C’mon C’mon

 kritika objavljena na XXZ

2021

scenario i režija: Mike Mills

uloge: Joaquin Phoenix, Gaby Hoffmann, Woody Norman, Scoot McNairy

Već sama činjenica da se C’mon C’mon nije pretvorio u tupavu, stereotipnu komediju samo na osnovu svoje premise o odraslom čoveku bez dece kojem je uvaljeno da se brine o jednom zahtevnom detetu, bila je dovoljna mnogim kritičarima da C’mon C’mon proglase instantnim remek-delom. Takav postupak je svakako preteran, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog činjenice da od autora kao što je Mike Mills nismo očekivali ništa manje od iskrenog, dubinskog pogleda u emocije odraslih i dece tokom igranja igre bez pravila koju zovemo životom.

Za razliku od Millsovih prethodnih filmova, Beginners (2010) i 20th Century Women (2016) koji su bili u velikoj meri autobiografski, prvi se bavio njegovim odnosom s ocem, drugi odnosima s majkom i dvema prijateljicama koje su presudno uticale na njega u formativnim godinama, ovde je takve elemente teže prepoznati. Opet, u protagonisti filma, usamljenom radio-voditelju Johnnyju (Phoenix), kao i njegovim interesima za svet oko njega, možemo iščitati ponešto od Millsa i njegovih interesovanja i opažanja. Dodatni bonus u svemu tome je dokumentaristička predanost i iskrenost sa kojom Mills, i sam povremeno dokumentarista, slika tu svoju viziju sveta.

Kada upoznamo Johnnyja, on je na zadatku ispitivanja američke omladine po gradovima širom zemlje na temu kako oni vide prošlost, sadašnjost i budućnost u svetlu gorućih društvenih pitanja koje opet po ko zna koji put dele Ameriku na tabore. Konkretan primer ovde je Detroit, grad koji se često percipira kao izgubljen slučaj, a u kome ipak žive i odrastaju neki mladi ljudi kojima je situacija u kojoj se nalaze normalna. To će potrajati dok Johnny ne dobije poziv od svoje sestre Viv (Hoffmann) koja sa svojim sinom Jessejem (Norman) živi u Los Angelesu. Viv mora na put na sever Kalifornije da svom (bivšem) mužu Paulu (McNairy) koji pati od bipolarnog poremećaja ličnosti pomogne da se izbori sa svojom trenutnom minus-fazom.

Johnny i Viv nisu naročito bliski (ne samo geografski) i imaju istoriju odnosa koja ih opterećuje, ali ipak osećaju nekakvu lojalnost jedno prema drugom i potrebu da se pomažu i makar elementarno drže zajedno. U ovom slučaju, Johnny mora preuzeti na sebe da se brine o Jesseju koji je radoznali i pametni dečak od nekih desetak godina, ali koji itekako ima svojih bubica sa kojima čak i Viv jedva izlazi na kraj. Jedna od tih bubica su fantazije o siročićima i fantazije da je on sam siroče koje traži milost i pažnju. Situacija s Paulom se odugovlači, kao i Vivin povratak kući, a Johnnyja pritiskaju rokovi na poslu, pa sa sobom mora voditi Jesseja na teren, u New York i New Orleans. Hoće li činjenica da je Jesse zainteresovan za radiofoniju, makar u smislu osluškivanja i snimanja zvukova gradova, plaža i parkova Johnnyjevom »pecaljkom«, biti dovoljna da odrasli muškarac-samac izađe na kraj s energičnim i zahtevnim dečakom?

Kombinujući kompleksnu priču o unturašnjim svetovima i dubokim emocijama kojima s autorske strane prilazi jednostavno iskreno s dokumentarističkim opservacijama o spoljnom svetu koji te unutrašnje svetove okružuje, Mills uspeva da napravi jedan pametan, zaokružen i potreban film. Stilizacija kojoj pribegava je sasvim na mestu, iako se njeni pojedinačni elementi poput crno-bele fotografije i klasične muzike na »soundtracku« sami za sebe mogu prozvati klišeima. Ovde i jedno i drugo imaju smisla, ne samo kao estetski izbor, već i kao pokazatelj da, u slučaju muzike, Mills zaista razume ljudske emocije, a u slučaju fotografije poverene Robbieju Ryanu, da uspeva da pronađe nove elemente na starim i dobro poznatim lokacijama, čak i da izvuče ponešto lepote i poetike iz njihove prozaičnosti.

Jedan detalj će posebno rezonirati sa gledaocima s naših prostora. Naime, na Mardi Gras paradi u New Orleansu, limeni orkestar svira dobro poznatu melodiju Šabana Bajramovića – Prokleta je Amerika. Teško bi bilo zamisliti da autor Millsovog kalibra otvoreno proklinje Ameriku, bilo koga i bilo šta, ali drugi deo refrena te pesme se zapravo uklapa u film i njegovu tematiku iskidanih ili makar ugroženih veza i odnosa među ljudima. Je li ovde reč o svesnom izboru Millsa kao reditelja ili braće Dessner koji potpisuju muziku, ili koincidenciji, ostavljeno nam je na prosuđivanje.

Apsolutno svestan i apsolutno ispravan je, pak, bio Millsov izbor glumaca. Čak i ako ga je posrećilo s Woodyjem Normanom (mladi engleski glumac ima međunarodnog filmskog i televizijskog iskustva, ali s decom se nikad ne zna, doduše Mills zna da radi s njima), izbor odraslih je perfektan. Joaquin Phoenix je jedan od onih glumaca koji su sposobni da se transformišu, a da ostanu isti, zbog čega su jednako uverljivi i kao psihopate i kao tragični likovi i kao obični ljudi kojima je najveći izazov nošenje s vlastitim emocijama. Gaby Hoffmann je prisutna na glumačkoj sceni od vlastitog detinjstva, a svojoj specifičnoj prirodnoj pojavi je ostala verna, zbog čega je često bivala osuđena na vrlo specifične uloge. Ovde takva deglamurizirana pojava apsolutno odgovara tipu lika žene koja jedva izlazi na kraj sa izazovima koje joj život postavlja.

U sinergiji njih troje i brojnih epizodista, statista sa i bez zadatka, kao i celokupne okoline, C’mon C’mon je film vredan gledanja, možda čak i nekoliko njih. U doba serijalizovanog sadržaja i franšiznog prodavanja fantazije, baviti se aspektima običnog života je više nego hrabra odluka.

20th Century Women

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Neko drugo vreme i neko drugo mesto. Santa Barbara, 1979. godine. Boemski ostaci hippie pokreta, punk kao drmusanje učmale stvarnosti pre nego nekakva artikulirana pop-kulturna revolucija, smena generacija u feminističkoj misli, nagoveštaj solipsističnih vremena koja dolaze. Jedan zbunjeni momčić koji odrasta misleći da sve može sam i tri žene koje presudno utiču na njega u formativnim godinama. Žene dvadesetog stoleća u tri generacije, različitih psiholoških profila i pogleda na život.

Momčić u pitanju je petnaestogodišnji Jamie (Lucas Jade Zumann) koji otkriva novu ekstremnu zabavu zvanu skateboard, rekreativno onesvešćivanje i punk muziku od “art pederčina” Talking Heads preko The Raincoats do hardcore varijante Black Flag. On je ne tako tajno zaljubljen u svoju dve godine stariju najbolju prijateljicu Julie (Elle Fanning), manično-depresivnu devojku sklonu promiskuitetu koja mu se noću uvlači u krevet kako bi vodili intimne razgovore. Druga značajna žena u njegovom životu je Abbie (Greta Gerwig), devojka od dvadeset i nešto godina koja se oporavlja od operacije kojom joj je odstranjen rak grlića maternice, koja fotografira skoro svaki momenat svog života i koja Jamieja izlaže novoj muzici i radikalno-feminističkoj literaturi.

Treća i najznačajnija je njegova majka Dorothea (Annette Bening u jednoj od svojih najboljih uloga) koja se trudi da zaista razume vreme u kojem egzistira i nove generacije koje je ono stvorilo, ali joj ne ide najbolje. U želji da sa svojim sinom prokomunicira iskreno i da ga usmeri da ne zastrani (jer samohranoj, zaposlenoj majci to nije baš najlakše ostvariti), ona će zatražiti pomoć od druge dve žene.

U njihovom domu postoji i muškarac, William (Billy Crudup), ostareli i pomalo izgubljeni hipik, majstor opšte prakse koji popravlja / krpi aute i Dorotheinu kuću koja je u permanentnom stanju renoviranja dok se usput bavi grnčarijom i priča o energijama i Majci Zemlji. Logično bi bilo da on, kao muškarac, odnosno makar muška figura u kući, posluži kao uzor Jamieju, samo je problem što njih dvojica (generacijski i drugačije) nemaju ništa zajedničko. Ništa, onda na scenu moraju stupiti žene...

Od Linklaterovog Boyhooda naovamo nismo imali film koji se tako otvoreno bavi životom i odrastanjem kao takvim, obično-neobičnim, gorko-slatkim, i smešno-dramatičnim spletom okolnosti koji na njega utiču. Iako je tema dovoljno ozbiljna da bi se mogla pretvoriti u seriju gromoglasnih izjava, ovde to nije slučaj. Ovde imamo i dvoje naratora koji se smenjuju, Jamieja u vremenu sadašnjem i Dorotheu u vremnu budućem, i montažne sekvence koje oslikavaju Veliku depresiju koja je obeležila Dorotheino odrastanje, Drugi svetski rat, Vijetnam, hippie pokret, kontrakulturu, budućnost 80-ih i 90-ih, pa i jednu vešto umetnutu montažu Carterovog političko-filozofskog govora o “krizi poverenja”. Ali 20^th Century Women je film sačinjen pre svega od malih, intimnih, a tako značajnih momenata u “casual” atmosferi doma, prenatrpanog dvorišta, na plaži u bojama kao sa razglednice, sa svirki po rupama od klubova, gde autor u scenariju poseže za dijalozima koji se “altmanovski” preklapaju, a u režiji za sporim približavanjem i udaljavanjem kamere, što dodaje na memoarski ugođaj.

Autobiografska nota ne treba da čudi, to je nekako stalna stvar u Millsovom opusu. Njegov prethodni film Beginners koji je glumcu Christopheru Plummeru doneo Oscara za najbolju sporednu ulogu bavio se autorovim odnosom s ocem, čovekom koji se u poznoj životnoj dobi deklarirao kao gay. Ovde se Mills bavi odnosom sa svojom majkom, atipičnom, snažnom i pronicljivom ženom čiji su život izgradile cigareta kao simbol slobode i nonšalantnosti, “cosmo” feminizam starog kova po kojem žena mora biti sve, i lepotica i dama i majka i stručnjakinja i njen pokušaj da shvati trendove novog vremena. U savršenoj interpretaciji Annette Bening, Dorothea je jedan od najživahnijih filmskih likova u poslednje vreme. Takođe, lik Abbie je modeliran prema autorovoj sestri, a Greta Gerwig izlazi iz svog maničnog “typecasta” i kanalizira anksiozu na jedan topao način u maniri kraljice anksioze, Kristen Stewart.

Elle Fanning ostaje na tragu svojih uloga problematičnih tinejdžerki ili tinejdžerki u problemu, Billy Crudup je model za ležernog hipika, a i mladi Lucas Jade Zumann uspeva da bude uverljiv kao momčić koji hrli u život kao grlom u jagode. Interakcija među svim likovima je divna i emotivna, a kao scene za pamćenje treba izdvojiti Jamiejevu tuču sa drugom oko teorije o ženskom orgazmu, sekvencu kada Jamie i Julie pokušavaju da izvedu planirani “beg od svega” na plažu, kao i plesnu scenu u kojoj Dorothea i William krišom proučavaju razlike između različitih pravaca na punk sceni.

Iako je Annette Bening potpuno neobjašnjivo ostala bez nominacije za Oscara, Mike Mills je uspeo da dobije svoju za originalni scenario, ali bez kipića ovaj put. Mills je svakako nadolazeća snaga indie kinematografije, vrlo promišljen autor koji nije kalkulant i foler. On ne samo da otvara svoju dušu i uspeva da dosegne nivo univerzalnosti sa 20^th Century Women, nego filmu dozvoljava da iskoči iz svih klišea, da bude neuredan i nepredvidljiv baš kao život i odrastanje.