R.M.N.

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kristijan Munđiu možda nije zasnovao i pokrenuo „novi talas“ u rumunskoj kinematografiji, ali mu je ,,4 Months, 3 Weeks and 2 Days“ (2007) doneo prvu veliku festivalsku titulu, i to ni manje ni više nego Zlatnu palmu u Kanu.

Zbog toga nije čudno to da se upravo njegovo ime uzima kao sinonim za pokret koji je promenio politiku i naročito poetiku rumunske kinematografije, te dotičnu učinio prepoznatljivom.

Doduše, ako se neko držao postulata poetike (kamera iz ruke, neprekinute kadar-sekvence) bez skretanja u druge vode (kao recimo Kornelju Porumboju sa „fudbalskim“ dokumentarcima ili Radu Žude s polemičkim doku-teatrom), onda je to bio upravo Munđiu.

Munđiuovi naredni filmovi su nastavili sa skupljanjem nagrada, doduše nešto manjih, u Kanu. ,,Beyond the Hills“ (2012) je pokupio nagrade za najbolji scenario i najbolju glumicu, a ,,Graduation“ (2016) za najbolju režiju. Stoga se Kan činio sasvim logičnim mestom za premijeru i Munđiuovog najnovijeg filma, ,,R.M.N.“, ali je autor na svom uobičajenom „lovištu“ ostao praznih ruku. Uteha je, međutim, brzo stigla u vidu Zlatnog tornja na festivalu na Paliću, a u Sarajevu je film prikazan u prestižnom programu „Fokus“ u kojem se prikazuju ponajbolji festivalski filmovi iz zemalja šireg regiona.

Nešto slabija „prođa“ na velikim festivalima, a bolja na onim manjim, signal je da je Munđiu ipak nešto promenio u svom pristupu. Na planu estetike, i dalje imamo prepoznatljive kadar-sekvence snimljene kamerom iz ruke i dominantno realistički pristup, ali nas na narativnom planu čeka jedna novina. Naime, u najuspešnijim filmovima, Munđiu se koncentrisao da ispriča po jednu zaokruženu priču. Bilo da je reč o ilegalnom abortusu u doba Čaušeskua (,,4 Months, 3 Weeks and 2 Days“), o tragičnom slučaju pokušaja egzorcizma koji, izgleda, Rumunska Pravoslavna Crkva „prepisuje“ češće nego lekari antibiotike (,,Beyond the Hills“) - ili o korupciji, kao ne samo akciji, nego i reakciji na sistemske anomalije (,,Graduation“).

Sa ,,R.M.N.“ pokušava ipak nešto drugo – da ponudi panoramsku sliku teoretski multietničke transilvanske „palanke“ u kojoj, paradoksalno, buja rasizam.

Dečak Rudi (Mark Edvard Blenješi) na putu do škole u šumi vidi nešto toliko strašno (Munđiu je dovoljno bistar da to ostavi izvan kadra), zbog čega biva istraumiran, ali neće da kaže šta ga je prestrašilo i čak prestaje da govori uopšte. Njegov otac Matijas (Marin Grigore) je u tom trenutku na „privremenom radu“ u Nemačkoj, gde ne uspeva da otrpi rasističku opasku svog nadređenog na poslu u klanici, pa dotičnog udara i gura kroz staklena vrata, nakon čega beži, sakriva se od policije i stopira na putu prema kući.

Božićno i novogodišnje vreme mu pruža dobar alibi zašto dolazi kući nenajavljen, ali ga tamo čekaju same muke i problemi. Brak sa ženom Anom (Makrina Barladeanu) se bliži kraju, a on njoj zamera što je razmazila sina kojeg će on prevaspitati „šok-terapijom“ u kojoj ga tera da se suoči sa svojim strahovima. Matijasov otac, Papa Oto (Andrej Finci) je na samrti, a pritom mu iz dvorišta nestaju ovce. Matijas, pak, utehu pokušava da pronađe kod nekadašnje ljubavnice Čile (Džudit Stejt), ali je zapravo prestrašen njenim uspehom na poslu (ona je upravnica lokalnog postrojenja pekarske industrije), kao i njenim modernim, urbanim i gotovo elitističkim načinom života, zbog čega ne može da prizna da je voli, osim iz zezanja.

Pravi haos u selu, međutim, tek počinje kao posledica Čilinog projekta. Naime, da bi fabrika dobila veća evropska sredstva, mora da poveća broj zaposlenih. Lokalcima se, međutim, ne isplati da rade za malu platu ako već mogu da odu u „gastarbajtere“, pa firma zapošljava nekolicinu legalnih imigranata iz Šri Lanke. Dolazak prve dvojice, a kasnije još jednog, pokreće pravu buru rasizma na rečima i na delu od strane meštana. Čini se da u mestu u kojem u „miru i slozi“ žive Rumuni, Mađari i Nemci, pravoslavci, katolici i protestanti, nema mesta za ljude druge boje kože i možda čak i neke druge, potencijalno „opasne“ veroispovesti…

Sam naslov filma dolazi od skraćenice za magnetnu rezonancu na rumunskom jeziku. Doslovno, Papa Oto u jednom trenutku odlazi na dotičnu proceduru, ali nas u svakom slučaju više zanima preneseno značenje. Metaforički, magnetnu rezonancu radi sam Munđiu i njome otkriva „tumor“ rasizma i netolerancije inherentne za malo mesto.

To sve i te kako ima smisla i odlično se drži u prve dve trećine filma, do kulminacije i ponajbolje scene u filmu, zbora meštana u lokalnom Domu kulture na temu imigranata, poslovne politike fabrike hleba, navika i preferencija lokalnog stanovništva, državne i evropske politike po pitanju ovog i onog... Pa sve do medveda koji u lokalnim šumama obitavaju, njihovog „popisa“ i zakonske zaštite uprkos tome što oni, izgleda, seljanima napadaju stoku. Sama scena je snimljena u najboljem Munđiuovom maniru, u jednom kadru uz povremene „švenkove“ gde dvadesetak ljudi uzima sebi za pravo da govori, a Matijas i Čila koji su najbliži protagonistima se uglavnom drže po strani i možda potiho međusobno raspravljaju.

Do tog trenutka se film jako dobro drži i na izvedbenom planu. Džudit Stejt igra Čilinu prefinjenost i lagani elitizam sa punom kontrolom, a Marin Grigore fino naznačuje, a ipak sakriva da je Matijas naizgled misteriozan samo zato što je realno praznoglav, a naprasit. Po pitanju tehnike, sinergija kamere Tudora Vladimira Pandurua, montaže Mirčee Olteanua i scenografije Simonne Panduretu pod Munđiuovom dirigentskom palicom ostavlja dojam zaokružene „geografije“, ali i „sociologije“ atipičnog malog mesta.

Posle te scene, međutim, ne samo da stvari padaju nego, čini se, odlaze „u peršun“ toliko da se i do tada najjači aduti filma pretvaraju u antipod i postaju najveći problemi. Naime, Munđiu je uspeo da nas zaintrigira konstrukcijom nekoliko omanjih misterija, ali za potrebe filma on oseća nagon da ih rasplete i razreši na silu, prolongirajući kulminaciju i posežući za naglim rešenjima, zbog čega kraj filma deluje nakalemljeno, artificijelno, besmisleno, pa čak i nepotrebno, budući da je na zboru autor u priličnoj meri „završio priču“. Opet, „kilometraža“ koju je Munđiu uspeo da pređe pre nego što je „uprskao“ sasvim je dovoljna da se filmu da šansa u smislu gledanja.

Bacalaureat / Graduation

2016.
scenario i režija: Cristian Mungiu
uloge: Adrian Titieni, Maria-Victoria Dragus, Rares Andrici, Lia Bugnar, Malina Manovici, Vlad Ivanov

Korupcija je česta tema u filmovima i stav koji oni zauzimaju o toj pojavi je unison, moralno ispravan, ali zapravo površan. Složićemo se da je korupcija kako na individualnom, tako i na opasnijem, sistemskom nivou pogrešna i da je njeno perpetuiranje problem za sebe, uglavnom nerešiv. Ali ne treba zaboraviti činjenicu da korupcija nije samo akcija koja potiče od pojedinca ili imaginarnog sistema u cilju sticanja koristi, nego i reakcija često usmerena na bazično preživljavanje. Razmislite o tome sledeći put kada neki lekar prihvati novčani dodatak za uslugu mimo procedure i kada ga pacijent ponudi: na taj način obojica preživljavaju.
Malo je filmova koji korupciju tretiraju kao nužno zlo, nešto čega se svi deklarativno gnušamo, ali smo prinuđeni postupati na taj način. Bacalaureat Cristiana Mungiua, jednog od najzvučnijih imena rumunskog novog vala, o korupciji govori otvoreno i sa razumevanjem za ljude koji su u tu mrežu uključeni. I to mu je jedan od presudnih kvaliteta.

Naš protagonista je sredovečni doktor Romeo (Titieni) koji važi za poštenog i uglednog, skromnog i rezigniranog. Upravo prolazi kroz težak period, razilazi se sa ženom (Bugnar) i pokušava da započne život s ljubavnicom (Manovici), ali ostaje u svom stanu, na kauču u dnevnoj sobi do daljnjeg. Razlog tome je kćerka (Dragus), odlična učenica pred maturom i sa stipendijom za studije u Engleskoj (što najavljuje neki bolji život) u džepu, samo ako položi maturu sa zadovoljavajućim ocenama.
Međutim, dan pred početak ispita ona biva napadnuta nedaleko od škole, završava sa rukom u gipsu i traumom usled pokušaja silovanja. To joj, naravno, smanjuje šanse da ispit uradi kako treba i šanse za bolji život (iako ona toga nije baš svesna, što zbog mladalačkog optimizma, što zbog trenutne zaljubljenosti u dečka koji ima motor). Ali otac ima plan da preko svog nekadašnjeg školskog druga, sada višeg inspektora u policiji (Ivanov) izvrši pritisak na matursku komisiju i direktora škole. Međutim, shema uključuje i kontroverznog zamenika gradonačelnika, nekadašnjeg direktora carine (Andrici) i naš doktor će se naći u ozbiljnim problemima. Dodajmo na to još i pritisak razvoda, ženine i kćerkine nerealistično visoke moralne standarde, ljubavnicu kojoj takođe svojim vezama mora pomoći i bolesnu majku, pa nam je jasno da je Romeo pod velikim, skoro neizdrživim pritiskom.
Razumemo ga, razumemo njegovu frustraciju. Jedan nekoliko puta ponovljeni pozadinski podatak, onaj da se Romeo 90-ih vratio iz inostranstva, tu postaje indikativan. On je razočaran u svoje nekadašnje ideale i jasno mu je da u “svojoj zemlji” on sam (ili sa mnoštvom sebi sličnih, stručnih i poštenih) neće popraviti ništa dok se drugi pridržavaju starih obrazaca. On je svoju energiju potrošio, pa sada želi da kćerka ne ponovi njegovu grešku, da ode i da stvori sebi pristojan život negde drugde. I to mu je apsolutni prioritet.

Na toj osnovnoj liniji priče, oko kćeri, mature i očevog nastojanja da sve prođe u najboljem redu, što ga uvodi u mrežu korupcije, Bacalaureat je izuzetno snažan film i tu svoju snagu crpi upravo iz jednostavnosti rumunskog stila. Tu zapravo ima dosta materijala za triler i socijalno-političku dramu, ali u Mungiuovoj interpretaciji kroz potpisne kadar-sekvence i snimanje kamerom iz ruke nedaleko od likova, triler i drama ostaju unutar glavnog lika, dok se njegova fasada staloženog i smirenog čoveka koji sve drži pod kontrolom gotovo neprimetno kruni. Tu Mungiu izuzetno snažno poentira na tome da nije svaka korupcija ista, premda se jednako vrednuje u očima sistema, da je neko prinuđen na to radi egzistencije, a neko drugi to čini iz obesti i pohlepe. Romeove postupke razumemo i verovatno bismo na njegovom mestu učinili isto.
Međutim, problem sa filmom je njegova pretrpanost i frontovi koje u pod-zapletima otvara. Nije problem u razvodu i ljubavnici, niti toliko u jedva povezanoj bolesnoj majci, svi ti pod-zapleti služe da pozicioniraju Romeov život u datom trenutku. Međutim, šta kad svi ti pod-zapleti dobiju svoje pod-zaplete, makar u obliku tragova koji se filmu spomenu jednom i nikad više, dok mi očekujemo nekakav razvoj. Razumem logiku iza toga, Mungiu pokušava da verno oponaša dramaturgiju života u kojem veoma nepravilno iskaču novi problemi, izazovi i stresovi, ali s tim “život kakav je zapravo” pristupom, on zapravo opterećuje film.
I tu leži suština mog problema sa Mungiuom generalno. Taj “život kakav je zapravo” je patent i zapravo osnova rumunskog novog vala koji drma već više od deset godina, a Mungiu ga se fanatično drži. Posle deset i više godina, za očekivati je nekakve inovacije ili makar “začine” i njih ćemo dobiti od drugih autora, poput recimo izuzetno crnohumornog Judea ili Giurgiua koji je rumunsku temu korupcije obradio kao doku-dramu američkog tipa, a snimio na rumunski, veristički način. Mungiu, autor sa najzvučnijim nagradama od svih rumunskih novovalaca (za ovaj film je dobio nagradu za režiju u Cannesu), nije spreman na inovacije, on se drži oprobane formule.
On je “vanilla”, prosto i jednostavno. Što ne znači da njegovi filmovi nisu dobri, daleko od toga. Samo su, kako bih rekao, isti. Ono što anticipiramo, to ćemo i dobiti. Ispravite me ako grešim, ali to je formula po definiciji.

Beyond The Hills / Dupa dealuri

2012.

scenario i režija: Cristian Mungiu (po romanu i feljtonima Tatiane Niculescu Brann)

uloge: Cosmina Stratan, Cristina Flutur, Valeriu Andriuta, Dana Tapalaga

Pre više od 40 godina, originalni Exorcist je pokrenuo lavinu zvaničnih i nezvaničnih nastavaka, uglavnom eksploatacijskih horor filmova čija je namena da bogobojažljiva publika zuri u ekran i proždire kokice i nokte. Od tada smo se pitali hoće li neko temu egzorcizma, izuzetno opasnog rituala, obraditi sa neke intelektualnije strane, prikazujući opasnost i diletantizam postupka, njegove uzroke i posledice. Rumunski film Beyond The Hills je baš takav film, ali i mnogo više od toga.

Pored egzorcizma, on se bavi i prigodnom lezbejskom vezom, pitanjem siromaštva, odsustva etike, sujeverjem i generalno glupošću i zatucanošću, u religijskom, emotivnom, neretko i intelektualnom. Treba napomenuti da je film snimljen po ne-fikcijskoj knjizi i feljtonima, te da prikazuje manje ili više stvarne događaje. U pitanju je anatomija jedne tragedije.

Alina (Flutur) i Voichita (Stratan) su odrasle zajedno u sirotištu i gajile emotivnu (verovatno i seksualnu) vezu. Alina je otišla u gastarbajtere, radila vredno da bi skupila dovoljno novca da sa sobom dovede i prijateljicu. Voichita je, sa druge strane, našla mir i smisao života u skromnom i jednostavnom manastirskom životu u zabiti bez struje i vode. Manastirom upravlja sveštenik koga zovu Tata (Andriuta), a monahinje predvodi časna majka (Tapalaga). Problemi nastaju kad Alina dođe da podigne školsku diplomu koja joj treba za posao, ali želi da sa sobom povede i Voichitu u novi, možda bolji život sa makar minimalnom šansom da se izvuku iz spirale siromaštva. Voichiti, naprotiv, svet materijalnog ne znači puno, u manastiru ima sve što joj treba.

Motivacija likova u ovom filmu je neverovatno realistična i suptilna. I Alina i Voichita žele da izbave jedna drugu. Alina Voichitu od religijske zatucanosti i obmana koje govori pragmatični, ali konzervativni sveštenik. Voichita Alinu od greha, jer je uverena da u čovečijem srcu treba da bude mesta samo za boga. Sveštenik pokazuje dozu pragmatizma oko poslova manastira, njegove mikro-ekonomije, slobodnih mesta u ćelijama za monahinje i iskreno želi na svoj način da pomogne ljudima u zajednici i drugima, ali samo u okviru svojih mogućnosti. Po pitanjima vere je dogmatičan i fanatičan, i to je jasno odmah na početku, kada za stolom drži tiradu o zlu Zapada, koristeći gay prava kao klučne argumente. To će sve skupa dovesti do temeljnog nesporazuma sa tragičnim posledicama.

Alina i sveštenik su dominantne ličnosti, samo što je Alina emotivno labilna i verovatno ima dijagnozu (jasno je da je u pitanju shizofrenija, ali to nigde nije eksplicitno navedeno), a sveštenik je fundamentalista. Između njih je Voichita, koja jedina od monahinja (uz časnu majku) Alinu vidi kao ljudsko biće, a ne otelotvorenje Satane, i to je pozicionira u centar sukoba svetonazora.

Sa tehničke strane, kvalitet ovog filma je neupitan: atmosfera je sjajno uhvaćena kamerom, kadrovi manastira pod snegom imaju jak vizuelni naboj. Tome pomaže obilata upotreba srednjeg plana, što gledaoca stavlja u ravan sa likovima i događajima. Glumci su odlično izabrani i vođeni sigurnom, klinički preciznom rukom reditelja.

Druge prednosti filma su u isto vreme nedostaci. Obilje pozadinskih informacija o spirali siromaštva i nedostatku profesionalne etike i ljudskosti su date kroz sporedne likove detaljno i u sporom tempu, pa to guši narativnu liniju. Reditelj kao da nam ne predstavlja događaje i teme (lezbejsku vezu, shizofreniju, egzorcizam) na direktan način, nego ga zanimaju isključivo uzroci i posledice. Film je zbog toga predugačak (150 minuta) i težak za praćenje, reklo bi se opterećen. Publika koja očekuje horor momente će takođe ostati prikraćena za eksplicitnost, Alinine vriske i sveštenikove molitve samo čujemo, ali ih ne vidimo, kao što ne vidimo ni slučajno improvizovani krst za koji je Alina privezana tokom egzorcizma.

Rasprava o tome da li su to pravi postupci za ovakav film ostaje otvorena, film je ipak nagrađen za najbolji scenario i žensku ulogu u Cannesu, uz nominaciju za Zlatnu Palmu. Christian Mungiu je jedan od najprominentnijih rumunskih autora i prvi nagrađen u Cannesu, te jedan od predvodnika cele rumunske filmske scene za kojom vlada prava pomama u poslednjih desetak godina. Beyond The Hills dolazi posle 4 Months, 3 Weeks and 2 Days, ljudskom koja detaljno secira mučne 80-te u Rumuniji pod Ceausescuom. Odjek tog perioda je prisutan i u Beyond The Hills, sirotišta i bolnice su pretrpani, ruralno stanovništvo se grčevito bori za opstanak, ne postoji nikakvo poverenje u sistem, iako se film dešava 25 godina kasnije nego prethodnik, i već se razvila kakva-takva srednja klasa.

Ovaj film će nam možda još malo otkriti Rumuniju, veliku i često kontradiktornu zemlju u našem susedstvu. Sramota je koliko o njoj imam(o) malo pojma, te se sve svodi na šale o Drakuli, Miodragu Belodediću koji je pešice prešao granicu sa jednom sportskom torbom prtljaga ili o jeftinim najamnim radnicima koji su plutali preko Dunava na plinskim bocama. Mogao sam pretpostaviti, ali nisam znao da je pravoslavna crkva tako aktivna u rumunskom društvu, da će ljudi pre poslušati popa nego doktora, te da je crkva zatucana i korumpirana istovremeno. U tom i takvom okruženju, Beyond The Hills je ne samo moguća priča, nego priča koja će se još dosta puta ponoviti pre nego što neko odreaguje. Izuzetno spor i mučan, ovaj film nije za svakoga, iako bi trebalo stisnuti petlju i pogledati ga od početka do kraja.