Chronic

2015.

Scenario i režija: Michel Franco

Uloge: Tim Roth, Sarah Sutherland, Robin Bartlett, Maribeth Monroe, Nailea Norvind, Michael Cristopher

Zapravo, imam veliki problem sa filmovima o ne-događajima. Ne smeta mi neki dugotrajni proces koji se polako izlaže, ne smeta mi ni sporost kao takva, ako je na mestu. Međutim, smeta mi film koji ima samo i jedino rutinu, svakodnevnu i uvek istu. Umiranje od starosti ili neizlečive bolesti je ne-događaj, a od toga je majstor Michael Haneke uspeo da napravi emotivno jak, ali zato iznurujući Amour, koji mi je u konačnici ubio volju za životom. Nije Amour bio loš, ali nisam siguran mogu li reći da je dobar. Zato je, ako ne jedini, onda barem jedan od retkih toliko prominentnih takvih filmova.

Michel Franco, autor nagrađivanih filmova Daniel & Anna i After Lucia, pokušao je da sa Chronic varira temu koju je Haneke iscedio u svom filmu. Bolesnici u njima umiru, ali najčešće ne od starosti, nego od neizlečivih bolesti, a naš prozor u njihove svetove i naš protagonista je bolničar David Wilson (Roth), čovek i sam sjeban i faličan, „bolestan na smrt“ u kierkegardovskom, filozofskom, a ne u fizičkom smislu.

Njega upoznajemo kako promatra FB profil jedne mlade studentkinje, Nadie (Sutherland), za koju će se ispostaviti da mu je kćerka i da je na dobrom putu u životu, studira medicinu. David je, znači, nekad bio oženjen. Sada ga kontakt sa ljudskim društvom ne zanima, zanimaju ga samo pacijenti i briga o njima. On je potreban njima, ali i oni njemu. On za njih i kroz njih živi. Sarah je netom umrla od AIDS-a, Johnova porodica je rešila da ga tuži za seksualno uznemiravanje zato što je sirotom čoveku koji se oporavlja od moždanog udara dozvoljavao da gleda pornografiju. Nova pacijentkinja je Martha (Bartlett), za početak samo ide na hemoterapiju, ali kada joj rak metastazira ima jednu jedinu želju: da umre.

Da budem otvoren, ovo leto mi je bilo jedno od najnapornijih i najstresnijih u životu. Ostao sam bez dede i ostao sam bez svoje verne pratiteljice Ankice. Smrt je došla po svoje. Možda Chronic nije bio pravi izbor za festivalsku atmosferu i možda mi zbog moje traume nije nikako seo. U tom smislu ne pomaže ni spor ritam, ni dugi kadrovi (mada umeju biti atraktivni), ni grafički prikaz bolesti, nemoći i odloženog umiranja. Ne pomaže ni nepostojeći luk razvoja kod glavnog junaka, on je isti na početku i na kraju, patološki slučaj i nekompletna osoba. Ne pomažu ni iznenadni ispadi gadosti. Ne pomažu ni silne festivalske nagrade bez ikakvog smisla.

Nije ništa od toga čak ni partikularno novo za Franca, sve sam to već video u After Lucia i sve to mu je prošlo. Imao sam utisak izgrađenosti i neke namere da to bude baš tako i nikako drugačije. Uostalom, i tematika nasilja u školi je bila drugačija, neobičnija, urgentnija i filmu primerenija, pa je zato film udarao u stomak i izbijao zrak. Oseća se da je Franco išao na isti taj efekat i u Chronicu, svom prvencu na engleskom jeziku, ali da ga jednostavno nije postigao.

Ono u čemu možemo uživati su neki od tih dugih kadrova, posebno oni koji su u eksterijeru. Možemo uživati u glumi Robin Bartlett koja je skoro briljantna kao Martha. I više od svega, možemo gledati veoma nijansirano ostvarenje uvek sjajnog Tima Rotha koji je u stanju činiti čuda i od „downright“ lošeg materijala kao što je to ona tupava serija Lie to Me. Ipak, svako ima svoje granice i niko nije u stanju popunjavati apsolutnu prazninu. Dobra vest je da The Hateful Eight nije daleko i da će Roth biti u njemu. Neka to bude uteha za sat i po vremena mučenja zvanog Chronic.