko 90 minuta. U svemu tome, opet, najviše stradaju likovi i glumci koji ih igraju, jer takve spodobe nije moguće naći u stvarnom svetu, već samo u ćoravim komedijama.

Možda smo očekivali nove Blizance, ali za „diverzifikovanu“ tik-tok generaciju koja zapravo ne gleda filmove. Ali smo umesto toga dobili film od kojeg će nas proći žmarci da je Idiocracy (Majk Džadž, 2006) postao dokumentarac. Jer fore u Little Brother su na nivou fiktivne serije Oh, My Balls, a generalni utisak je na nivou takođe fiktivnog filma Ass iz Džadžovog vizionarskog remek-dela.

Ride Along

2014.

režija: Tim Story

scenario: Greg Coolidge, Jason Manzoukas, Matt Manfredi, Phil Hay

uloge: Kevin Hart, Ice Cube, Tika Sumpter, Laurence Fishburne, John Legizamo, Bruce McGill, Bryan Callen

Svaki put kad odgledam loš film, a Ride Along je svakako loš film, uhvatim da se pitam zašto i šta sam ja Bogu zgrešio da moram da dangubim sa takvim sranjem. Onda, kad malo bolje razmislim, shvatim da je u pitanju profesionalni rizik. To što vodim blog gde svakog dana kačim po jedan novi film znači da moram da gledam i loše, pa čak i da povremeno zaboravim zašto sam uopšte izabrao da gledam neke od njih. Ali jednom kada se nađu na listi, ta sranja moraju biti pogledana. OCD je nužan preduslov za ono što radim.

Ride Along se može opisati kao januarsko smeće. Film snimljen sa utreniranom hollywoodskom ekipom i namerom da pokupi mnogo love u kratkom roku od manje zahtevne publike koja želi jeftinu zabavu, a ne oscarovske drame. U pitanju je varijacija na nebrojeno puta viđene teme, izlizana, nesmešna i nenapeta akciona komedija u cop-buddy maniru, sa dva glavna zapleta, jednim kakti ozbiljnim i drugim komično-parodičnim, a da su oba generička.

Znate taj štos iz 48 Hours ili Leathal Weapon, dvojica nesrećno spojenih policajaca ili baraba od kojih je jedan opasan, a drugi smešan ganjaju skupinu euro-trash švercera oružja i njihovu domaću mušteriju, misterioznog kriminalca, i to čine na neortodoksne načine. Onda poručnik (u ovom slučaju Bruce McGill) krene da ih prekorava, ali oni se ne daju, pa onda upadnu na veliki sastanak u napuštenom skladištu, što dovodi do obračuna sa krimosima, što dovodi do auto-trke, što dovodi do happy enda. Autopilot, i to totalni.

E, sad, varirajte temu i ubacite u to generičku, prostačku ćoravu komediju koja funkcioniše i kao pozadinska priča za dvojicu likova i kao ne sasvim uspela parodija na Training Day. Glavni lik je mali lajavi Ben (Hart), čuvar u školi i entuzijasta za MMO pucačine (spoiler alert: ta ekspertiza će mu biti korisna kasnije u filmu i to scenaristi koriste, mada ne dovoljno). Kevin Hart je glumac i komičar poznat po takvim likovima, lajavim, bezobraznim i priprostim. U poslednje vreme ga ima posvuda po filmovima i televiziji i stalno tupi jedno isto. Dobro, on ume da bude duhovit, ali to je retko, uglavnom se trudi i trudi, što njegove slučajne uspehe označava sa “i ćorava koka ubode zrno”. Humor je takav tip posla da je trud i naporan rad poguban, a spontanost zakon. Ipak, u ovom filmu Hart ima jednu vrhunsku stand-up rutinu, monolog koji izvodi na školskom igralištu na početku filma, dovoljno da podgreje očekivanja, ne bi li ih posle utopio sa prostaštvom.

Njegov lik Ben ima, ničim opravdano, zgodnu devojku (Sumpter), koja pak ima sasvim opravdano besnog i zaštitnički nastrojenog starijeg brata Jamesa (Ice Cube, u poprilično nezainteresovanom izdanju), koji je pritom i pandur. Naravno, James ne podnosi malog kretena, prvo zato što je kompletni kreten, drugo zato što vrišti kada govori i treće, zato što je sklon nesrećama i svakako ne zaslužuje njegovu sestru. Za Jamesa je ipak jasno da ispod robusne, besne i bodljikave spoljašnosti krije zlatno srce. Kada Ben upiše policijsku akademiju, James će povesti na vožnju sa sobom kroz gomilu neprijatnih i blesavih situacija, ne bi li ga iznervirao, isfrustrirao i ubedio da batali policijsku karijeru, dok će se sam baviti polu-incognito istragom koja uključuje srpske švercere oružja i misterioznog gangstera Omara (Laurence Fishburne kao polu-iznenađenje).

Fore su jadne, svode se na fizičke gegove, nezanimljive reference, pričanje brzo, glasno i piskavo i debilne seksualne teme. Problem je što taj nazovi-humor treba da pokrpi rupe u tzv. ozbiljnom, akcionom zapletu. Dobro, nismo očekivali Copland ili Serpico, ali Ride Along je stvarno kliše do klišea. Scenario su pisala četvorica ljudi, ali deluje kao da je odštancan na traci u nekoj hollywoodskoj štampariji. U scenariju je slovima jedan ženski lik, i to potpuno pasivan.

Tim Story je potpisao Barbershop (2002), jedan svež “crnački” film, ali i monstruoznu američku verziju Taxija. Očito da zna da radi kad ima sa čim, ali i da mu kvalitet filma nije na prvom mestu. Ovde ima zahvalnu glumačku ekipu koju samo treba trgnuti iz sna, i Ride Along bi bio bolji film. Sa druge strane, već je zaradio petostruki iznos budžeta i ima ugovoren nastavak. Cilj ispunjen.