The Friend

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Uz životinje smo se kroz basne naučili o etici i mudrosti, u bajkama su se često ponašale bolje od ljudi, a nad njihovim sudbinama smo možda po prvi put zaplakali od tuge, a ne da signaliziramo neku svoju potrebu. Moja „trauma iz detinjstva“ bio je Stari Žuća iz istoimenog romana Freda Gipsona: hrabri i verni porodični pas se za svoje ljude žrtvovao i na kraju umro od besnila. Životinje, a naročito psi, nisu prolazili ništa bolje ni u literaturi za nešto stariju decu i tinejdžere – čak iako na kraju prežive, dotle se namuče. Uostalom, setimo se Džeka Londona i njegovih pasjih junaka koji se uvek, svim iskušenjima uprkos, trude da zadovolje svoje gazde i služe im kao najverniji prijatelji.

Ako smo već utvrdili da je čoveku pas zaista najbolji prijatelj, usudimo se biti malo bezobrazni i duhoviti, pa recimo da su posebnoj vrsti ljudi, piscima, najbolji prijatelji i najvernije sluge lektori i urednici. Pisac-mentor, urednica-prijateljica i četvoronožni nežni div (doga u crno-beloj „arlekin“ varijanti boja) susreću se u novom filmu Skota Mekgehija i Dejvida Sigela The Friend koji je zapravo ekranizacija romana Sigrid Nunjez.

„Hoće li pas preživeti?“ Tim pitanjem koje smo i mi sami retorički postavljali čitajući tužne priče i gledajući tužne filmove sa životinjama otvara se i naracija u filmu. Naracije će biti dosta, pomalo će opterećivati film i podsećati nas da je u pitanju adaptacija književnog dela, ali makar će ona biti vrlo filmski pismeno izvedena, što ne treba da čudi od Mekgehija i Sigela kojima adaptacije književnih predložaka vrlo dobro idu.

Sledeća scena vodi nas na privatnu večeru za finu njujoršku gospodu na kojoj pisac Volter (Bil Marej) „drži slovo“ o Andersenu. Šarmantan je on i duhovit, ali to ga neće izvući od makar verbalne opaske jedne gošće koja će ga upozoriti da je u svoju interpretaciju učitao i fantaziju o silovanju.

Voltera ćemo nastaviti da upoznajemo kroz ceo film, bez obzira što već u sledećoj sekvenci saznajemo da se on ubio, ostavivši za sobom dve bivše žene (igraju ih Karla Gugino i Noma Dumizveni), kćerku Val (Sara Pidžen) s kojom nije bio u najboljim odnosima, gomilu bivših ljubavnica, obožavatelja, obožavateljica i prijateljima kojima će njegova veština s rečima nedostajati. Bil Marej će nastaviti da ga igra u flešbek-scenama.

Među ucveljenima je i njegova najbliža saradnica i prijateljica Ajris (Naomi Vots), i sama spisateljica koja pati od kontinualne blokade. Njoj je, polu-zvanično, u amanet ostavljeno da uredi njegovu prepisku za knjigu, te da to učini zajedno sa Val koja treba da „ispeče zanat“. To je Ajris sve mogla da očekuje, ali jedan drugi „poklon“ u piščevom nezvaničnom testamentu – nije.

U pitanju je Apolo, gospodin od nekih šest godina, navodno finih manira, u smislu da nije preglasan i ne pravi štetu po kući, ali tužan nakon gazdine smrti. On je „pripao“ Ajris zato što ona voli životinje, a čini se da veliki pisac nije uspeo da pronađe razliku između mačke i doge od metar visine. A budući da smo u Njujorku gde spisateljica, lektorka i povremena profesorka kreativnog pisanja ne može da kupi stan, već je primorana da živi u zgradi gde psi nisu dozvoljeni – eto još jedne potencijalne frke. Nema veze što se domar čini kao dobar čovek i što komšinici (En Dod) pas ni najmanje ne smeta, pravila su pravila.

Ajris, dakle, mora da se potrudi da Apolu nađe novi dom, ali joj on brzo prirasta srcu. Oni će zajedno naučiti ponešto o žalovanju, prevladavanju tuge, nastavljanju sa životom i – o Volteru čija je persona očito bila i ostala toliko velika da se čak i nakon smrti oseća njegovo prisustvo.

Zvuči kao tipski film o životu s tugom i nakon gubitka u kojem životinja postaje neka vrsta supstituta za osobu koju smo izgubili. Iako je taj kliše oproban ne samo u filmu, nego i u životu, to ga ne čini ništa manje klišeom. Uz malo literarnih pretenzija autorskog dvojca koje su svakako prisutne, ovo mi mogla da bude jedna od onih tipičnih manipulativnih „plakalica“.

Srećom, imamo glumce koje imamo. Iako je prisutan tek u epizodama, Bil Marej je prezentan i u komičnom, i u dramskom ključu, uz auru šarmantnog seronje. Naomi Vots je ta koja dobar deo filma nosi na svojim plećima, još jednom dokazujući da može da zađe u emotivne dubine. Njih dvoje su već delili ekran, recimo u filmu St Vincent Teodora Melfija, takođe jednom klišeizirano postavljenom, ali majstorski izvedenom filmu u kojem se odrasli ljudi nose sa životom, menjaju, uče i prilagođavaju novim prilikama.

Otkriće filma je, ako to može tako da se kaže, Bing koji igra Apola. On je svakako njegova duša, ogromna i topla, poput velikog psa koji vam se ugura prvo u krevet, a onda i pod kožu. Je li to gluma ili samo pojava, ali njegovo prijateljsko prisustvo je svakako lekovito, kako za Ajris, tako i za nas gledaoce. A ako smo sadašnji ili bivši „kučkari“, onda je The Friend jedno sasvim novo iskustvo na emotivnom nivou.

Heart of a Dog

2015.

scenario i režija: Laurie Anderson

Ma šta nam verske dogme propovedale, u smrti nismo svi jednaki, niti svaku smrt jednako doživljavamo. Nije isto kada sa umrlim osećamo povezanost, intelektualnu, sentimentalnu ili prirodnu. Nečiju smrt cenimo kroz život, naš, krajnje sebično. Muzičar, pisac, glumac, reditelj, rođak, prijatelj, partner, pas... Nije isto.

Kako sam prošle godine izgubio dva psa koji za mene nisu bili samo neki psi i kako je ova godina počela sa Bowiejem, a završila sa Cohenom, nešto nisam žurio da pogledam Heart of a Dog, nominalno filmski esej o odnosu njegove autorice Laurie Anderson sa svojom terijerkom Lolabelle, čija je smrt koincidirala sa smrću njenog muža Lou Reeda, a zapravo meditaciju o smrti, životu i svemu između. Kao za Laurie Anderson Lolabelle nije bila samo pas i Lou Reed nije bio samo nekakav čovek, tako ova meditacija nije samo film, nego jedan intimni dnevnik.

Dok multidisciplinarna umetnica, poznata po svojoj muzici i performansima govori, što čini sve vreme filma koji se može slušati kao audio knjiga, u pozadini se smenjuju animacije, kartice teksta, kućni i ini filmovi na različitim formatima. Njen tok misli leluja s teme na temu, ali ga nije teško slediti što zbog besprekorne logike, što zbog izuzetne emocije. Biće tu reči o psu, psećoj psihologiji, bezuslovnoj ljubavi, prijateljstvu, empatiji, gubitku i nošenju sa istim. Jednako tako, misli će doći na smrt kao takvu, žalovanje, filozofiju, tibetansku Knjigu mrtvih koja zabranjuje suze i umesto njih propagira dobročinstvo kroz koje će pokojnikov duh živeti, Witgensteina, Kierkegaarda, život koji ide unapred, ali se može gledati samo unazad, New York, ulice, planine, kolektivne traume zbog WTC-a, prisustvo vojske koje je s vremenom postalo normalni šum okoline, privatnost, skupljanje podataka, obaveštajnu sigurnost, postrojenje NSA u državi Utah i egipatske Piramide, sve one povezane i nepovezane stvari o kojima mislimo, mislimo i mislimo...

Zanimljivo je kako smrt određuje život i koliko nešto ovako intimno kao što je ispovest jedne osobe vodi ka opštem. Još više, provocira misli kod drugih, kod mene, još slabije strukturirane, ali slično zaokupljajuće. Kako me je Bowiejeva smrt naterala u “reality check” svog starenja jer čisto sumnjam da je takav fenomen danas uopšte moguć sa podeljenom pažnjom. Kako je Cohenova smrt koincidirala sa događajem koji mogu opisati kao smrt zdravog razuma. Kako je u WTC-u smrt nekoliko hiljada ljudi zapravo bila i smrt jednog sveta ili makar kraj jednog doba. Kako me nije puno smrti u životu razveselilo, ali jeste jedna, i ona je koincidirala sa Reedovim koncertom u Sava Centru gde su idioti hteli da postave mimohod za mrtvog monstruma.

Razmišljam o psima, onim mrtvima i onim živima. I o ljudima. I o svetu. I o dobroti. Bez ambicije da to složim u film. Laurie Anderson je to već napravila perfektno.

White God / Feher isten

2014.

režija: Kornel Mandruczo

scenario: Kornel Mandruczo, Viktoria Petranyi, Kata Weber

uloge: Zsofia Psotta, Sandor Zsoter

A počinje tako dobro, jednom od onih scena kojima je mesto u antologijama savremenog filma, dugom i preciznom “vožnjom” koja prati devojčicu koja biciklira kroz suncem okupanu, ali napuštenu Budimpeštu, a za njom “galopira” čopor pasa, velikih, malih, rasnih, mešanaca i džukela. Praćena klasičnom muzikom, ova scena deluje strašno i urezuje se u pamćenje. Zapravo, deluje kao nekakav strašan, gotovo apokaliptičan san i u prilog tome govori činjenica da devojčica niti ne ubrzava okretanje pedala praćena zastrašujućim čoporom.

White God dolazi sa određenim pedigreom festivalskih uspeha i nagrada, posebno u Cannesu. Reditelj Kornel Madruczo je pokupio nagradu Un certain regard, a dva psa simpatičnih imena Luke i Body su nagrađena “Psećom Palmom” za svoje uloge. Ta druga nagrada nikako nije nezaslužena, ali su je zaslužili i njihovi treneri, kao i celokupna ekipa angažovana na snimanju scena sa psima od kojih su neke “masovke” zastrašujućih razmera. Budimo iskreni, nije to lako snimiti, a White God je na tom planu apsolutno impresivan. Očekivanja su, dakle, tu. Visoka i dodatno podgrejana festivalsko-kritičarskim “hypeom”, učitavanjem socijalno-političkog konteksta i izjavama reditelja na tu temu. Ništa od toga ne može da vas pripremi na činjenicu koliko je White God, ispod sve te ulaštene površine, jedan zapravo loš, promašen i iznad svega neartikuliran film.

 

Razlog za to je kriminalno pretenciozna priča i kriminalno loš scenario. Devojčica Lili (Psotta), ona sa biciklom (života mi, ne odvaja se od bicikla) mora da provede naredna tri meseca sa svojim, “otuđenim” ocem (Zsoter), pošto majka ide na duži službeni put. Problem je u tome što je otac jedan neuspešan i ogorčen čovek (radi kao veterinar-kontrolor u klanici, stan mu izgleda kao da se tek uselio), te stoga drkadžija sa kojim “princezasta” tinejdžerka ne želi imati posla. Lili je k tome gotovo patološki vezana na svog psa, krupnog mešanca Hagena. Problem je u tome što je politika susedstva u kojem njen otac živi restriktivna po pitanju pasa, a ni otac nije entuzijastičan da deli životni prostor sa velikom džukelom. Dodatni problem su mađarski “rasni zakoni” po pitanju pasa, prema kojima se za držanje mešanaca zahteva registracija i plaća taksa, što je veoma jasna simbolika (nisu tu potrebna rediteljeva objašnjenja u intervjuima) koja gađa i pogađa “orbanizaciju” Mađarske i društveni poredak na ivici fašizma.

Bilo kako bilo, Hagen završava na ulici. Najpre je sam, ali se ubrzo “skompa” sa bandom uličnih i napuštenih pasa sa kojima beži od šintera i uopšte ljudi ne tako dobre volje. U međuvremenu, Lili ga traži i kreće na put samouništenja (znate već, bezobrazluk u školi, cigarete, alkohol, droga, partijanje) u nemogućnosti da nađe svog ljubimca i prijatelja. Hagen će imati svoju odiseju po budimpeštanskim ulicama, koja uključuje i Cigane i klošare i pasje borbe i nehumani azil za pse i u konačnici pasju revoluciju.

 

Dobro, natuknica sa fašizmom i rasnim zakonima je na mestu, naročito ako pratite vesti iz Mađarske, ali problem je u tome što ostaje samo natuknica. Razrade tu nema, a nema ni neke naročite političke oštrine. Psi u ovom filmu mogu predstavljati i Rome i ilegalne imigrante i uopšte siromašnije slojeve, ali oni su tu nebitna masa, najčešće bez ikakvih svojstava i karaktera. Bar na neko vreme možemo da se zadovoljimo sa varijantom “Lassie se vraća kući” sa minimalnom socijalnom oštricom smeštenom u prljavštinu budimpeštanske i periferijske margine. Iako je tipski, taj pristup donekle radi posao do jednog određenog trenutka, posle kojeg sve odlazi u dubiozu i nebulozu.

Taj trenutak je negde na ulasku u famozni treći čin, kada se Hagen reši iz ilegalnog ringa za borbe pasa i kada završi u azilu odakle će povesti pasju revoluciju. Ta revolucija je, ma kako vizuelno impresivno izgledala (ponavlja se i dalje razrađuje scena sa početka), tupa, šuplja, bezzuba i potpuno besmislena. Logika kojom se Mandruczo tu vodi i kao scenarista i kao reditelj je disneyevska, naivna, blentava sa dozom nepotrebnom popovanja. Dodatno, završetak filma se odlaže i odlaže u nedogled, pa pored nebuloze klizi u smaranje i otvorenu iritaciju, sve do kraja koji se slobodno može svrstati u kategoriju transfera blama i uvrede za inteligenciju.

 

Za razliku od pasje ekipe, kojima svaka čast na glumačkim dostignućima, barem su nas spasili od jeftinog CGI-ja, ljudska glumačka ekipa ne blista. Zsofia Psotta pogađa one iritantne tonove koji se traže od tipične tinejdžerke, a Sandor Zsoter ne diže njenog oca ni zericu iznad stereotipa drkadžije. Nesretni glumci nisu tu ništa krivi, oni su samo radili na likovima kakve su dobili, bez pokušaja da im udahnu lični pečat, a ni reditelja Kornela Mandrucza očito rad sa glumcima nije previše zanimao. Isto, samo u još većoj meri, važi i za galeriju epizodista iz Liline muzičke škole, zgrade u kojoj otac živi ili sa ulica kojima Hagen luta. Oni su još veći stereotipi bez ikakvog odstupanja od zadatog. Za utehu možda, ali i to samo donekle, može poslužiti to što film izgleda solidno, sniman kamerom iz ruke u širokoj paleti boja, koja ipak ponekad postaje previše treskava i van fokusa.

Ostajem zbunjen činjenicom da je žiri u Cannesu nagradio ovakav film. Mislim, svaka čast za rad sa psima, donekle i ideju da se iz pasje, ulične perspektive secira stanje u mađarskom društvu koje drma i surova tranzicija i još surovija kriza, ali iznad svega unutrašnja politika i odsustvo tolerancije. Problem je u tome što u ovom filmu ta ideja nije razrađena i što se Mandruczo jako muči da pronađe nešto makar nalik tonu, usput se oslanjajući na barem tri različitih “štaka” i filmskih klišea. White God tako ostaje jedan pretenciozan i potpuno infantilan film koji se prodaje za vrhunsku umetnost. Pretencioznog počinje već sa naslovom koji asocira na kultni film White Dog (Sam Fuller, 1982) koji za protagonistu uzima psa treniranog da napada Crnce. Ovde je ta metafora na rasizam izuzetno neuspela, ali izgleda da je nekima u publici i festivalskim selektorskim krugovima dovoljno da je ona tu. Porazno.