Irrational Man

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

Scenario i režija: Woody Allen

Uloge: Joaquin Phoenix, Emma Stone, Parker Posey, Jamie Blackley, Tom Kemp

Woody Allen ima novi film. To više nije ni vest jer se ponavlja svake godine u slično vreme, u Cannesu ili eventualno tokom leta. Neki u tome vide nekakvu zaveru ili makar ambiciju starog čoveka da se večito reciklira i tako ostane večito mlad. Drugi u tome vide kreativnost i potrebu za komunikacijom i ispoljavanjem. Oboje su u pravu jer je Woodija Allena nemoguće odvojiti od njegovog tipičnog lika, nervoznog i nesigurnog logorejičnog muškarca večito u problemu, iako se, uzgred budi rečeno, taj „woodyallenovski“ lik uglavnom više ne pojavljuje u filmovima Woodija Allena.

O filmovima Woodija Allena, kao i o njegovom stvaralaštvu uopšte, u principu imamo stav i pre nego što partikularni film pogledamo. Njega ili volimo ili ne podnosimo, i to se prenosi na svaki njegov film. Sredine uglavnom nema. Zato na ovom mestu moram reći da je po mojim gledalačkim, ali i kritičarskim standardima svaki Allenov film poput komada pice: i kad je loš, zapravo je probavljiv, čak i dobar i u njemu ću, makar u delovima, uživati. Tako sam uživao u delovima one konstrukcije zvane Blue Jasmin, pre svega u glumi Cate Blanchett, i u delovima one kostimirane reciklaže zvane Magic in the Moonlight, iako sam se zabrinuo da je jedan od autora koje smatram izuzetnom bitnim definitivno ostao bez inspiracije i počeo da stvara na silu. Ovogodišnji Irrational Man, koji ćete nakon Cannesa i Sarajeva sigurno imati prilike da pogledate u bliskoj budućnosti, iako ne savršen, bolji je film od Allenova prethodna dva i neće biti samo brojka u njegovoj dugoj karijeri.

Teme su, hajdemo reći, tipično „woodijevske“: strah i nesigurnost muškarca koji stari i shvata da nema više izazova i da polako gubi volju za životom. Razlika od tipične postavke je u tome da je taj muškarac pravi filozof, a ne kućni ili kafanski filozof-amater, i da od svog mudrovanja živi. On je Abe (Phoenix), nekada briljantni mislilac i hrabar aktivista, a sada profesor na jednom univerzitetu u Newportu, savezna država Rhode Island. To mu je novo radno mesto, verovatno najniža tačka u karijeri, i svakako prekretnica: da li će utonuti u čamotinju, dosadu i bezvoljnost ili će naći novi „drive“ koji će ga ispuniti snagom i povesti u novu mladost. Njegova „škola“ je egzistencijalizam i na tome insistira na svojim predavanjima.

Abe nije samo protagonista, nego i jedan od naratora. Druga naratorica i takođe aktivna junakinja filma je Jill (Stone), njegova studentica i sušta suprotnost: mlada, energična, pronicljiva, bez strukture, ali sa sjajnim instinktom. Kako to obično biva, ona će razviti fascinaciju sa svojim profesorom, i to će odvesti u zaljubljivanje, iako ona ima veoma dragog dečka (Blackley). Profesor isprva ne želi ni da se upušta u aferu iz dva razloga – petlja sa koleginicom Ritom (Posey), fakultetskom nimfomankom sa odeljenja za hemiju, a i svestan je što nemoralnosti, što klišea odnosa između profesora i studentice, ali svejedno rado provodi vreme sa mladom i energičnom Jill i verovatno je gleda sa suzom u oku.

Naravno, znamo kamo to dalje vodi, gledali smo filmove i naučili svaki kliše, ali Allenova genijalna intervencija leži drugde. Prava pitanja su „Kako?“ i „Zašto?“ Štos je u tome da naš cenjeni profesor neće pronaći „drive“ u pojavi te klinke i njene mladosti, nego u jednom sasvim slučajnom razgovoru koji je prečuo i koji ga je potaknuo na akciju i na ostvarenje svojih višedecenijskih dilema. Kako je to ubiti čoveka? Lošeg čoveka koji nikome neće nedostajati i bez koga će svet biti bolje mesto, korumpiranog sudiju koji maltretira samohranu majku dvoje dece samo zato što je prijatelj sa advokatom njenog muža.

Na tom mestu Irrational Man odstupa od žanrovske matrice romantične komedije i egzistencijalističke drame podvučene egzistencijalističkim humorom i paradoksima i kreće u sasvim novom pravcu. Odlazi u moralnu dilemu, a kada se sa reči pređe na delo i na teritoriju klasičnog „hitchcockovskog“ trilera, misterije i mozgolomke za detektive – amatere. Biću obziran, pa ću tu prestati, već sam se izlajao i više nego što treba. Ali verujte mi na reč, zabavno je. I više od toga, ovaj film ćete gledati i glasno se smejati.

Razlog tome su veoma vešto prožeti žanrovi i vešto izvedeni prelazi. Woody Allen, pisac, ovde je u savršenom dosluhu sa Woodijem Allenom, rediteljem. Replike su možda ponekad tipično seratorske i kao da su nameštene za citiranje, ali to nam ne smeta, već u njima uživamo. Likovi su možda tipski, ali su u osnovi dovoljno ćaknuti i neobični, pa nam drže pažnju i daju dovoljno mogućnosti glumcima da briljiraju. 

Joaquin Phoenix svoju priliku koristi, a nismo ništa manje očekivali, on je prosto takav glumac. Isto važi i za Parker Posey koji čini čuda od svoje male uloge očajne domaćice i koja je u svakom trenutku karikaturalna baš koliko treba. Emma Stone možda nije memorabilna kao u Birdmanu, ali sasvim solidno popunjava kliše mlade „reakcionarne malograđanke“, kako Jill kaže sama za sebe. Jamie Blackley je predivno iritantan kao njen dečko, mladi snob Roy.

Reakcije kritike i publike su, očekivano, bile podeljene. Jedni su Allenu zamerili reciklažu, drugi nepažljivu izvedbu, nalazivši tačke spasa u atraktivnoj fotografiji i atraktivnim lokacijama, generalnoj gledljivosti i momentima čiste zabave. Film je bolji od toga, iako neće ne znam kako promeniti ni kinematografiju, a ni Woodijevo stvaralaštvo. Jednostavno, prijatan je, glatko izveden, inteligentno postavljen i režiran (dva naratora su možda redundantna, ali su pun pogodak za unutrašnje monologe), predivno odglumljen i jednostavno zabavan. Irrational Man je pravi letnji film koji treba gledati na otvorenom. Možda me je zavela atmosfera na HT Eronet Open Airu, odnosno sarajevskom „Metalcu“, ali Woody Allen me ni u kom slučaju nije razočarao. Preporuka, dabome.