Presence

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U dugoj, plodnoj i nadasve raznolikoj autorskoj karijeri Stivena Soderberga koja podrazumeva barem po jedan film godišnje, uz ponešto rada i za televiziju, mogu se pronaći mnogi obrasci. Među njima ipak jedan dominira i možemo ga nazvati „jedan za publiku, jedan za sebe“. Soderberg je doista počeo kao „indi“ autor, ali su u Holivudu brzo shvatili da je itekako „bankabilan“, kako u smislu drama ili ozbiljnih trilera na velike teme koje su u datom trenutku u trendu, tako i u smislu „lakših nota“, kao što su žanrovski filmovi – akcije, trivijalniji trileri, komedije i mešavine istih. Kada snima „za sebe“, Soderberg, pak, najviše voli da eksperimentiše sa žanrovskim izražavanjem i sa dostignućima ne nužno skupe i profesionalne video-tehnologije, dakle foto-aparata i kamera na mobilnim telefonima.

Njegov najnoviji uradak, premijerno prikazan u noćnom programu Sandens festivala prošle godine, Presence, svakako je primer takvog filma iz Soderbergovog opusa. Za početak, hronološki dolazi nakon završetka trilogije o striperu „Magičnom Majku“, a zapravo nastavlja niz koji je autor uspostavio s Unsane (2018) i Kimi (2022) u smislu prostorno ograničenih filmova centriranih oko jedne fore. U ne nužno uspelom Unsane, to je bila estetika videa za prismotru pomoću koje pratimo mladu ženu zaključanu u ludnici protiv svoje volje, a u Kimi (samo-)nametnuta izolacija glavne junakinje koja dolazi u sukob s nadmoćnim protivnikom u tehno-trileru.

Sada naizgled imamo priču o duhovima na lokaciji „uklete kuće“, ali ispričanu upravo iz perspektive natprirodnog „prisustva“ iz naslova. Koncept nije nužno novi, budući da smo već gledali filmsku „pucačinu iz prvog lica“ Hardcore Henry (Ilja Najšuler, 2015), priču o duhovima većim delom iz prvog lica A Ghost Story (Dejvid Lauri, 2017), pa nedavno i „slešer“ iz perspektive koljača In a Violent Nature i kuću koja obavlja funkciju Foresta Gampa u Here. Ali imajući u vidu da se ovde radi o Soderbergu i vrlo pouzdanom scenaristi Dejvidu Kepu, jasno nam je da njih dvojica ovde imaju veće ambicije od reciklaže i preslagivanja filmskih „tropa“.

Uvodnom scenom u kojoj kamera prolazi kroz neosvetljene prostore u praznoj kući na sprat sve do pogleda kroz prozor u jednoj, ispostaviće se najznačajnijoj sobi se uspostavljaju pravila perspektive i estetike. Već u sledećoj vidimo agenticu za nekretnine (Džulija Foks) kako žuri unutra da se pripremi za sastanak s kupcima. Oni su porodica koju čine bračni par Rebeka (Lusi Liu) i Kris (Kris Saliven) s dvoje dece tinejdžerske dobi, Tajlerom (Edi Medej) i Kloi (Kalina Liang). Čini se da tu žustra karijeristkinja Rebeka vodi glavnu reč, da je Kris suviše mekan ili možda tup da bi je uspešno upozorio da se ne zaleće, a da je motiv za kupovinu možda preskupe kuće pripadnost školskom distriktu gde Tajler treba da nastavi svoju plivačku karijeru, dok Kloi tiho pati od za sada još neimenovane traume.

Čim se njih četvoro useli u kuću otkrivamo da savršena porodica, naime, nije ni izbliza toliko savršena kakvom se na prvi pogled čini. Rebeka ima neku frku na poslu koja će možda imati i finansijske i pravne posledice po oboje supružnika, pa Kris gleda da se, ako je ikako moguće, od toga zaštiti. Deca se ne slažu međusobno, jer prizemni sportista od brata sestru smatra cmizdravom ludačom, pritom je i naklonost roditelja podeljena, pa tako imamo situaciju da majka u svojoj favorizaciji „gura“ Tajlera, a otac štiti Kloi.

Natprirodno „prisustvo“ iz naslova je najjače upravo u Kloinoj sobi u kojoj najčešće i „boravi“ i čini se da je štiti od uticaja u kući dok se ona, saznajemo, oporavlja od smrti svoje najbolje prijateljice koja se navodno predozirala. Međutim, dolazak Tajlerovog druga Rajana (Vest Malholand) koji postaje i Kloina simpatija unosi nove tenzije. Posebno zato što je Rajan pomalo mračan lik, sin lokalnog farmaceuta i neka vrsta „dilera“ u školi...

Jasno, Presence nije baš klasičan horor, zapravo više funkcioniše kao porodična drama s natprirodnim elementima. Naravno, tu ima nešto „natprirodne intervencije“, pa čak i akcije u kratkim „rafalima“ kada stvari počinju da se pomeraju i tresu, a Kloi da se plaši. Ipak, čini se da je taj „kućni duh“ prema njoj blagonaklon i čak zaštitnički nastrojen, što je pomalo neočekivan štos, ali to ne vodi prema smirivanju tenzija, naprotiv. Ono što se isprva čini kao prednost takve postavke i njene dosledne dramaturške provedbe u čvrstom scenariju Dejvida Kepa će se do kraja pretvoriti u nedostatak jer se okreće na predvidljivost, očekivanu suspenziju neverice i „telefoniranje“ konačnog ishoda. Doduše, isto smo imali i prethodnoj saradnji dvojca na trileru Kimi.

Soderberg, sa svoje strane, na tu doslednost odgovara svojom u kojoj se drži zadatog stila, odnosno posmatranja iz te jedne i jedine izabrane perspektive koliko god je to moguće. To rezultira po pravilu dugim i neprekinutim scenama, čak sekvencama, sa samo tridesetak rezova za sat i po vremena trajanja, pa i određenom „traćenju vremena“ na hod, odnosno preletanje tog duha iz prostorije u prostoriju.

Reditelj je opet, pod uobičajenim pseudonimima, sam sebi montažer i direktor fotografije, pa održava kompletnu autorsku kontrolu nad time kako će film izgledati, usput se koristeći muzikom Zeka Rajana da „pumpa“ tenziju. Iznenađenje koje nam je priredio je, pak, to da, umesto mobilnog telefona kako se na prvi pogled čini, on snima foto-aparatom Sony Alpha9 III, i to u testnoj fazi proizvoda, u tajnosti i u kratkom vremenskom periodu.

Striktni koncept u neku ruku utiče i na glumce koji su po pravilu snimani iz daljine jer ih „prisustvo“ posmatra sa sigurne distance, pa onda ne mogu da se „razmašu“ kako bi to inače bio slučaj. Opet, takav pristup onda približavanja i retke rezove čini posebno značajnima, čime se prilično jasno naznačuje sled događaja. To postaje posebno problematično u scenama Rajanovih naoko nebuloznih monologa u krupnijim kadrovima, što može figurirati kao ušančivanje filma na jedinu moguću trasu, pa će na konačni sud uticati i to koliko se taj i takav jedini mogući kraj može „kupiti“.

Zbog toga, možda Presence kao film nije savršen, ali je zato kao dosledno izveden eksperiment prilično zanimljiv. Čak iako nije isprva bio ni originalan, a putem se potrošio i ušančio, doslednost eksperimenta začinjena s nešto pripovedačke veštine je ipak vrednost za sebe.