Aferim!

kritika originalno objavljena na fak.hr

2015.

Režija: Radu Jude

Scenario: Radu Jude, Florin Lazarescu

Uloge: Teodor Corban, Mihai Comanoiu, Toma Cuzin, Alexandru Dabija

Za razliku od drugih siromašnih, real-socijalističkih i istočnoevropskih kinematografija, onovremena rumunska kinematografija se dosta oslanjala na naivne istorijske spektakle koji su pucali od kuknjave i samo-viktimizacije. To je, valjda, odgovaralo Vođi i pacifikovalo narod koji je navikao da trpi da istrpi još malo, pa još malo i tako iz godine u godinu. Očekivano, onovremena kinematografija se nije bavila mračnim tajnama iz istorije, ponašanjem prema susedima i manjinama ili ne baš junačkom pozicijom Rumunije u Drugom svetskom ratu i prema Jevrejima. Te teme će tek dolaziti na dnevni red.

Naravno, od autora kao što je Radu Jude (The Happiest Girl in the World, Everybody in Our Family) očekujemo subverziju i izvrtanje na apsurd ma koje se teme uhvati. I Aferim! to i jeste, i to ne samo na više nivoa, od čisto filmskog i žanrovskog do kontekstualnog, istorijskog, pa čak i univerzalnog. U prethodnom njegovom filmu videli smo kako se pristojan i dobar čovek pretvara u monstruma kada ga nepredviđene okolnosti gurnu preko ruba, a Aferim! će nam pokazati kako nastaje nacija takvih „pristojnih“, „dobrih“ i „krotkih“ ljudi koji su spremni na monstruoznosti.

Godina je 1823, a mesto radnje je Vlaška, u to doba pod turskom okupacijom, ali pod ekonomskom vlašću lokalnih feudalaca. Naši junaci su stari žandar Costandin (Corban) i njegov sin i pomoćnik Ionita (Comanoiu). Upoznajemo ih na zadatku, pri početku potrage za odbeglim Ciganinom Carfinom (Cuzin), robom koheg moraju vratiti lokalnom vlastelinu Iordachetu (Dabija). Za mene je to nov podatak, da je tamo postojao elaborirani robovlasnički sistem, ne mnogo različit od onog na američkom Jugu, da se Ciganima trgovalo kao stokom i da su čak postojale pijace robova i da je u tome učestvovala čak i tamošnja pravoslavna crkva.

Aferim! tu tematiku tretira na jedan prilično svež, u evropskoj kinematografiji čak revolucionaran način, kroz žanrovsku odrednicu crnohumornog anti-westerna, bez imalo patetike. Struktura je jednostavna: do pola filma imamo potragu, od pola povratak na imanje obavljenog posla. Ceo film se može podeliti na kratke crnohumorne vinjetice u kojima se Costandin i Ionita susreću sa raznim ljudima: sveštenicima, seljacima, Turcima, trgovcima na pijaci i gostima u krčmi. Kroz razgovor sa njima upoznajemo i našu dvojicu junaka, saznajemo da je Constandin tipičan primer sitne duše, ali u svojoj iskrenosti čak i simpatičan, a da je Ionita premekan za karijeru koju mu je otac namenio. 

Kroz njih dvojicu, Carfinovu pozadinsku priču koju će sam ispričati i slučajne prolaznike mi zapravo ulazimo u suštinu „balkanštine“ i poganog mentaliteta. Po tom mentalitetu je normalno i poželnjo voleti i ceniti samo sebe, svoju naciju i svoju klasu, a sve druge mrzeti, slabije gaziti, a jačima se ulizivati i naivnije i neupućenije od sebe varati na svakom koraku. Tako će sveštenik na cesti iznositi rasne teorije o Ciganima i Jevrejima prema kojima Hitlerove baljezgarije deluju suzdržano. Tako će i Costandin imati da kaže koju o susednim i dalekim narodima, o turskim i ruskim osvajačima, o veleposednicima i sirotinji, o robovima koje pogrdno naziva „vranama“, da opsuje, prokune („neka živi još tri dana, počev od juče“), sve to protera zalogajem, zalije jeftinim vinom i začini jeftinom kurvom.

Znate ono po kome je svako moćniji od nas sadistički kreten, a svako slabiji nesposobna budala. Costandin takvu logiku dovodi na novi nivo i to samozavaravanje postaje njegov „credo“. Štos je u tome što je on kroz sve to beskrajno simpatičan, čak simpatičniji od svog mekanog sina koji će možda razviti senzibilitet za ljudsku patnju. U njemu vidimo onu svakodnevnost i prostodušnost i zbog njega Aferim! postaje i ostaje izuzetno uspešna „deadpan“ crna komedija kakve na ovim verovatno nismo gledali otkako je Dušanu Kovačeviću ponestalo inspiracije.

Aferim! ne samo da je pratljiv i pamtljiv kroz te svoje vinjetice i ne samo da tera na smeh kroz suze, jer se smejemo samima sebi, nego je i tehnički i stilski savršeno upeglan film. Snimljen crno-belo i analogno na 35 mm, uz obilje statičnih i širokih kadrova koji se smenjuju sa krupnijim, Aferim! još bolje ističe kontraste, podvlači razlike i slika ljudsku bedu, često materijalnu, još češće duhovnu.

Sve u filmu je pod strogom kontrolom, od strukture, scenarija, dijaloga do odlične glume, režije i tehničke realizacije. Ovaj komad inteligentne i poučne zabave je možda i ponajbolji od ovogdišnje festivalske „berbe“ (Srebrni Medved u Berlinu za režiju) i zaslužuje moju preporuku zbog svoje preciznosti, jednostavnosti i filmske inteligencije. Ovo nije rumunski film kao i svaki drugi, ovo je film za više gledanja.