Licorice Pizza

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Doslovno nikome nije palo na pamet da u jedno jelo spoji lekovitu biljku sladić i picu, ni u varijanti da je sladić deo testa, ni u varijanti da je on deo fila. Čak ni Amerikancima koji na picu trpaju ananas i prže je u dubokom ulju, na šta se Italijanima verovatno uvrće želudac.

,,Licorice Pizza“ bilo je ime prodavnice ploča u dolini San Fernando, u široj okolini Los Anđelesa i pre svega Holivuda, koja je radila u drugoj polovini sedamdesetih i prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka. Pre toga, to je bio lokalni sleng za „longplejke“, čija je sjajna crna boja podsećala na ekstrakt sladića, a dimenzijama je bila bliska pici.

Ime ,,Licorice Pizza“, dakle, nije bilo izabrano slučajno za novi film Pola Tomasa Andersona, iako se film smešten u ono poslovično dugo, toplo leto (nije li u Kaliforniji uvek dugo, toplo leto?) ne bavi direktno kulturom vinila, već navigacijom kroz krajolik sastavljen od poznatih, onih koji su to prestali biti i onih koji to pokušavaju postati; i kroz „setting“ prve, naivne i nevine tinejdžerske ljubavi. Jednako tako, ništa drugo u filmu nije slučajno, iako u labavoj strukturi to tako izgleda, od izbora glumaca, preko referenci do detalja u slici i zvuku.

Kombinujući razne faktore iz većine ranijih filmova (geografija ,,Boogie Nights“, ,,Magnolia“ i ,,Inherent Vice“, donekle čak i ,,There Will Be Blood“, premda se krajolik promenio do neprepoznatljivosti, te žanrovski okvir romantične komedije donekle sličan ,,Punch Drunk Love“, kao i tema potrage za ljubavlju, srećom i pripadnošću) s prepoznatljivim uticajima drugih autora (Altman, Tarantino i Linklejter kao najočitiji) i sa elementima vlastite autobiografije, sećanja i nostalgije, Anderson je uspeo da napravi najličniji film karijere.

Geri (Kuper Hofman) i Alana (Alana Haim) upoznaju se na njegovom školskom fotografisanju i nešto u njemu „prezupči“ toliko da se na licu mesta zatreska. Nevolja je, pak, u tome da on ima 15 godina, a ona kaže da ima 25 (verovatno laže), pa je razlika u godinama (kolika god ona zapravo bila) problem za nju. Nešto je ipak kod tog klinca, inače glumca na zalasku dečije karijere, toliko intrigira da ona pristaje da visi s njim dok ne nađe smisao u svom sopstvenom životu dalje od posla koji prezire.

To podrazumeva put u Njujork na „labudovu pesmu“ njegove glumačke karijere, gluvarenje po Dolini i učešće u njegovim poslovnim akcijama zasnovanim na dobrim, ali nerazrađenim idejama, kao što su dilovanje vodenih kreveta ili otvaranje fliperane. A on, zauzvrat, pokušava da nju preko „veza“ progura u svet šoubiznisa.

Oni se jedno za drugo zagrejavaju i hlade, bare se i „udaraju kontru i čežnju“, a oko njih se dešava život u stvarnim i „stvarnim“ svetovima, od naftne krize i gradonačelničke kampanje do holivudskih marifetluka u kojima prestareli glumci pokušavaju da kapitalizuju svoju staru slavu, agenti da naprave šou koji bi zadivio rulju slučajnih posetilaca, a ambiciozni frizeri-budale da se proguraju kao producenti...

Struktura filma se teško može podeliti na dramaturške činove, već više liči na poglavlja ili ciklus kratkih priča i anegdota koje se prelivaju jedna u drugu. Iako je to ovde manji problem nego, primera radi, u ,,The Master“ (2012), ovde se ipak čini da se Anderson dvoumi između dva „linklejterovska“ tipa slobodnog pristupa, centriranog oko para (Geri i Alana kao Džesi i Selin u ,,Before“ trilogiji) ili oko grupe likova (Geri i Alana pojačani za uglavnom njegovu „svitu“ ortaka, ponekad i njene sestre, kao kod Linklejtera u ,,Dazed and Confused“ (1993) ili ,,Everybody Wants Some!!“ iz 2016), zbog čega je ritam inherentno iskrzan i neravnomeran.

Opet, to ne smeta toliko ako uzmemo u obzir da su odnosi između mladih ljudi sami po sebi obeleženi dramom (koja se „odraslima“ čini besmislenom, ali za mlade je više nego stvarna), oštrim skretanjima i ishitrenim, često neobjašnjivim odlukama. Anderson se ranije kroz karijeru bavio pitanjima ljubavi, potrage za istom i odnosa u tesno povezanim grupama, ali njegovi likovi su uglavnom bile odrasle jedinke opterećene svojim mrakom i osećajem potrošenosti, bez mladalačke naivnosti.

Ima ovde i toga, ali uglavnom na marginama i kod epizodnih likova, dok su dvoje centralnih od toga potpuno operisani, zbog čega je ,,Licorice Pizza“ verovatno najpitkiji Andersonov film, čak i kad skreće na mračnije, žanrovima bliske kurseve.

Kao kada Gerija (greškom) policija „pokupi“ pod sumnjom za ubistvo, kad Alana „udarajući mu kontru“ ode predaleko s omatorelim glumcem Džekom (Šon Pen koji igra varijaciju na temu Vilijama Holdena) ili kada se poslovni zadatak u kući Džona Pitersa (Bredli Kuper, genijalan kao totalna budala kojoj se posrećilo da se spetlja s Barbrom Strejsend) pretvori prvo u nadmudrivanje s gazdom, pa onda u akcionu vožnju kamionom kojem je nestalo goriva u rikverc nizbrdo.

Razlog za to je, između ostalog, i to što su dvoje glumaca-debitanata (u slučaju Alane Haim u formatu dugometražnog filma, u slučaju Kupera Hofmana uopšte pred kamerom) toliko slatki i uverljivi u svojoj eksplozivnoj hemiji. Zahvaljujući ovom filmu, njihova zvezdana budućnost je vrlo verovatna, ako ne i zagarantovana.

Izbor baš njih za glavne uloge nije nimalo slučajan i zapravo je vrlo ličan. Kuper Hofman je sin jednog od Andersonovih omiljenih glumaca, Filipa Sejmora Hofmana, što režiser koji je opet sam svoj direktor fotografije (Majkl Bauman mu tu priskače u pomoć) podvlači citatima nekih kadrova Hofmana starijeg iz ranijih filmova. Alana Haim je inače jedna od tri sestre koje sačinjavaju pop-rok bend Haim (Este i Denijel se takođe pojavljuju u filmu kao njene sestre, a roditelji Moti i Dona kao njeni roditelji) čije spotove je Anderson režirao.

A privatne veze s familijom sežu još dalje u prošlost: mama Dona je režiseru predavala likovno u školi. Privatne veze se mogu iščitati i iz ostatka „kastinga“ koji je, izuzev nekolicine poznatih faca (osim Šona Pena i Bredlija Kupera, tu su još Tom Vejts kao agent, tu su još Meri Elizabet Elis kao Gerijeva majka i glumac i reditelj Beni Safdi kao kandidat, a kasnije i gradonačelnik Džoel Vahs). Ali i brojni Andersonovi poznanici, prijatelji i članovi familije, od supruge Maje Rudolf i njihove dece, pa do dece svojih znanaca i prijatelja, zbog čega interakcija među likovima deluje fluidno i uverljivo.

Na poznatom terenu je i sa stalnim kompozitorom Džonijem Grinvudom čiji klasicistički skor stoji u oštrom, ali efektnom kontrastu sa morem muzičkih referenci koje se ambijentalno čuju. Reference nisu isključivo muzičke, već se protežu i na film (Geri i Alana se u ključnom trenutku nalaze ispred bioskopa u kojem igra bondovski ,,Live and Let Die“ (1973) Gaja Hemiltona), pop-kulturu, legendarne lokalne biznise (bar ,,Tail o‘ the Cock“, iliti ,,Pevčev rep“ je bio stvarno popularno „pojilo“ u tim vremenima) i holivudske „istinite“ legende. Zbog toga se stiče utisak da Anderson kontrira Tarantinu i njegovoj krvavoj revizionističkoj viziji Holivuda u ,,Once Upon a Time in Hollywood“ (2019) nečim budalastim i uglavnom nežnim, ali s konstantnom pretnjom da se pervertira i pretvori u nešto opasno za mlade, nežne dušice.

I na vizuelnom planu, ,,Licorice Pizza“ je izuzetno dojmljiv film, snimljen na toplu „35-icu“ uz Andersonovu sklonost da igrarije sa svetlom i fokusom koristi u dramaturške svrhe. Pažnja posvećena tim nekim detaljima, doduše, biva unekoliko negirana određenim viškovima u vidu podzapleta koji ne vode nikuda, a zauzimaju dragoceno vreme.

Ali, ako uzmemo u obzir da je u pitanju jedna sasvim lična priča, onda je važnije da ima smisla njenom autoru, a njegovoj publici ne toliko. Možda će se neki smisao pojaviti s nekim od narednih gledanja koja film zaslužuje. U svakom slučaju, ,,Licorice Pizza“ je film i te kako vredan pažnje.