C’mon C’mon

 kritika objavljena na XXZ

2021

scenario i režija: Mike Mills

uloge: Joaquin Phoenix, Gaby Hoffmann, Woody Norman, Scoot McNairy

Već sama činjenica da se C’mon C’mon nije pretvorio u tupavu, stereotipnu komediju samo na osnovu svoje premise o odraslom čoveku bez dece kojem je uvaljeno da se brine o jednom zahtevnom detetu, bila je dovoljna mnogim kritičarima da C’mon C’mon proglase instantnim remek-delom. Takav postupak je svakako preteran, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog činjenice da od autora kao što je Mike Mills nismo očekivali ništa manje od iskrenog, dubinskog pogleda u emocije odraslih i dece tokom igranja igre bez pravila koju zovemo životom.

Za razliku od Millsovih prethodnih filmova, Beginners (2010) i 20th Century Women (2016) koji su bili u velikoj meri autobiografski, prvi se bavio njegovim odnosom s ocem, drugi odnosima s majkom i dvema prijateljicama koje su presudno uticale na njega u formativnim godinama, ovde je takve elemente teže prepoznati. Opet, u protagonisti filma, usamljenom radio-voditelju Johnnyju (Phoenix), kao i njegovim interesima za svet oko njega, možemo iščitati ponešto od Millsa i njegovih interesovanja i opažanja. Dodatni bonus u svemu tome je dokumentaristička predanost i iskrenost sa kojom Mills, i sam povremeno dokumentarista, slika tu svoju viziju sveta.

Kada upoznamo Johnnyja, on je na zadatku ispitivanja američke omladine po gradovima širom zemlje na temu kako oni vide prošlost, sadašnjost i budućnost u svetlu gorućih društvenih pitanja koje opet po ko zna koji put dele Ameriku na tabore. Konkretan primer ovde je Detroit, grad koji se često percipira kao izgubljen slučaj, a u kome ipak žive i odrastaju neki mladi ljudi kojima je situacija u kojoj se nalaze normalna. To će potrajati dok Johnny ne dobije poziv od svoje sestre Viv (Hoffmann) koja sa svojim sinom Jessejem (Norman) živi u Los Angelesu. Viv mora na put na sever Kalifornije da svom (bivšem) mužu Paulu (McNairy) koji pati od bipolarnog poremećaja ličnosti pomogne da se izbori sa svojom trenutnom minus-fazom.

Johnny i Viv nisu naročito bliski (ne samo geografski) i imaju istoriju odnosa koja ih opterećuje, ali ipak osećaju nekakvu lojalnost jedno prema drugom i potrebu da se pomažu i makar elementarno drže zajedno. U ovom slučaju, Johnny mora preuzeti na sebe da se brine o Jesseju koji je radoznali i pametni dečak od nekih desetak godina, ali koji itekako ima svojih bubica sa kojima čak i Viv jedva izlazi na kraj. Jedna od tih bubica su fantazije o siročićima i fantazije da je on sam siroče koje traži milost i pažnju. Situacija s Paulom se odugovlači, kao i Vivin povratak kući, a Johnnyja pritiskaju rokovi na poslu, pa sa sobom mora voditi Jesseja na teren, u New York i New Orleans. Hoće li činjenica da je Jesse zainteresovan za radiofoniju, makar u smislu osluškivanja i snimanja zvukova gradova, plaža i parkova Johnnyjevom »pecaljkom«, biti dovoljna da odrasli muškarac-samac izađe na kraj s energičnim i zahtevnim dečakom?

Kombinujući kompleksnu priču o unturašnjim svetovima i dubokim emocijama kojima s autorske strane prilazi jednostavno iskreno s dokumentarističkim opservacijama o spoljnom svetu koji te unutrašnje svetove okružuje, Mills uspeva da napravi jedan pametan, zaokružen i potreban film. Stilizacija kojoj pribegava je sasvim na mestu, iako se njeni pojedinačni elementi poput crno-bele fotografije i klasične muzike na »soundtracku« sami za sebe mogu prozvati klišeima. Ovde i jedno i drugo imaju smisla, ne samo kao estetski izbor, već i kao pokazatelj da, u slučaju muzike, Mills zaista razume ljudske emocije, a u slučaju fotografije poverene Robbieju Ryanu, da uspeva da pronađe nove elemente na starim i dobro poznatim lokacijama, čak i da izvuče ponešto lepote i poetike iz njihove prozaičnosti.

Jedan detalj će posebno rezonirati sa gledaocima s naših prostora. Naime, na Mardi Gras paradi u New Orleansu, limeni orkestar svira dobro poznatu melodiju Šabana Bajramovića – Prokleta je Amerika. Teško bi bilo zamisliti da autor Millsovog kalibra otvoreno proklinje Ameriku, bilo koga i bilo šta, ali drugi deo refrena te pesme se zapravo uklapa u film i njegovu tematiku iskidanih ili makar ugroženih veza i odnosa među ljudima. Je li ovde reč o svesnom izboru Millsa kao reditelja ili braće Dessner koji potpisuju muziku, ili koincidenciji, ostavljeno nam je na prosuđivanje.

Apsolutno svestan i apsolutno ispravan je, pak, bio Millsov izbor glumaca. Čak i ako ga je posrećilo s Woodyjem Normanom (mladi engleski glumac ima međunarodnog filmskog i televizijskog iskustva, ali s decom se nikad ne zna, doduše Mills zna da radi s njima), izbor odraslih je perfektan. Joaquin Phoenix je jedan od onih glumaca koji su sposobni da se transformišu, a da ostanu isti, zbog čega su jednako uverljivi i kao psihopate i kao tragični likovi i kao obični ljudi kojima je najveći izazov nošenje s vlastitim emocijama. Gaby Hoffmann je prisutna na glumačkoj sceni od vlastitog detinjstva, a svojoj specifičnoj prirodnoj pojavi je ostala verna, zbog čega je često bivala osuđena na vrlo specifične uloge. Ovde takva deglamurizirana pojava apsolutno odgovara tipu lika žene koja jedva izlazi na kraj sa izazovima koje joj život postavlja.

U sinergiji njih troje i brojnih epizodista, statista sa i bez zadatka, kao i celokupne okoline, C’mon C’mon je film vredan gledanja, možda čak i nekoliko njih. U doba serijalizovanog sadržaja i franšiznog prodavanja fantazije, baviti se aspektima običnog života je više nego hrabra odluka.