The Sisters Brothers

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Jacques Audiard

scenario: Jacques Audiard, Thomas Bidegain (prema romanu Patricka DeWitta)

uloge: John C. Riley, Joaquin Phoenix, Jake Gyllenhaal, Riz Ahmed, Rutger Hauer, Rebecca Root, Allison Tolman

Kladim se da bi na pitanje šta bi radili kada bi mogli da snime film po svom izboru većina evropskih autora čija je karijera započela u prošlom veku odgovorila: "Western". To je kulturološka stvar jer ništa ne vrišti "Sloboda!", "Nada!" i "Novi početak!" kao western. Ergo, ništa ne može biti američkije i "amerikanskije" (jer Amerika i Americana nisu uvek jedno te isto) od westerna. Na stranu što je makar taj komadić američkog (filmskog) sna bilo itekako moguće ostvariti u Evropi, o čemu svedoče "spaghetti westerni" gde je Sergio Leone najpoznatiji, ali ne i jedini autor, te brojni westerni snimljeni u Španiji, pa čak i one nemačke ekranizacije Karla Maya snimane po bivšoj Jugoslaviji. Zanimljivo je primetiti i da se western u Evropi održao bolje nego u Americi, da je čak i evoluirao u umetnički izraz čiji se motivi uklapaju u lokalnu geografiju, istoriju i folklor, a ne obratno, pokušavajući da evropsku ili inu okolinu prilagode američkoj priči.

Nisam siguran da stvari stoje tako sa autorima mlađih generacija koji ne pamte Hladni rat, pa im Amerika ne znači ništa osim možda primamljivog prostora za rad. Nisam siguran po pitanju westerna ni kod rođenih Amerikanaca ima li iste etičke konotacije kao kod starijih generacija. Jedno je jasno: western je kao filmski i pop-kulturni žanr nakon barem jedno veka suštinskih metamorfoza temeljno ispao iz mode, pa se sveo na poligon za dokazivanje starim asovima (koji, za razliku od mladih, još znaju da uzjašu konja), uglavnom glumcima koji se sporadično hvataju režije, ili, u još gorem slučaju, kao okolina koju se ironizira i okolina za ogorčene ironizacije, što je slučaj sa nepočinstvom poput prošlogodišnjeg berlinskog naslova Damsel u režiji hipsterske braće Zellner. U takvom svetu onda postmodernisti i apsurdisti poput Tarantina, braće Coen ili Johna Macleana i njegovog prvenca Slow West dođu kao melem na ranu.

Sa druge strane, Jacques Audiard daleko je od neiskusnog autora. Karijeru je započeo 90-ih godina prošlog veka (See How They Fall, Self-Made Hero), ali se u globalnu prvu ligu plasirao tokom prve i druge decenije novog milenijuma radeći sporovozne, ali izrazito detaljne i precizne karakterne studije, pritom ne bežeći ni od žanrovskog pristupa u izvedbi, što se naročito vidi u poslednja tri filma, zatvorskoj triler-drami Prophet (nagrada žirija u Cannesu, nominacija za Oscara za najbolji strani film), romantičnoj melodrami Rust and Bone koja je dostigla status prilične senzacije na vrlo zahtevnom i za strane filmove zatvorenom američkom tržištu i možda najkontroverznijem canneskom pobedniku u poslednje vreme, filmu Dheepan koji je većim delom trajanja tipična migrantska drama na koju je nakalemljena ultra-nasilna završnica u stilu Sama Peckinpaha. Za autora tako širokog spektra, dakle, posve je logično da izabere western za debi na engleskom jeziku.

Radnja filma je donekle bazična: naslovni junaci, braća Eli (Riley) i Charlie (Phoenix) Sisters, su lovci na glave različitih senzibiliteta u službi oregonskog beskrupuloznog moćnika Komodora (Hauer) koje on šalje na misiju da ubiju drskog lopova Hermanna Warma (Ahmed) koji mu je ukrao nešto vredno, prethodno poslavši skauta Johna Morrisa (Gyllenhaal) da ga locira i zadrži. Warm je, međutim, čovek prijatne naravi i toplog senzibiliteta i, kako se ispostavlja, naučnik koji je otkrio formulu za otkrivanje zlata u vodi, a novac koji zaradi želi uložiti u utopističku komunu. Takav će prvo obrlatiti Morrisa, a ni braća neće ostati imuna na njegov šarm, pre svega usled toga što Eli želi da se povuče iz posla dok je još živ i relativno u snazi, što je unekoliko suprotno Charliejevim željama za slavom i gadnom temperamentu koji ga tera u pijane eskapade, hvalisanje i sukobe...

Na taj kostur od zapleta su vešto nakačene opservacije posejane po najrazličitijim mestima u scenariju: u kadru, u dijalozima uz logorsku vatru, u naraciji iz dnevničkih beleški... Stvari koje se tiču napretka, dinamike moći i sveta koji se večito menja, što se najbolje vidi na teritoriji na koju dolaze pioniri, kolonisti i avanturisti i koju možemo smatrati graničnim područjem civilizovanog sveta. Ništa od toga ne predstavlja neku naročitu novinu u žanru pogodnom za tumačenje od mitološkog do realističkog, ali je makar vešto utkano i kompaktno.

Audiard je suviše veliki reditelj da bi slepo sledio tuđe trendove. Umesto toga, on zadate žanrovske okvire promišlja i prilagođava ih sebi bliskoj poetici gde su intimni momenti uslikani u srednjim planovima i dvoplanima jednako važni kao i raskošni pejzaži ili krvavi, skoro pa naturalistički revolveraški obračuni. Francuski reditelj je trendova i nasleđa, sa druge strane, potpuno svestan, pa ne beži od nonšalantnog humora kako u smislu odnosa do ubistava, tako i u smislu odnosa među likovima, pre svega naslovnom braćom, ali i u smislu opservacija o tada čudima modernog sveta poput paste za zube ili klozeta sa tekućom vodom.

U produkcijskom smislu je film prilično raskošan, uglavnom zahvaljujući znatnom budžetu od 38 miliona dolara koji su svojim integritetom pribavili Audiard kao reditelj uz pomoć svojih kolega braće Dardenne i Cristiana Mungiua u svojstvu producenata. Film je snimljen na pažljivo odabranim lokacijama u Španiji i Rumuniji koje dovoljno uverljivo imitiraju američku zapadnu obalu, a izbor glumaca i ekipe se može opisati epitetom "all star". Joaquin Phoenix je utišan za nijansu, Jake Gyllenhaal pomaknut u pozadinu zajedno sa Rizom Ahmedom (njih dvojica su zajedno igrali u izuzetnom filmu Nightcrawler), a i pojedine epizode su izuzetno pamtljive. Glumački je ovo ipak ponajviše podređeno Johnu C. Rileyu, inače poslovičnom epizodisti i vrsnom komičaru, čiji je lik Elija najdetaljnije i najživotnije napisan. Odgovarajuća, a nenametljiva muzika Alexandrea Desplata i upečatljiva fotografija Benoita Debiea svakako čine ovaj western izuzetno ugodnim gledalačkim iskustvom.

Postavlja se, međutim, pitanje kome je, odnosno kakvoj publici, ovaj film namenjen. Jer reč je o revizionističkom westernu starog kova vrlo nalik na lirskiji deo opusa Sama Peckinpaha (The Ballad of Cable Hogue, Pat Garret and Billy the Kid) i na western-izlete Roberta Altmana (McCabe and Mrs. Miller) čija je osnovna humanistička crta data kroz promišljanje o posledicama divljeg kapitalizma kakav je na Divljem Zapadu vladao na ljudskost i moral. Koliko je publika naviknuta na instant-zabavu spremna da prateći bazičnu i linearnu priču napregne vijuge ne bi li ubrala reference na današnji svet? Očito filmofilima najrazličitijih profila koji znaju ceniti kada im neko podastre monumentalnu filmčinu kakve uglavnom više ne snimaju. Razlog više da se ovakav film poštuje.

Dheepan

kritika originalno objavljena na: fak.hr

2015.

režija: Jacques Audiard

scenario: Jacques Audiard, Thomas Bidegain, Noé Debré

uloge: Jesuthasan Anthonythasan, Kalieaswari Srinivasan, Claudine Vinasithamby, Vincent Rottiers, Marc Zinga

Kada je Dheepan dobio Zlatnu Palmu u Cannesu, bio sam malo iznenađen. Naslepo mi se činilo da je bilo jačih autorskih imena i značajnijih filmova u ovogodišnjoj konkurenciji. Mada, iskreno govoreći, bilo bi neodgovorno tvrditi da je Jacques Audiard tikva bez korena i u Cannesu i u francuskom filmu kao takvom. Njegov prošli film Un prophete (2009) postigao je ogroman uspeh baš na tom mestu (Grand Prix), a kasnije se našao u konkurenciji za Oscara za strani film, te godine izuzetno oštroj. I to je Audiarda pozicioniralo kao globalno značajnog filmskog autora.

Njegov filmski stil je takav da značajne socijalne teme obrađuje na način blizak žanrovskom. Njegovi filmovi su nabijeni akcijom i napetošću, ali opet imaju širinu i dubinu art filma. I Dheepan je u tom smislu za njega korak u nekoliko smerova. Sa jedne strane, koristi sada popularan autorski pristup da izađe iz zone ugodnosti i snimi film na stranom jeziku (u ovom slučaju tamilskom). Sa druge strane, vraća se svojim korenima, relativno malim budžetima i podvlačenju možda svog najvećeg talenta za casting i pronalaženje nepoznatih glumačkih talenata. Konačno, Dheepan je i punokrvni žanrovski film o čoveku koji beži od rata i nasilja da bi ga rat i nasilje stizali i pratili gde god se pojavi.

Naslovni junak je bivši vojnik Tamilskih Tigrova, poražene strane u dugotrajnom ratu u Šri Lanki, jednom od onih ratova koji puni rubrike “vesti iz sveta”, ali za koji nama na Zapadu nije jasno ko tu koga i zašto. Bilo kako bilo, rat je gotov, a posle krvavog rata je za očekivati odmazdu. Film počinje na Šri Lanki kada Dheepan (Anthonythasan) svoju pokojnu ženu i kćer “zameni” sa drugom, preživelom ženom Yalini (Srinivasan) i devojčicom Ilayaal (Vinasithamby) koja je u ratu ostala bez roditelja jer porodice lakše dobijaju azil u Evropi. Ženin plan je da ode u London kod rođaka, ali Dheepan se iz nekog razloga odlučuje za Pariz.

Film onda menja lokaciju i fokus. Umesto priče o ratu i post-ratnom turbulentnom stanju, dobijamo takođe pomalo tipski “imigrantski blues” o snalaženju u potpuno stranoj kulturi bez poznavanja jezika, te o familijarnoj dinamici ljudi koji zapravo nisu familija, koji su toga svesni, ali koji su iz zajedničke koristi primorani da žive i rade zajedno. Svoj konačni oblik film dobija tek kada još jednom pomeri lokaciju iz Pariza u “banlieu”, blokovsko predgrađe i stavi Dheepana i njegove pratioce kao još uvek nesnađene strance u neku vrstu klinča sa lokalnim marginalcima, imigrantima i kriminalcima zaokupljenim svojim sukobima i ratovima. Iako želi da se uklopi u novi život, Dheepan ne može da se ne meša u te sukobe, već pokušava da ih zaustavi i spreči. Međutim, kako je on “oštećena roba”, čovek kojem su rat i nasilje obeležili život, on to može i zna učiniti na samo jedan način: koristeći ratne veštine i nasilje koje drži u sebi.

Ono u čemu Dheepan kao film izrazito uspeva je rad sa glumcima koji je perfektan. U filmu skoro nema profesionalnih glumaca. Jesuthasan Anthonythasan je relativno poznati pisac, ali ovde uspeva kanalizirati emocije bolje nego što bi to uspelo većini glumaca. Kalieaswari Srinivasan je pozorišna glumica bez iskustva na filmu, ali to se u njenoj izvedbi ne primećuje ni najmanje. Upotpunjeni sa mladom Claudine Vinasithamby, oni su sjajni kao trio u zajedničkim scenama u kojima grade porodičnu dinamiku. Sjajni su i epizodisti, meni do sada nepoznati glumci, ali kojima predviđam uspešne karijere.

Odlično je i to što se film bavi jednom aktuelnom temom izbeglištva koja preti da postane večita u današnjem sve nasilnijem svetu i što je spušta u kontekst “ovde i sada”, iskreno i bez kalkulacija. Film zbog toga često uspeva da pogodi emociju kod gledaoca. I tu su opet ključne scene u kojima imamo troje protagonista i njihov međusobni odnos.

Problemi su, međutim, po pitanju fokusa, odnosno njegovih nimalo glatkih promena. Film se dotiče brojnih tema, ali ih ne razrađuje. Kontekst građanskog rata na Šri Lanki je veoma okviran i ne ulazimo dublje u problem. Imigrantska komponenta je već viđena u brojnim filmovima, evropskim i američkim. Ni za familijarnu dinamiku lažne, ad hoc porodice ne znamo treba li nam zbog svoje bizarnosti biti smešna, strašna ili jednostavno ljudski potresna. Kao šlag na tortu dolazi matrica o nasilju koje rađa nasilje i nasilnoj prošlosti od koje se ne može pobeći koja je toliko prisutna u filmu od klasičnog westerna nadalje da je na tom planu veoma teško reći nešto novo, te poprilično usiljen kraj koji jako kvari utisak o filmu.

U tom smislu je Dheepan pratljiv, na momente čak i pamtljiv film, ali nimalo gladak i suptilan spoj različitih tema i ideja. Zapravo, deluje pomalo iskonstruirano. Dheepan svakako ima svoje momente i uspeva da ostavi utisak, ali je daleko od kompletnog filma. Dakle, dobar, ne i odličan, i zbog toga ispod razine očekivanog za canneskog pobednika.