2015.
režija: Andrei Cohn
scenario: Mimi
Branescu
uloge: Alexandru
Papadopol, Andi Vasluianu, Iona Flora, Florin Zamfirescu, Natasa
Raab, Mirela Oprisor
Znate za ono “Sa
namerom pođoh u veliki grad” i sve priče o uspehu koje uslede.
Te priče su ponekad istinite, mnogo češće od toga kompletni
“bull” ili makar preuveličane i zgodno servirane za godišnjicu
(male) mature. Svi muški su odjednom gazde, ali “mečka” im
je, eto, kod majstora, a sve ženske su se lepo poudavale i imaju
zlatnu decu, poneko je cenjeni umetnik i tako to. Posle galona piva
ispostavlja se da je gazda zapravo potrčko kojem šef diše za
vrat, zlatni muž pijana baraba, a zlatna dečica barabe, narkomani
i šta sve ne.
Rumunski film Acasa
la tata, debitantsko ostvarenje Andreia Cohna, pokazuje epilog
te namere i snova o velikom gradu i naličje narativa o
roditeljskom domu (na selu, kako drugačije) u koji se vraćamo da
ližemo svoje rane. A naš junak Robert (Papadopol) je, onako, baš
izranavljen. On se vraća iz Bucharesta u svoje rodno selo, kod
tate kući, da promisli o važnoj odluci koju treba da donese i
generalno da se skloni od gungule i svakodnevne neizvesnosti.
Naravno, u selu je
on neviđena faca, poznati pesnik o kojem pišu novine i koji je
video sveta, nedosanjani san mnogih devojaka i sve u tom smislu.
Robert je zapravo propali pesnik koji je obajvio par teorijskih
radova za vreme studija i čije se poneke pesme mogu naći u
zajedničkim zbirkama koje niko živi ne čita, a i u novinama je
izašao jednom, na grupnoj fotografiji. Situaciji ne pomaže ni to
što je njegov otac (Zamfirescu) zapravo priprosta seljačina koja
se priženila netom posle razvoda od Robertove majke, kao ni to što
je u selu jedna jedina birtija, pritom istovremeno i prodavnica u
kojoj profesor u penziji pije sa propalitetima poput Robertovog
školskog druga Petrice (Vasluianu) i u kojoj radi Paula (Flora),
kćerka bivšeg gradonačelnika, nekada glavna riba, a sada oronula
razvedena žena na pragu srednjih godina.
Uostalom, znate kako
je sa selima, svi imaju nekakvu zajedničku prošlost koja se
proteže do sadašnjosti i može ugroziti budućnost. A ljudi rade
svakakve stvari iz puke dosade ili iz dubokog očaja, što neće
zaobići naš ljubavni trougao u centru priče i svu silu epizodista
u toku dva siva dana i jedne duge i čudne noći.
Prvo što upada u
oči je tipična rumunska sporost, na rubu toga da film deluje kao da
je u pitanju “real time” i duge, dijaloške scene. Za razliku od
uobičajene kamere iz ruke, iza ramena junaka, ovde u tim dugim
scenama imamo duge, statične kadrove. I ta kombinacija radi svoj
posao: oslikava svakodnevnu učmalost provincije i njen kontrast od
snova o velikom gradu. I snovi i velegrad nisu prikazani u filmu, ali
daleko od toga da su odsutni, jer predano iskaču iz “off-a” i
onakvi su kakve ih očekujemo: raspršeni, puni lažnog sjaja, a
prljavi ispod površine.
Drugo što upada u
oči je zapravo klasična struktura pogodna za teatar, gde su duge,
pažljivo napisane i elaborirane scene zapravo zamena za prizore i
činove. Svaki pojedinačni takav “set piece” je zapravo komad
teatra, sa takvim ritmom, tempom i smenom ozbiljnih emocija sa
nekakvim gorko-slatkim humorom. To i ne treba da čudi jer je Acasa
la tata upravo to: vizualizirana prerada pozorišnog teksta koji
dosta zavisi od glumaca i likova.
Glumci su
raspoloženi, ležerni i komotni u svojim ulogama i takvi uspevaju da
ostvare dobru interakciju. Likovi su, iako ne preterano novi na
filmu i još manje novi u teatru, prilično lepo nijansirani i
detaljno napisani. Tu dolazimo do jednog “twista”: ne dešava se
često da muški autorski dvojac toliko pažnje posveti ženskim
likovima koji imaju čak i manje vremena da se pokažu, ali koji su
toliko realni i životni da muški protagonisti pored njih ispadaju
patetične cendrave budale. Iako primarno pratimo prvo jednog, pa
onda dvojicu zgubidana, film svoje emotivne vrhunce doživljava kada
se u njemu pojave te tužne, ali ipak borbene žene.
Međutim, to su samo
zanimljivosti koje će biti interesantne uživljenom poznavaocu
filma, dok će pored običnih gledalaca proći nezapaženo. Njima će
Back Home biti još jedna varijacija na dobro poznatu temu
snova i neuspeha. A vi birajte da li vas više zanima celina, koja je
uglavnom statična i nezanimljiva, sastavljena od događaja izuzetno
niskog intenziteta, ili detalji koje možda od sporosti i bolne
poznatosti “settinga” nećete ni primetiti.
No comments:
Post a Comment