The Midnight Swim

2014.

scenario i režija: Sarah Adina Smith

uloge: Lindsay Burdge, Aleksa Palladino, Jennifer Lafleur, Beth Grant, Ross Partridge

Nije retka pojava da u filmu imamo sestre u nekoj već familijarnoj situaciji. Ono što The Midnight Swim uspeva je da nam prikaže sestre koje izgledaju kao sestre (a ne kao poznate glumice), zvuče kao sestre i ponašaju se kao sestre. Njih tri, Annie (Lafleur), Isa (Palladino) i June (Burdge), okupile su se u majčinoj kući nakon njene iznenadne i ne baš potpuno razjašnjene smrti da “urede stvari”, što će biti okidač za svu silu čudnih stvari, misterija i neobjašnjenih fenomena.

The Midnight Swim je film koji se oslanja na horor, imamo čak i “found footage”, odnosno lažni kućni video, ali je više od toga familijarna drama, misterija i “suspense”. Je li majka poginula usled nesreće prilikom ronjenja (iako je bila iskusna u tome) ili se ubila? Ili to možda ima nekakve veze sa lokalnom folklornom pričom o sedam sestara koje su se jedna za drugom utopile u jezeru? A to opet ima veze sa sazvežđem Plejada, sa “sedam sestara” iz grčke i druge mitologije, sa “prizivanjem” poslednje, sedme sestre / zvezde koja se ne vidi golim okom.

Dve stvari su tu ubedljive i urađene retko detaljno. Jedno je familijarna dinamika. Sestre nisu previše bliske, ali su svejedno dovoljno bliske da znaju tajne jedna o drugoj, zajedničke i pojedinačne prošlosti. Opet, one su dovoljno fizički slične, ali i dovoljno različite osobe koje se sa majčinom smrću nose na različite načine. Od njih tri najčudnija je June, ujedno i najposvećenija očuvanju uspomene na majku i najsklonija da na svojoj koži ispituje šta se dogodilo sa majkom u tom čudnom jezeru. Ono što nju dodatno definira je i kamera koju nosi svugde sa sobom, možda kao sredstvo komunikacije, možda kao neku vrstu terapije.

Ta kamera, tako vešto uklopljena u dramaturgiju filma, odgovorna je i za impozantan vizuelni identitet. To je “home video” štih, ali ne amaterski i prljav, nego više od svega subjektivan. Mi tako pre svega imamo Juninu perspektivu, ali i nju dosta često u statičnom kadru i preko njega gledamo pojedinačne disfunkcionalnosti i disfunkcionalnost cele familije, uključujući i briljantnu, ali distanciranu majku (Grant) i suseda (Partridge) sa kojem su sve tri nešto petljale, makar pokušavale (kao sa jedinim mlađim muškarcem u kraju).

The Midnight Swim je film nepogrešive atmosfere mnogo više nego film događaja. Njegova snaga i strahota nije u tome šta se vidi na ekranu, koliko u implikacijama koje se ne vide, ali se daju iščitati. Varirajući standardnu temu, ipak donosi nešto novo u okviru horora i “suspense”-a. Ako ništa drugo, ne sme mu se oduzeti kredit za originalnost.