The Lost Daughter

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada prvi put ugledamo Oliviju Kolman u ulozi Lede, u režiserskom debiju Megi Džilenhol ,,The Lost Daughter“, ona je obučena u belo i kroz dobar deo filma će to ostati na snazi.

Nije tu reč o simbolici jer nije u pitanju venčanica ili spavaćica, već o oznaci nekakvog socijalnog statusa: u pitanju je produžena bela košulja, pogodna za nošenje preko jednodelnog kupaćeg kostima. Dakle, komad odeće u kojem možemo zamisliti sredovečnu profesorku književnosti na „polu-radnom“ odmoru na grčkom ostrvu, dok na plaži čita Dantea i pravi beleške u tvrdo ukoričenu svesku.

Iako se dobrim delom odvija na plaži, ,,The Lost Daughter“ nije „plažni“ film, baš kao što ni izvorni roman samozatajne italijanske spisateljice Elene Ferante nije komad plažne literature. U pitanju je složena psihološka studija kompleksnih i apstraktnih pojmova kao što su materinstvo, kajanje, sramota, izbori i šta to znači biti žena u savremenom svetu. Sve u svemu, to je popriličan zalogaj za autorku-debitantkinju koja po prvi put piše i režira, ali Megi Džilenhol je uspela da napravi moćno filmsko delo koje će nas naterati na razmišljanje i ostati s nama još dugo vremena.

Prva stvar koju je ispravno napravila je to da ulogu dodeli drugoj glumici. Ne zato što ona ne bi bila sposobna izneti je, naprotiv, njoj kao glumici često neprijatne psihološke dubine izvrsno leže, već zato što se onda ne bi mogla posvetiti režiji kako i koliko treba. Izbor Olivije Kolman je izvrstan i generalno, a posebno za ovu priliku gde treba pronaći balans između onog uljudnog i vidljivog s jedne strane i čudnog i često neizrečenog s druge, a Megi je izvrsno kroz to vodi, pa možemo govoriti o potpunom razumevanju između dve glumice i dve žene.

Leda je, dakle, na odmoru, i to kao strankinja s drugog kraja sveta u maloj i tesno povezanoj zajednici fiktivnog grčkog ostrvceta. To podrazumeva malo neželjene pažnje starog kućepazitelja Lajla (Ed Haris), ali i malo one laskave od strane mladog poslužitelja, konobara i sladoledžije Vila (Pol Meskal). Prelomni trenutak je, pak, taj kada se na tihu plažu naseli klan njenih zemljaka, Amerikanaca iz Kvinsa, koji su inače poreklom s istog ostrva i koji na neki neformalni način to ostrvo „drže“. Prvi susret s njima nije naročito prijatan, u smislu da im ona pomalo tera inat i neće da se pomeri sa svog mesta na plaži da bi oni bili skupa, ali će taj sukob biti izglađen kada joj visoko trudna Kali (Dagmara Dominčik) donese parče torte, a njih dve zapodenu razgovor o trudnoći, roditeljstvu i deci.

Pravi objekat njene pažnje je, međutim, Kalina dosta mlađa snaha Nina (Dakota Džonson) i njena kći Elena, sa kojom ima odnos koji bi se ponajbolje mogao opisati kao zahtevan za obe. Leda ih promatra sa strane, sve dok se u jednom trenutku Elena ne izgubi na plaži, a Leda se priključi potrazi i nađe je. U toj konfuziji Elena uspe da izgubi omiljenu lutku, što izazove poprilične turbulencije u okviru familije. Leda uspe da nađe i nju, ali je iz nekog razloga ne vrati vlasnici, već je zadrži za sebe, „usvoji“ i o njoj se „brine“.

Razlog za to je pomalo banalan, i ona i njene kćeri su imale istu takvu lutku, ali otkriva jednu dublje skrivenu traumu. Naime, Leda je rodila dok je još bila na post-diplomskim studijama (u tom periodu života je igra sjajna Džesi Bakli koja, doduše, ne liči na Oliviju Kolman, ali to može poslužiti kao poenta koliko se ljudi i njihove fizionomije menjaju kroz život). Materinstvo se za nju pokazalo prilično iscrpljujućim i neprijatnim iskustvom, od toga da je stariju i zahtevniju kći Bjanku ona takođe jednom prilikom izgubila na plaži, pa do toga da je zbog obaveza prema deci morala da uspori s karijerom jer se to od nje očekivalo, a nije se očekivalo od njenog supruga Džoa (Džek Farting). Kada znameniti profesor Hardi (Piter Sarsgard, inače suprug Megi Džilenhol) na nju obrati pažnju, ona će to iskoristiti da učini nešto nezamislivo i da na određeno vreme napusti svoju decu, zbog čega se do dana današnjeg kaje.

,,The Lost Daughter“ se na par mesta „prodavao“ kao film koji ruši tabue, što nije baš posve tačno, pre svega što su ti tabui koje film navodno ruši već bili srušeni u nekim ranijim filmovima. U ,,Kramer vs Kramer“ (1979) Roberta Bentona majka napušta sina da bi našla sebe i zbog toga nije satanizovana (bez obzira što je film snimljen iz vizure muškarca, bivšeg partnera i detetovog oca), dok je roditeljstvo, pre svega materinstvo, prikazano kao nešto ne baš uzvišeno u hororu ,,Vinyan“ (2008) Fabrisa du Velca.

Opet, ,,The Lost Daughter“ ruši očekivanja savremenog konzumenta sadržaja u smislu da ideje razvija inteligentno i izlaže ih suptilno, umesto da ih servira već sažvakane. Zbog toga je osveženje da u ovom filmu imamo ono što obično nalazimo u knjigama: misli, osećanja, postupke koji se ne mogu racionalno objasniti, i to sve iz distinktivno ženske perspektive, a da se Megi Gilenhol pritom ne pomaže „štakama“ poput naratora ili usiljenih dijaloga koji bi zamenili unutrašnje monologe.

Uparena sa sjajnom direktorkom fotografije Elen Luvar (filmovi Elajze Hitmen, prošlogodišnja ,,Murina“ Antonete Alamata Kusijanović), Džilenhol se fokusira na krupne planove Ledinog lica i lica njenih sagovornika, a pritom su neverbalne reakcije barem podjednako važne kao izgovoren tekst. Uz perfektnu montažu Afonsa Gonsalveša (,,Winter’s Bone“ (2010) Debre Grenik, noviji radovi Džima Džarmuša), ,,The Lost Daughter“ se napeto prati od scene do scene kao nekakva triler-misterija, bez obzira što je satkana od, čini se, sasvim običnih, realističnih i ovozemaljskih stvari, pojmova i dilema.

Razlog za divljenje je i vrlo vešta adaptacija izvornog romana, posebno u smislu promene konteksta (i Leda i familija na odmoru su u romanu Italijani iz Napulja, a ostrvo ima jasnu italijansku prošlost) i skraćivanja Ledinog odnosa s vlastitom majkom (u filmu dolazi u prvi plan samo jednom, a usput se pominje možda još jednom). Sreću, doduše, malo kvari zbrzani, čini se arbitrarni kraj, kojem fali malo motivacije da bi ga „usidrio“, pa makar i po cenu da se lagano naruši dotadašnji ton. Tu, doduše, dolazimo do inherentnih razlika između medija filma i literature i činjenice da se neke stvari koje se mogu reći ne mogu pokazati (i obratno).

I pored toga, ,,The Lost Daughter“ je film koji je dobar onoliko koliko može biti: možda nije reč o remek-delu, ali je svakako o nečemu izvanrednom i izvrsnom.