Flight Risk

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

To što ga je Donald Tramp imenovao za svog „specijalnog ambasadora u Holivudu“, zajedno sa Silvesterom Staloneom i Džonom Vojtom, ključna je potvrda da je Mel Gibson definitivno „prezupčio“. Dobro, jasno nam je to bilo iz njegovih javnih i naročito privatnih nastupa od pre 20-ak godina, pa i iz nivoa filmova u kojima je dobijao uloge, uz izuzetak slučajeva kad bi mu stare kolege i prijatelji činili uslugu. Od akcionog heroja, postao je tipičan izbor za ludaka, od čega bi često radio svoj krajnje zabavan glumački šou.

Kao reditelj, pak, Gibson je držao priličan nivo čak i posle žestokog pada u nemilost Holivuda, često žrtvujući kvantitet naslova kako njihov kvalitet ne bi padao. Čak iako opravdamo Apocalypto kao već ugovoreni mega-projekat u trenutku kada je Gibson pao u nemilost, Hacksaw Ridge je nastao u doba kad su svi već zaboravili na njega, da bi požnjeo velike simpatije publike i kritike krunisane s dva Oskara uz još četiri nominacije.

Devet godina kasnije, Gibson je opet u rediteljskoj fotelji, ali Flight Risk dolazi kao višestruko neprijatno iznenađenje. Prvo, januarski termin nam jasno govori da se radi o „đubretu“ koje se baca posle praznika, a pre reprize nominovanih za Oskare. Drugo, potvrdu za to imamo i u vidu „kralja januarskog smeća“, Marka Volberga, kao prvopotpisanog glumca. Treće, radi se o generičkom akcionom filmu nastalom spajanjem par premisa, što je svakako ispod nivoa projekata na koje nas je Gibson kao reditelj navikao.

Vinston (Toufer Grejs) je begunac od zakona koji se skriva u motelu negde duboko u divljini Aljaske. Tamo ga, nakon prvog polu-komičnog prepada, pronalazi tim saveznih šerifa predvođen Medlin (Mišel Dokeri), pa se ispostavlja da cvikeraš nije nikakav Unabomber, već mafijaški računovođa spreman na pregovore, pa i na izdaju svog šefa kako bi spasio svoju kožu. Nakon nekoliko dana pregovora, konačno mu je odobren status zaštićenog svedoka, pa njih dvoje mogu na put za Njujork gde će Vinston svedočiti protiv mafijaša Moretija.

Ali, pošto se skrivao u nedođiji na Aljasci a ne na nekom finom mestu, tako i pojam „privatni avion“ tamo znači nešto posve drugo u odnosu na ono što je Vinston zamišljao. U ovom slučaju, to je nekakva „Cesna“ koja će ih poput nekog bazičnog, raspalog avio-taksija dofurati do Enkoridža kao prve civilizacije. I ona dolazi u paketu se pilotom Derilom (Volberg) koji se drži i ponaša kao seljačina.

Kada se ispostavi da Deril baš nije onaj za kojeg se izdaje, već mafijaški atentator, a Medlin ga „provali“, kreće borba u avionu na visini od par hiljada metara iznad aljaskih planinčina. Čak i kad Medlin uspe da savlada i priveže Derila, ona mora nekako da pilotira avionom, što ne zna, pa mora ili da brzo nauči, ili da nađe nekoga ko će je kroz proces voditi. Uz to, ona mora da otkrije ko je izdao njenu operaciju mafijašima.

Ako uzmemo u obzir da će se Deril u tačno tempiranim trenucima buditi i odvezivati, onda će nam biti jasno da ovde u vazduhu pre imamo klasičan primer „dramaturgije preživljavanja“. Nevolja je u tome što ćemo već nakon prvog preokreta, negde na trećini filma, moći sa sigurnošću da pretpostavimo šta će se i kojim redom dešavati u narednih sat vremena. Pošto nam je jasno da je Deril kukavni računovođa prilično ograničenih sposobnosti za akciju, a da kraj filma provodi kao polu-mrtva žrtva koju treba spasiti, imajmo u vidu da se ovde nećemo nagledati neke osmišljene akcije.

Najdalje što su Gibson na autopilotu i polu-amater Džered Rozenberg na poziciji scenariste mogli otići bilo je zatrpavanje filma neimpozantnom kompjuterskom grafikom i možda jedan do kraja uspeo štos, onaj kada se otkrije da je Derilov kačket obložen tupeom. Glumci se, pak, trude da film drže nekako iznad vode, u čemu svakako prednjači Mark Volberg u retkoj prilici da igra zlicu (zapravo, po prvi put od 1996. i filma Fear), dok je Toufer Grejs solidan kao logorejični zatvorenik sve dok isti ne bude onesposobljen, a Mišel Dokeri pokušava da pronađe etički i emotivni centar filma kao Medlin. To sve, međutim, dovoljno tek za jedva gledljiv film kojem je pre mesto na kablovskoj, a svakako ispod nivoa onoga što bismo očekivali od Mela Gibsona.