Vermiglio

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Prednost života u zabiti je predvidljivost – ništa se izvan zadatih okvira ne događa, a sve funkcioniše po ustaljenim pravilima i principima usađenim od rođenja. Nedostatak života u zabiti je, pak, svojevrsna učmalost i rigidnost. Objašnjenje i za jedno i za drugo je isto – ništa se nikad i ni po koju cenu ne menja. To, naravno ne znači da neke tajne nisu prisutne, samo su skrivene ili se o njima prosto ne razgovara jer nije uputno.

Sasvim obična priča u filmu Maure Delpero dogodila se u vrlo specifičnom kontekstu sela Vermilja duboko u italijanskim Alpima pred kraj Drugog svetskog rata. Ali mogla se dogoditi i na različitom udaljenom, ušuškanom, od sveta odsečenom mestu, ili, pak, na istom mestu oko nekog drugog rata ili ne-rata koji je taj kraj uglavnom zaobišao.

Naslovno selo u Vermigliju ima jednog sveštenika koji se brine za moral svoje pastve i jednog učitelja koji se brine za njeno obrazovanje. Učitelj u priči je Ćezare (Tomazo Ranjo), jedini je obrazovani čovek u selu i jedan od retkih koji je ikada kročio izvan njega. On je učitelj i svojoj sopstvenoj deci, buljuku njih, budući da je njegova žena Adele (Roberta Roveli) veći deo svog odraslog života provela trudna. Nije da njoj to naročito smeta ili da oko toga sme imati primedbi, a i pravila kuće se poštuju: deca pre zore pomuzu, a ona im skuva mleko za doručak. Ona, pak, nije tako tiha oko Ćezareovog „javnog“ hobija – skupljanja gramofonskih ploča, zdravorazumski navodeći da bi taj novac mogao biti potrošen racionalnije – na hranu ili na školovanje još jednog deteta.

Kad smo kod školovanja, za njega je predviđena kći Flavija koja će otići u internat u Trentu. Ada, nažalost, nije ta koja će ići u grad, iako je veliki svet u kojem će možda moći da istraži svoje „grešne misli“ dodatno podgrejane očevom tajnom kolekcijom zove, samo ona to još ne čuje. Najstariji Dino je, pak, izgubljen slučaj – on bolnu istinu o svojoj sudbini težaka utapa u vinu kad god mu se za to ukaže prilika. Ali naša junakinja je zapravo tiha i enigmatična Lučija (Martina Skrinci)...

Njen miran život će biti iz korena promenjen kada se u selu pojave dva dezertera iz friško kapitulirale italijanske vojske. Jedan je domaći, Atilio (Santiago Fondevila), a drugi njegov drug koji mu je navodno spasio život, stranac, Sicilijanac Pietro (Đuzepe De Domeniko). Upravo u njega će se Lučija zaljubiti, s njime zatrudneti, za njega se udati... Ali, to što Pietro nije čovek od puno reči (možda nikad nije ni bio, a možda je to posledica ratne traume) ne znači da nema svojih tajni. Njegov odlazak u posetu rodbini na Siciliji će otkriti jednu tajnu koja će potresti porodicu i zajednicu.

Vermiglio je film sporog tempa i zapravo niske događajnosti, sasvim nasuprot očekivanjima od filma koji se dešava za vreme rata. Dakle, bez velikog junaštva i velike politike. Zapravo, da nije odglumljen (savršeno diskretno) i „obučen“ u periodne kostime, tako hiper-realističan i naturalistički intoniran bi mogao da prođe kao opservacioni dokumentarac. Uostalom, u prvom činu u potpunosti, a i u ostalim dobrim delom Maura Delpero zapravo studira odnose snaga po pitanju autoriteta (prave moći uglavnom nema jer nema ni puno novca, pa su skoro svi ujedinjeni u siromaštvu) koje se niko ne usuđuje da propita. I direktor fotografije Mihail Krihman („uslikao“, između ostalog, i filmove Andreja Zvjaginjceva) to sve slika kao opservaciju, s fine distance, u kombinaciji širokog formata slike i prirodno hladnih boja, ali s prefinjenim osećajem za kompoziciju kadra koji ostavlja likovima dovoljno mesta da se u njemu kreću, a gledaocima da prate i otkrivaju detalje.

Jer Vermiglio je pun detalja od kojih neki možda i neće doći na „naplatu“ po standardima holivudskih i uopšte savremenih filmova s jasno istaknutom agendom. Maura Delpero radi suviše fino i diskretno, puštajući gledaocima da sami o svemu što su videli promisle. Ove kvalitete ozbiljne, ljudske i čovečne drame (kakvu smo, možda u izmenjenom obliku čuli kao priču „naših starih“) prepoznao je žiri u Veneciji i ovenčao film Velikom Nagradom žirija, a prepoznali su ih i žiranti Zlatnog Globusa gde je dospeo do nominacije. U slučaju Oskara, Vermiglio je dogurao do spiska od 15 naslova. Nama ostaje da se jednom ovako pomalo staromodnom filmu prepustimo, da se pronađemo u likovima i da pustimo da nas nosi.