kritika originalno objavljena na: fak.hr
2015.
režija: Jacques Audiard
scenario: Jacques Audiard, Thomas Bidegain, Noé
Debré
uloge: Jesuthasan Anthonythasan, Kalieaswari
Srinivasan, Claudine Vinasithamby, Vincent Rottiers, Marc Zinga
Kada je Dheepan
dobio Zlatnu Palmu u Cannesu, bio sam malo iznenađen. Naslepo mi se
činilo da je bilo jačih autorskih imena i značajnijih filmova u
ovogodišnjoj konkurenciji. Mada, iskreno govoreći, bilo
bi neodgovorno tvrditi da je Jacques
Audiard tikva bez korena i u Cannesu i u francuskom filmu kao takvom.
Njegov prošli film Un prophete
(2009) postigao je ogroman uspeh baš na tom mestu (Grand Prix), a
kasnije se našao u konkurenciji za Oscara za strani film, te godine
izuzetno oštroj. I to je Audiarda pozicioniralo kao globalno
značajnog filmskog autora.
Njegov filmski stil je takav da značajne
socijalne teme obrađuje na način blizak žanrovskom. Njegovi
filmovi su nabijeni akcijom i napetošću, ali opet imaju širinu i
dubinu art filma. I Dheepan
je u tom smislu za njega korak u nekoliko smerova. Sa jedne strane,
koristi sada popularan autorski pristup da izađe iz zone ugodnosti i
snimi film na stranom jeziku (u ovom slučaju tamilskom). Sa druge
strane, vraća se svojim korenima, relativno malim budžetima i
podvlačenju možda svog najvećeg talenta za casting i pronalaženje
nepoznatih glumačkih talenata. Konačno, Dheepan
je i punokrvni žanrovski film o čoveku koji beži od rata i nasilja
da bi ga rat i nasilje stizali i pratili gde god se pojavi.
Naslovni junak je bivši vojnik Tamilskih Tigrova,
poražene strane u dugotrajnom ratu u Šri Lanki, jednom od onih
ratova koji puni rubrike “vesti iz sveta”, ali za koji nama na
Zapadu nije jasno ko tu koga i zašto. Bilo kako bilo, rat je gotov,
a posle krvavog rata je za očekivati odmazdu. Film počinje na Šri
Lanki kada Dheepan (Anthonythasan) svoju pokojnu ženu i kćer
“zameni” sa drugom, preživelom ženom Yalini (Srinivasan) i
devojčicom Ilayaal (Vinasithamby) koja je u ratu ostala bez
roditelja jer porodice lakše dobijaju azil u Evropi. Ženin plan je
da ode u London kod rođaka, ali Dheepan se iz nekog razloga odlučuje
za Pariz.
Film onda menja lokaciju i fokus. Umesto priče o
ratu i post-ratnom turbulentnom stanju, dobijamo takođe pomalo
tipski “imigrantski blues” o snalaženju u potpuno stranoj
kulturi bez poznavanja jezika, te o familijarnoj dinamici ljudi koji
zapravo nisu familija, koji su toga svesni, ali koji su iz zajedničke
koristi primorani da žive i rade zajedno. Svoj konačni oblik film
dobija tek kada još jednom pomeri lokaciju iz Pariza u “banlieu”,
blokovsko predgrađe i stavi Dheepana i njegove pratioce kao još
uvek nesnađene strance u neku vrstu klinča sa lokalnim
marginalcima, imigrantima i kriminalcima zaokupljenim svojim sukobima
i ratovima. Iako želi da se uklopi u novi život, Dheepan ne može
da se ne meša u te sukobe, već pokušava da ih zaustavi i spreči.
Međutim, kako je on “oštećena roba”, čovek kojem su rat i
nasilje obeležili život, on to može i zna učiniti na samo jedan
način: koristeći ratne veštine i nasilje koje drži u sebi.
Ono u čemu Dheepan
kao film izrazito uspeva je rad sa glumcima koji je perfektan. U
filmu skoro nema profesionalnih glumaca. Jesuthasan Anthonythasan je
relativno poznati pisac, ali ovde uspeva kanalizirati emocije bolje
nego što bi to uspelo većini glumaca. Kalieaswari Srinivasan je
pozorišna glumica bez iskustva na filmu, ali to se u njenoj izvedbi
ne primećuje ni najmanje. Upotpunjeni sa mladom Claudine
Vinasithamby, oni su sjajni kao trio u zajedničkim scenama u kojima
grade porodičnu dinamiku. Sjajni su i epizodisti, meni do sada
nepoznati glumci, ali kojima predviđam uspešne karijere.
Odlično je i to što se film bavi jednom
aktuelnom temom izbeglištva koja preti da postane večita u
današnjem sve nasilnijem svetu i što je spušta u kontekst “ovde
i sada”, iskreno i bez kalkulacija. Film zbog toga često uspeva da
pogodi emociju kod gledaoca. I tu su opet ključne scene u kojima
imamo troje protagonista i njihov međusobni odnos.
Problemi su, međutim, po pitanju fokusa, odnosno
njegovih nimalo glatkih promena. Film se dotiče brojnih tema, ali ih
ne razrađuje. Kontekst građanskog rata na Šri Lanki je veoma
okviran i ne ulazimo dublje u problem. Imigrantska komponenta je već
viđena u brojnim filmovima, evropskim i američkim. Ni za
familijarnu dinamiku lažne, ad hoc porodice ne znamo treba li nam
zbog svoje bizarnosti biti smešna, strašna ili jednostavno ljudski
potresna. Kao šlag na tortu dolazi matrica o nasilju koje rađa
nasilje i nasilnoj prošlosti od koje se ne može pobeći koja je
toliko prisutna u filmu od klasičnog westerna nadalje da je na tom
planu veoma teško reći nešto novo, te poprilično usiljen kraj
koji jako kvari utisak o filmu.
U tom smislu je Dheepan
pratljiv, na momente čak i pamtljiv film, ali nimalo gladak i
suptilan spoj različitih tema i ideja. Zapravo, deluje pomalo
iskonstruirano. Dheepan
svakako ima svoje momente i uspeva da ostavi utisak, ali je daleko od
kompletnog filma. Dakle, dobar, ne i odličan, i zbog toga ispod
razine očekivanog za canneskog pobednika.
No comments:
Post a Comment