Snow in Paradise

2014.

režija: Andrew Hulme

scenario: Andrew Hulme, Martin Askew

uloge: Frederick Schmidt, Martin Askew, David Spinx, Aymen Hamdouchi, Claire-Louise Cordwell

Zamislite kako izgleda to kada se kompleksne stvari kao što je proces snimanja filma uhvate ljudi koji o tome blagog pojma nemaju, ali sanjaju velike snove. Kao da je film partija fudbala ili karata ili neko pivo u kafiću. Dogovorimo se tako nas trojica i snimamo film, šta kurac. Eto tako, može nam se. Mislim, ok, zezanje za zezanje, možda se od toga nešto i nauči, ali kapiram da bih pretrnuo kad bih se sa tako napravljenim uratkom pojavio pred profesionalnim kritičarima. Takav sam čovek, jebiga.

Dobro, imao sam jednog kolegu na faksu koji je tako voleo da snima filmove sa svojim drugarima. Kratki metar, srednji metar, amaterizam, štap i kanap. Nismo studirali režiju, montažu, ma bilo šta tog tipa na akademiji. Studirali smo menadžment, najviše nas je drkao neki selja iz informatike. Elem, taj moj drugar je snimao filmove, priče iz života i sub-kulture, pokušaj žanra tu i tamo, i pokazivao ih nama, svojim drugarima, kolegama, poznanicima, bez pretenzija da se gura tamo gde mu nije mesto. I, okej, to je bilo vidljivo amaterskog nivoa, na početku čak i “borderline” diletantski, ali, gle čuda, on je napredovao iz filma u film, gledao puno filmova koje su snimali profesionalci, kupio fore i fazone. Na kraju je našao šljaku da režira sapunice i u tome nije bio ni bolji ni lošiji od svojih kolega sa više stručne spreme.

On je radio kako treba, a Snow in Paradise je primer kako ne treba da se radi. Film je to koji u ova digitalna doba izgleda i zvuči kao da je snimljen kućnom kamerom kupljenom na akciji u “Big Bangu”. U kome se gluma svodi na težinjanje, izgovaranje rečenica bez razumevanja, šmiranje i preseravanje. Koji traje skoro dva sata, dva sata čiste tupljavine. Koji je snimljen u Londonu, ali izgleda kao da je mogao biti snimljen i u Sisku i u Smederevu ili u Pardubicama, da nije tog “cockney” govora i jednog situacionog, ničim izazvanog totala. Koji čak ni naslov nije ukačio kako treba, jer se raj pominje u nekom levom kontekstu, a sneg možda figurira kao sleng za koks. Upravo u Londonu, čuo sam, ima nekoliko desetina hiljada nezaposlenih školovanih glumaca koji ne bi odbili ulogu u filmu, makar i za siću.

Da ne tupim puno sa pričom, reći ću samo da je gangsterska, o tipu koga stric gura uz kriminalnu lestvicu, ali koji pomoću jednog gangstera-šmekera, prijatelja Arapina i njegove škvadre iz džamije, kada ovaj pogine, pokušava da mu se odupre, dok svejedno šmrče i trese matoru kuravu u Istočnom Londonu. Film je jako “talky” i prepun preglumljenih pretnji i pseudo-filozofskog naklapanja, akcije nema ni za lek, čak ni običnog pesničenja. Ispaljena su dva hica iz pištolja i propraćena efektima u “Paintu”, sve u svemu jako amaterski.

Možete li onda, dragi moji, zamisliti moj šok kada sam otkrio da su na ovom filmu bili angažovani sve sami profesionalci. Ne samo to, imao je premijeru prošle godine u Cannesu, u Un certain regard selekciji, kao i, na primer, Force Majeure. Istini za volju, reditelj je debitant, ali je zanat pekao kao montažer i to ne na potpuno beznačajnim projektima. Takođe, scenarista je ujedno i glavni negativac u filmu i priča je, navodno, bazirana na njegovom iskustvu iz mladosti. A bio sam ubeđen da su to snimili neki “random” ortaci iz kraja, za blizu nula funti i furajući se na lajne koje su pokupili iz američkih “dark & gritty” gangsterskih filmova.

Možda, samo možda, to ima i nekog smisla, a amaterski, prljavi štih figurira kao kontra napucanim filmovima Guya Ritchieja ili kao neka nemušta posveta ranom Scorseseu (Mean Streets ili čak Who's That Knocking on My Door) ili De Palmi. Samo, utisak me drži da je to rađeno bez talenta, bez mozga i bez osećaja za detalje i perfekcionizam. Onako, preko kurca. Istini za volju, u tom amaterskom stilu ume da pukne poneki atraktivni kadar, gangster-šmeker ume da ispuca glupavu lajnu teksta šmekerski, da ne trepne, a glavni baja ponekad ume da uhvati pozu kao mladi Tom Hardy. I to bi bilo to.

Ostatak je zanimljiv možda kao udžbenički primer šta ne valja i zašto ne valja. Možda nekom ambicioznom budućem filmašu to posluži kao dragoceni vodič kroz greške. Običnom gledaocu će to biti čisto gubljenje vremena. Stvarno, svakakvih sranja ima na ovom svetu...