No Sudden Move

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Steven Soderbergh

scenario: Ed Solomon

uloge: Don Cheadle, Benicio Del Toro, Craig muMs Grant, Brendan Fraser, Kieran Culkin, Julia Fox, Amy Seimetz, David Harbour, Noah Jupe, Lucy Holt, Frankie Shaw, Joe Hamm, Hugh Maguire, Ray Liotta, Bill Duke, Matt Damon

Steven Soderbergh svakako spada među najversatilnije autore i autore sa najizraženijom radnom etikom u savremenoj američkoj kinematografiji. Međutim, tempo od filma godišnje (uz intenzivan rad na televizijskim serijama pride) na različite teme, u različitim tonovima i po scenarijima različitih kvaliteta svakako odnosi svoj danak u smislu kvalitativne neujednačenosti filmova koji mogu biti puni pogoci, potpuni promašaji, ali i nešto između. Promašaji se po pravilu mogu opravdati kao eksperimenti koji su pošli po zlu, oni »nešto između« filmovi su verovatno tezge, dok su pogoci ono zbog čega Soderbergh zaslužuje status jednog od najcenjenijih filmskih autora današnjice.

Njegov najnoviji film No Sudden Move je »neo-noir« novohollywoodskog štiha smešten u Detroit 1954. godine u kojem se klasični motivi žanra poput rivalskih bandi, korumpiranih pandura, moćnih mogula i fatalnih žena ukrštaju s motivima rasprostranjene korupcije i strukturnog rasizma i klasizma. Vreme, mesto i glavni »McGuffin« za film nisu nipošto odabrani slučajno i prva asocijacija (automobilska industrija) je tačna. Moguće je da je Soderbergh hteo da napravi svoju varijaciju na temu Chinatowna (1974) Romana Polanskog, pa čak iako nije nadgradio svoj uzor (a nije), makar mu je dovoljno blizu prišao jer No Sudden Move prilično dobro »vozi« svoju priču.

Sekvenca kojom Soderbergh otvara film je zaista impresivna. Sveže pušten s robije, sitni-do-srednji kriminalac Curtis Goynes (Cheadle) ide peške kroz siva detroitska predgrađa nastanjena Afroamerikancima koja se nalaze relativno blizu centra grada (i koja će uskoro biti sravnjena sa zemljom u urbanističkom manevru), dok istovremeno ide i špica u retro-maniru u kojoj se pojavljuju imena glumaca i tehničke ekipe. Curtis je u poziciji da mu treba neki posao, pa ga njegov kolega Jimmy (Grant) spaja s misterioznim belim posrednikom Dougom Jonesom (Fraser) koji mu nudi »bejbisiterski« posao od tri sata posle kojeg će biti bogatiji za 5.000 dolara.

Partneri sa kojima Curtis mora da sarađuje su grubi i tupi Italijan Ronald Russo (Del Toro) i čudan tip imena Charley (Culkin), i to tako da Curtis i Russo čuvaju ženu (Seimetz) i decu svoje mete, administrativca Matta Wertza (Harbour), dok njega samog Charley pod pretnjom pištoljem tera u kancelariju da iz šefovog sefa ukrade jedan važan dokument. E, sad, lagani posao se ispostavlja zapravo užasno komplikovanim, psihopata Charley prebrzo izgubi živce, pa ga Curtis smakne, zbog čega i on i Russo moraju da se snalaze u šumi isprepletanih interesa.

Njih dvojica su u relativnoj nemilosti svojih šefova, Aldricka Watkinsa (Duke) i Franka Capellija (Liotta), Curtis zbog nelojalnosti i želje da se osamostali, Russo zbog tupavosti i toga što je na privatnom planu zagrizao preko svog limita, pritom je svet kojim se kreću jako kompleksan. S jedne strane, tu su finansijski interesi koji prevazilaze njihovo poimanje, a sa druge socijalni odnosi u kojima oženjeni muškarci imaju ljubavnice, a udate žene ljubavnike. Svi putevi vode do vrhova auto-industrije i visokopozicioniranih lokalnih političara, a i jedni i drugi u džepu imaju policiju oličenu u inteligentnom, ali beskrupuloznom poručniku Finneyu (Hamm). Čak i kad se domognu dokumenata koje mogu prodati za novac, pitanje je hoće li iz te situacije izvući živu glavu između ostalog i zbog toga što ne mogu da veruju jedan drugom.

Sve će biti kristalno jasno na kraju, kada na videlo izađe priroda tih dokumenata i kada advokat Lowen (Damon) održi svoj monolog, zbog čega će ovaj »period piece« noir zazvučati itekako aktuelno i dan-danas, pa tako opravdati svoju egzistenciju i priču punu naglih obrata. Put dotle će, međutim, biti prilično atmosferičan, tehnički doteran i glumački perfektan tako da nam neće ni na pamet pasti da je budžet za ovako stabilan film iznosio samo 8 miliona dolara. Likovi sami po sebi možda jesu prozaični i tipski za žanr (scenarista Ed Solomon je više »šljaker« nego autor s originalnim idejama), ali je glumačka podela izvanredna, a Soderberghov instinkt u vođenju ansambla posve ispravan.

Soderbergh briljira i u još dve uloge pod svojim uobičajenim pseudonimima, kao montažer (potpisan kao Mary Ann Bernard) i naročito kao direktor fotografije (potpisan kao Peter Andrews) snimajući scene širokougaonim »fish eye« objektivima tako da zamućenja i krivljenja na rubovima imaju i svoju dramaturšku funkciju. Uz savršeno uverljiv i detaljan dizajn koji verno rekreira vreme i mesto radnje (scenografija, kostimografija i rekvizita zaslužuju apsolutnu pohvalu), i odgovarajući džezerski skor Davida Holmesa, No Sudden Move je film starog kova kakav je uvek ugodno pogledati.