The Matrix Resurrections

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Što nam je sve ovo trebalo - pitaće se mnogi, kada pogledaju četvrti (igrani) deo franšize ,,The Matrix“ podnaslovljen ,,Resurrections“, koji nam dolazi punih 18 godina nakon završetka originalne trilogije.

Dodatni razlog za to egzistencijalno retoričko pitanje je i to što baš ne možemo biti sigurni šta je ,,The Matrix Resurrections“ zapravo u kontekstu franšize: potpuni ili delimični nastavak, ili pak nekakav pokušaj „reboota“.

U svakom slučaju, delom je tu na snazi logika kapitala, da se još uvek postojeća (a po svoj prilici čak i rastuća) fan-baza „izmuze“ do poslednjeg dolara, zbog čega je produkcijska kuća Warner Brothers godinama pritiskala sestre Vačovski da snime nastavak, pritom preteći da će se nastavak ili neki već dodatak franšizi (recimo Morfeusov „origins story“) svakako biti snimljen, s njima ili bez njih u sedlu. Na kraju je Lana Vačovski popustila pod pritiskom, pravdajući se odlukom da nakon smrti roditelja želi da provede više vremena sa svojim drugim omiljenim parom, Neom i Triniti, dok sestra Lili u projektu nije učestvovala, premda je za projekat dala blagoslov.

Scenario su na kraju napisali Lana Vačovski, britanski pisac Dejvid Mičel čiji su roman ,,Cloud Atlas“ slavne sestre ekranizovale skupa s Tomom Tikverom, te bosansko-američki postmodernistički pisac Aleksandar Hemon, koji je s Vačovskima sarađivao na finalu njihove serije ,,Sense8“, što u teoriji zvuči kao uhodana kombinacija. Snimanje je započelo u februaru mesecu 2020. godine u San Francisku, da bi zbog pandemije bilo prekinuto sredinom marta, a nastavljeno na jesen iste godine u Berlinu.

Premijera u predbožićno vreme 2021. godine je teoretski morala da bude pun pogodak (uz kvalifikaciju za nagrade u sezoni, posebno one u tehničkim kategorijama), ali su finansijski rezultati nakon dve sedmice prikazivanja skoro pa porazni – film je tek na pola puta da pokrije zvanični budžet, a kritika je oštro podeljena.

Možda percepcija novog ,,The Matrix“ filma najviše zavisi od očekivanja s kojima se kreće u bioskop, ali ni to ne mora biti pravilo. U teoriji, ,,Resurrections“ najbolje „odzvanja“ kod onih fanova koje je prvi deo oduševio, ali im se nastavci ,,Reloaded“ (2003) i ,,Revolutions“ (2003) nisu baš toliko svideli, pa novi film može poslužiti da ispravi neke od grešaka prethodnih nastavaka ,,Reloaded“ i naročito ,,Revolutions“ su sami po sebi prilično promašeni nastavci, skoro pa na silu izbačeni kako bi se kapitaliziralo na fenomenu originalnog ,,The Matrix“ (1999). Prilično rudimentarna priča je arbitrarno vođena od jedne akcione sekvence do druge, pa su ta dva filma bila i ostala pre svega orgija kompjuterske grafike koja je, pritom, dosta loše ostarila.

Originalni ,,The Matrix“, pak, ima status revolucionarnog filma, što na tehničkom planu svakako jeste, i pritom se zanemaruje da je samo njegova prva trećina konsekventna u smislu pričanja priče, izgradnje likova i sveta u kojem oni egzistiraju, dok je u drugoj polovini filma ona stavljena u funkciju upravljanja akcijom i zamaskirana zvučnim parolama i otkrićima, čija će suštinska banalnost proći ispod radara mlađoj i impresijama podložnijoj publici.

Uostalom, nije ,,The Matrix“ jedini precenjeni film te vrste čija se „mudrost“ bazirala na naknadnom učitavanju „velikih značenja“ od fanova; prelaz između milenijuma bio je prepun naslova koji su publiku impresionirali otkrivanjem „rupe na saksiji“. Pomenimo samo ,,Fight Club“ (Dejvid Finčer, 1999) i ,,American Beauty“ (Sem Mendes, 1999) kao najeklatantnije primere opšte konstatacije da nešto s našim kapitalističkim sistemom ne valja, a mi smo u njemu uljuljkani i toga nesvesni.

I ,,The Matrix Resurrections“ u solidnoj meri „jaše“ na tom sentimentu, što je prilično jasno još od samog početka filma i otkrića jednog od novih likova, hakerke Bags (Džesika Henvik), da je neko, verovatno Neo, ostavio modal sa scenom u kojoj Triniti izvrće prostor i beži od Agenta Smita, što nju i njenu ekipu potiče na pokušaj ponovne ekstrakcije Nea koji je, iako se skupa s Triniti žrtvovao na kraju trećeg dela, nekim čudom još živ i zarobljen kao baterija za Matriks u stvarnom svetu.

Međutim, modal je mač sa dve oštrice i može biti zamka za Bags i ekipu, a oni odatle prvo moraju izvući novog Morfeusa (Jahja Abdul-Matin II je zamenio Lorensa Fišburna) koji je, pak, sada agent sa delom koda Agenta Smita, koji će im onda pomoći da izvuku Nea.

Neo, pak, naoko komotno „živi“ u Matriksu pod imenom Tomas Anderson (niko drugi do Kijanu Rivs). On je programer i kreator uspešne franšize kompjuterskih igrica ,,The Matrix“. Od svog šefa Smita (Džonatan Grof umesto Hjuga Vivinga pokušava da skine njegove grimase) je upravo dobio zadatak da s kreativnim timom poradi na nastavku igrice. U njegovom monotonom životu koji je, saznajemo, pokušao da prekine skokom s krova, jedino uzbuđenje predstavljaju slučajni susreti u lokalnoj kafeteriji s Triniti (Keri-En Mos, fantastična), koja je sada Tifani, očajna domaćica i majka troje dece udata za dominantnog, nestrpljivog, možda i pomalo agresivnog muža Čeda (Čed Stahelski, koordinator kaskadera na originalnoj trilogiji, kasnije autor ,,John Wick“ franšize). Svoje probleme Tomas prorađuje i s terapeutom (Nil Patrik Haris koji još nije izašao iz uloge Barnija u slavnoj rom-kom seriji ,,How I Met Your Mother“), koji mu prepisuje plave pilule.

Jednom kada se probudi i proguta crvenu pilulu, pa opet postane stari dobri Neo, sebi za zadatak uzima da ponovo probudi ljubav svog života, Triniti. Međutim, svet je postao drugačiji: krhki mir između ljudi i mašina je postao perverzija samog sebe, nema Ziona, na njegovom mestu je Io, a u njemu probuđeni ljudi sarađuju s „dobrim“ mašinama na uzgoju jagoda, dok za red brine komandantkinja Najobi (Džejda Piket-Smit reprizira ulogu). Nema Proročišta, a nema ni Arhitekte, Matriks je pod novom upravom Analitičara, odnosno Neovog terapeuta. A zastrašujuća istina je ta da je većini ljudi sasvim udobno u poziciji baterija za Matriks, dokle god im se serviraju priče u koje oni veruju...

,,The Matrix Resurrections“ zapravo reciklira formulu originalnog filma ,,The Matrix“ u smislu proporcija između neke koliko-toliko intrigantne priče u prvoj trećini filma i naučno-fantastičnog akcionog spektakla, u kojem priča postaje sekundarna i stavljena u funkciju skretanja akcije. Taj intrigantni deo novog Matrixa u principu otpada na meta-nivo, u kojem je originalna trilogija svojevrsna simulacija u okviru simulacije, koje su svi njeni akteri svesni, što dovodi i do nekih od uspelijih humornih momenata.

Dodatni izazov je, međutim, i servisiranje fanova, odnosno poigravanje s njihovim osećajem nostalgije čemu Lana Vačovski i njeni ko-scenaristi pribegavaju kroz celo trajanje filma, često projektujući scene iz trilogije, naročito prvog dela, i direktno u filmu (u svrhu Neovog prisećanja, je li), ali i kroz „fleš-bek“ scene. Rezultat toga nije baš naročito jasna priča, ali to u teoriji ne smeta fanovima ,,The Matrix“ franšize naviknutim na petljanja, skretanja i muntanja, dokle god im se, kao i „srećnim baterijama“ u filmu, pruža iluzija da su nešto shvatili i otkrili i da tu ima uopšte nečega što se može shvatiti i otkriti, a da nije banalno.

Poslednji nastavak unekoliko pada i na svom najjačem polju – na polju akcije. Nije ona sama po sebi loša, ali nije ni impresivna, za šta je razlog možda i to što skoro više nikog iz originalnog tima, što za vizuelne efekte, što za produkciju, što za koreografiju i kaskaderski deo posla, tu nema, pa su novajlije prisiljene da pokušaju rekreirati duh originala, a Lana Vačovski da sve to maskira bližim planovima, upotrebom kamere iz ruke i bržim rezovima. Zbog toga je ,,The Matrix Resurrections“ možda i najveća „senzorna bomba“ koja naprosto iscrpljuje gledaoca (trajanje od dva i po sata tu svakako ne pomaže) bez neke naročite potrebe i nagrade.

Moguće da je razlog svemu tome što se svet od prvog do poslednjeg ,,The Matrix“ filma toliko promenio, makar na pojavnom, ako ne i na suštinskom planu. Vačovski više nisu braća, nego su sestre. CGI efekti više nisu novina, nego čak i pešačko rešenje od kojeg ne odustaju. Pokušaj revolucije je propao, ostala je samo ljubavna priča kao paralelni kolosek i nostalgija za vremenom kada su neki od nas verovali da su smisao našli i da smisao uopšte postoji. U tom smislu, ,,The Matrix Resurrections“ nije nikakvo uskrsnuće, koliko vađenje komada garderobe (kožnih i skaj-mantila recimo) iz naftalina.