kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Draga Sali,
Pišem ti, iako znam da nećeš pročitati ovo pismo. Pišem ga na jeziku koji ne poznaješ i objavljujem u novinama koje sigurno ne čitaš. Nadam se samo da će ga pročitati neko ko poznaje i moj i tvoj rad... I da će razumeti zašto to radim.
Prvo, praštaj mi na familijarnosti, na ličnom imenu i drugom licu jednine. Iako se ne poznajemo lično, osećam familijarnost. Zbog tvojih filmova i osećam najdublje poštovanje prema tebi.
Bilo je tu vizionarskih stvari poput „Orlanda“ (1992), ekstravagance kao što je „Yes“ (2004), dubinskih pogleda u kreativni proces kao što su to „The Tango Lesson“ (1997) i „Rage“ (2009). Moram priznati da me je „The Man Who Cried“ (2000) ostavio ravnodušnim, ali su mi zato tvoje „Ginger and Rosa“ (2012) pružile uvid u jedno vrlo specifično, drugačije odrastanje u vremenu koje se sada idealizuje. „The Party“ (2017) je film koji me oduševljava na svako gledanje, kao primer kinematografske elegancije, pripovedačke ekonomike i izuzetnog, neponovljivog humora.
Razlog zbog kojeg ti ovo pišem jeste moje razočaranje tvojim poslednjim filmom koji sam pogledao na Berlinalu. „The Roads Not Taken“ deluje intelektualno lenjo i nepromišljeno, kao da je oslonjen na klišee koji ne funkcionišu i namenjen nezahtevnoj publici na koju nije teško ostaviti utisak i kojoj je lako podvaliti banalnost kao mudrost. To me vređa i lično i profesionalno.
Kada smo kod vređanja, Sali, moram da ti odam jednu tajnu. Žene iz istočne Evrope ne nose dronjave haljine na kopčanje, ni krpe na glavama kao kućna pomoćnica Ksenija u tvom filmu. Nju ti igra Branka Katić, glumica širokog raspona koju je muka više gledati u ulogama generičkih „Ruskinja“ po Engleskoj i Americi. Sposobna je za mnogo više od toga.
Čak i u naše zabite krajeve, a kamoli u Njujork, gde se radnja filma odvija, trenerke su stigle najkasnije s padom Berlinskog zida, a one su svakako praktičnije od rita koje su možda nosile naše bake. Uostalom, ti to isto dobro znaš kao žena koja je među prvima na zapadu počela da prati sovjetsku žensku filmsku scenu i o tome napravila dokumentarac, čak i pre nego što se Sovjetski Savez raspao.
Čemu stereotipi? Zašto Salma Hajek opet igra neurotičnu Meksikanku? Zašto Meksikanka mora biti neurotična, pa makar se cela ta scena odigravala u glavi tvog junaka, takođe Meksikanca? Ima li ičeg uvredljivijeg od portreta para meksičkih (ilegalnih) imigranata čija se velika ljubav i strast sve vreme svode na neprekidnu seriju svađa?
Ne pridonosi li to diskursu protiv kojeg se, navodno, boriš ovim filmom, ma koliko to činila na nespretan i izveštačen način, portretišući doktore kao patronizirajuće kada upitaju da li tvoj Leo razume engleski? O onoj sceni u diskontu, kada ga, iako je očito da je dementan, napadne ona rasistkinja da joj je ukrao psa, da i ne govorimo. Njemu jedinu samilost, osim kćerke kojoj je tako bolestan pao na pleća, pružaju taksisti, takođe imigranti, što možda deluje kao iskren socio-politički uvid, ali je toliko nerazrađen (kao i mnogo toga drugog), da je banalan.
Na kraju krajeva, nije li i portret neimenovane bolesti koji nudiš banalizovan do krajnjih granica i rastegljiv toliko da pokriva sve što Havijer Bardem može odglumiti ili odšmirati? Koja je to bolest i kakve je prirode? Da li je li nastala usled fizičkog oštećenja? Fizičke ili psihičke traume? Degenerativna bolest? Čisto mentalne prirode? Kako se tačno manifestuje i koji su joj simptomi? Kako ljudi u okruženju reaguju na nju? Kako se oboleli menja pod njenim uticajem?
Znam, rekla si na konferenciji za štampu da je Leo oblikovan prema tvom bratu, a film po tvom iskustvu dok si brinula o njemu. Opet, nije li ta „fleksibilna“ bolest odraz nepoštovanja i prema njemu? Čemu sve to, samo da bi Bardem mogao da glumata frivolno bez ikakve kontrole dok on, ti ili producenti sanjate Oskara jer Akademija voli transformacije privlačnih ljudi u bolesnike i invalide? U tom slučaju, Berlinale je daleko od idealnog termina za premijeru, a makar i naznaka uvredljivog u tako zahtevnoj ulozi diskvalifikaciona mana po liniji političke i, još važnije, obične ljudske korektnosti.
Da li je realno da žestoko limitirana glumica kao što je to El Faning koja najčešće funkcioniše ili samo kao perverzna fantazija ili kao automat za plakanje, bude najkonstantnija glumačka karika u filmu, iako joj je vrhunac zadatka da na ključnom mestu zaplače, a da na ostalim fingira snagu i verbalno štiti oca? Šta je ona ovde, osim idealizovane verzije kćeri koja pritom daje sve od sebe da negira realnost po kojoj je njen dragi tata bolestan? Naravno, ako bi progledala i poslala ga u odgovarajući dom - filma ne bi bilo.
Konačno, kriptičnost u tome šta su njegova stvarana, a šta izmaštana „sećanja“, pada u vodu čim se prisetimo naslova filma. Koliko gledalac treba da bude nepažljiv da bi mu to promaklo, pa da se ostatak filma pita? Melodramski momenti sa imenom pokojnog psa i nerođenog sina su toliko niski udarci koji ne pogađaju ni na intelektualnom ni na emocionalnom nivou. „The Roads Not Taken“, eto naslova ponovo, jednako angažuje gledaoca kao rekreativno surfanje po internetu. Ili, još gore, menjanje kamera za prismotru konstruisane ljudske tragedije.
Istini za volju, film na nekoliko mesta još i živne, recimo, kada se pojavi Lora Lini kao Leova bivša žena i majka njegove kćeri Moli koja se preudala i započela novi život, pa na njihove muke reaguje s nevericom i cinizmom. Tu ima i nešto humora na liniji filma „The Party“, ali to je samo jedna scena koja pruža lažnu nadu. Drugi pozitivan aspekt je dizajn zvuka oslonjen na metež i buku njujorških ulica, pojačan taman toliko da nam se učini da ga osećamo iz Leove perspektive.
Konačno, Sali, nije me toliko razočaralo što si snimila loš film, svakom se dogodi, nekima i više puta zaredom. Razočaravajuće je to što si njime ugrozila celu dosadašnju karijeru i status osobe koja pomera granice i po kojoj se nazivaju pravila dobrog ukusa u filmskoj umetnosti. Zbog čega? Zbog Holivuda i potencijalnog komercijalnog uspeha? Moglo je to iskrenije, sa manje kompromisa.
Za kraj, da se razumemo, ovo ne znači da neću pogledati svaki tvoj sledeći film. Hoću, samo im se neću toliko radovati i od njih neću toliko očekivati. Siguran sam da ćeš me opet oduševiti, ali sada postoji i senka sumnje...
Pišem ti, iako znam da nećeš pročitati ovo pismo. Pišem ga na jeziku koji ne poznaješ i objavljujem u novinama koje sigurno ne čitaš. Nadam se samo da će ga pročitati neko ko poznaje i moj i tvoj rad... I da će razumeti zašto to radim.
Prvo, praštaj mi na familijarnosti, na ličnom imenu i drugom licu jednine. Iako se ne poznajemo lično, osećam familijarnost. Zbog tvojih filmova i osećam najdublje poštovanje prema tebi.
Bilo je tu vizionarskih stvari poput „Orlanda“ (1992), ekstravagance kao što je „Yes“ (2004), dubinskih pogleda u kreativni proces kao što su to „The Tango Lesson“ (1997) i „Rage“ (2009). Moram priznati da me je „The Man Who Cried“ (2000) ostavio ravnodušnim, ali su mi zato tvoje „Ginger and Rosa“ (2012) pružile uvid u jedno vrlo specifično, drugačije odrastanje u vremenu koje se sada idealizuje. „The Party“ (2017) je film koji me oduševljava na svako gledanje, kao primer kinematografske elegancije, pripovedačke ekonomike i izuzetnog, neponovljivog humora.
Razlog zbog kojeg ti ovo pišem jeste moje razočaranje tvojim poslednjim filmom koji sam pogledao na Berlinalu. „The Roads Not Taken“ deluje intelektualno lenjo i nepromišljeno, kao da je oslonjen na klišee koji ne funkcionišu i namenjen nezahtevnoj publici na koju nije teško ostaviti utisak i kojoj je lako podvaliti banalnost kao mudrost. To me vređa i lično i profesionalno.
Kada smo kod vređanja, Sali, moram da ti odam jednu tajnu. Žene iz istočne Evrope ne nose dronjave haljine na kopčanje, ni krpe na glavama kao kućna pomoćnica Ksenija u tvom filmu. Nju ti igra Branka Katić, glumica širokog raspona koju je muka više gledati u ulogama generičkih „Ruskinja“ po Engleskoj i Americi. Sposobna je za mnogo više od toga.
Čak i u naše zabite krajeve, a kamoli u Njujork, gde se radnja filma odvija, trenerke su stigle najkasnije s padom Berlinskog zida, a one su svakako praktičnije od rita koje su možda nosile naše bake. Uostalom, ti to isto dobro znaš kao žena koja je među prvima na zapadu počela da prati sovjetsku žensku filmsku scenu i o tome napravila dokumentarac, čak i pre nego što se Sovjetski Savez raspao.
Čemu stereotipi? Zašto Salma Hajek opet igra neurotičnu Meksikanku? Zašto Meksikanka mora biti neurotična, pa makar se cela ta scena odigravala u glavi tvog junaka, takođe Meksikanca? Ima li ičeg uvredljivijeg od portreta para meksičkih (ilegalnih) imigranata čija se velika ljubav i strast sve vreme svode na neprekidnu seriju svađa?
Ne pridonosi li to diskursu protiv kojeg se, navodno, boriš ovim filmom, ma koliko to činila na nespretan i izveštačen način, portretišući doktore kao patronizirajuće kada upitaju da li tvoj Leo razume engleski? O onoj sceni u diskontu, kada ga, iako je očito da je dementan, napadne ona rasistkinja da joj je ukrao psa, da i ne govorimo. Njemu jedinu samilost, osim kćerke kojoj je tako bolestan pao na pleća, pružaju taksisti, takođe imigranti, što možda deluje kao iskren socio-politički uvid, ali je toliko nerazrađen (kao i mnogo toga drugog), da je banalan.
Na kraju krajeva, nije li i portret neimenovane bolesti koji nudiš banalizovan do krajnjih granica i rastegljiv toliko da pokriva sve što Havijer Bardem može odglumiti ili odšmirati? Koja je to bolest i kakve je prirode? Da li je li nastala usled fizičkog oštećenja? Fizičke ili psihičke traume? Degenerativna bolest? Čisto mentalne prirode? Kako se tačno manifestuje i koji su joj simptomi? Kako ljudi u okruženju reaguju na nju? Kako se oboleli menja pod njenim uticajem?
Znam, rekla si na konferenciji za štampu da je Leo oblikovan prema tvom bratu, a film po tvom iskustvu dok si brinula o njemu. Opet, nije li ta „fleksibilna“ bolest odraz nepoštovanja i prema njemu? Čemu sve to, samo da bi Bardem mogao da glumata frivolno bez ikakve kontrole dok on, ti ili producenti sanjate Oskara jer Akademija voli transformacije privlačnih ljudi u bolesnike i invalide? U tom slučaju, Berlinale je daleko od idealnog termina za premijeru, a makar i naznaka uvredljivog u tako zahtevnoj ulozi diskvalifikaciona mana po liniji političke i, još važnije, obične ljudske korektnosti.
Da li je realno da žestoko limitirana glumica kao što je to El Faning koja najčešće funkcioniše ili samo kao perverzna fantazija ili kao automat za plakanje, bude najkonstantnija glumačka karika u filmu, iako joj je vrhunac zadatka da na ključnom mestu zaplače, a da na ostalim fingira snagu i verbalno štiti oca? Šta je ona ovde, osim idealizovane verzije kćeri koja pritom daje sve od sebe da negira realnost po kojoj je njen dragi tata bolestan? Naravno, ako bi progledala i poslala ga u odgovarajući dom - filma ne bi bilo.
Konačno, kriptičnost u tome šta su njegova stvarana, a šta izmaštana „sećanja“, pada u vodu čim se prisetimo naslova filma. Koliko gledalac treba da bude nepažljiv da bi mu to promaklo, pa da se ostatak filma pita? Melodramski momenti sa imenom pokojnog psa i nerođenog sina su toliko niski udarci koji ne pogađaju ni na intelektualnom ni na emocionalnom nivou. „The Roads Not Taken“, eto naslova ponovo, jednako angažuje gledaoca kao rekreativno surfanje po internetu. Ili, još gore, menjanje kamera za prismotru konstruisane ljudske tragedije.
Istini za volju, film na nekoliko mesta još i živne, recimo, kada se pojavi Lora Lini kao Leova bivša žena i majka njegove kćeri Moli koja se preudala i započela novi život, pa na njihove muke reaguje s nevericom i cinizmom. Tu ima i nešto humora na liniji filma „The Party“, ali to je samo jedna scena koja pruža lažnu nadu. Drugi pozitivan aspekt je dizajn zvuka oslonjen na metež i buku njujorških ulica, pojačan taman toliko da nam se učini da ga osećamo iz Leove perspektive.
Konačno, Sali, nije me toliko razočaralo što si snimila loš film, svakom se dogodi, nekima i više puta zaredom. Razočaravajuće je to što si njime ugrozila celu dosadašnju karijeru i status osobe koja pomera granice i po kojoj se nazivaju pravila dobrog ukusa u filmskoj umetnosti. Zbog čega? Zbog Holivuda i potencijalnog komercijalnog uspeha? Moglo je to iskrenije, sa manje kompromisa.
Za kraj, da se razumemo, ovo ne znači da neću pogledati svaki tvoj sledeći film. Hoću, samo im se neću toliko radovati i od njih neću toliko očekivati. Siguran sam da ćeš me opet oduševiti, ali sada postoji i senka sumnje...
