kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Verovatno da ne postoji grublja i malicioznija pogreška, od tvrdnje da su osobe s invaliditetom zapravo osobe s posebnim potrebama.
To čak i logički ne štima: potrebe koje imaju (za samostalnošću, društvom, ljubavlju, zabavom) su sasvim normalne i ni po čemu posebne. Sa druge strane, put za njihovo zadovoljavanje je duži, teži i zaobilazniji, pa zahteva poseban trud i od njih samih, i od njihove neposredne okoline, i od društva.
Zašto bi slepa osoba bila zakinuta za iskustvo uživanja u filmovima? Zašto u tome ne bi imala neke određene preference, poput, recimo, filmova Džona Karpentera ili Džejmsa Kamerona? Zašto ne bi, kao i svaka druga osoba, imala pravo da apriorno i bez gledanja mrzi neki film, recimo Kameronov ,,Titanic“ (1997), jer ga smatra izdajom svega za čime je autor stajao?
Sa ovim pitanjima ući ćemo u najnoviji uradak finskog režisera i velikog filmofila Temua Nikija, ,,The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic“. Niki je samouki autor koji se praksirao na video-spotovima i kratkim filmovima, i koji je pre ovog filma kreirao lokalnu hitičnu TV seriju i tri filma od kojih je s poslednjim, naslovom ,,Euthanizer“ (2017), izašao i na globalnu pozornicu kao autor finskog kandidata za Oskara. Njegov se izraz može opisati kao hibrid žanrovskog, dramskog i crnohumornog, uz obilje referenci i nekoliko dodirnih tačaka s uracima „finskog čudačkog talasa“ (,,Finnish Weird Wave“). ,,The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic“ premijeru je imao prošle godine u Veneciji, u novom programu ,,Orizzonti Extra“, gde je osvojio nagradu publike, a na festivalskoj turneji je zaigrao i na Crossing Europe festivalu u Lincu.
Niki film otvara scenom sna u kojoj muškarac trči, i na tu scenu će se vraćati i produbljivati je. Nakon toga, u vizuelno vrlo neobičlnoj sekvenci sačinjenoj od dugih, neprekinutih vožnji kamerom iz blizine, uz zaslepljujuću svetlinu i izrazito plitki fokus kamere Sari Altonen, koji pozadinu kadra ostavlja potpuno mutnom, upoznajemo se s našim protagonistom Jakom (Petri Poikolainen). On pati od multiple skleroze, zbog koje je slep i paralizovan od struka naniže.
On u svom malom stanu živi svojevrsni „Dan mrmota“ koji se sastoji od ustajanja uz muku, podsetnika da treba da uzme tablete, smarajućih telefonskih poziva njegovih roditelja, poseta patronažne medicinske sestre i skrbnice koju on u crnohumornoj i filmofilskoj maniri „krsti“ Vilks ili Rečid, te trenutaka opuštanja uz medicinsku marihuanu, dok ga susedi olajavaju, pretpostavljajući da je njegov invaliditet posledica pijanstava u prošlosti.
Jedino što razbija tu rutinu su telefonski razgovori sa prijateljicom Sirpom (Marjana Maijala) koja se, pak, nosi sa bolešću koja joj uzrokuje teške bolove. Njih dvoje se nikada nisu upoznali uživo, i žive u različitim gradovima („udaljenost od 100 kilometara je kao udaljenost od milion svetlosnih godina“, kaže jedna replika njihovog razgovora), ali njihovo prijateljstvo i njihova veza je stvarna. Sve dok Jako ne dođe na ideju da promeni dva taksija i jedan voz i dođe joj u posetu, za šta mu, po njegovom izračunu, treba pomoć „petoro neznanaca“.
Iako mu je humor pomalo crn (dosta tipično za Fince), a filmski ukus gravitira ka mračnijim i manje sentimentalnim žanrovima, za Jakoa možemo reći da je simpatičan i vedrog duha, zbog čega može računati da će pomoć dobiti čak i od nepoznatih ljudi. Opet, osim dobrih ljudi, ima i onih koji su spremni svaku slabost iskoristiti i koji u tome ne prezaju ni od čega. Očekivano, stvari ne kreću po planu na njegovom putu, pa će se on naći u opasnosti bez garancija preživljavanja. Njemu, pak, preživljavanje kao takvo ne znači ništa ako ne upozna Sirpu...
Ma koliko se Nikijevi filmovi činili ekstravagantnim i neobičnim, zapravo su puni duha, srca i iskrene humanosti. ,,The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic“ po tome nije izuzetak, već pre radikalni ekstrem, kako po pitanju prenosa tog osećaja nemoći i osujećenosti s kojim se suočavaju osobe s invaliditetom na gledaoce, tako i zbog duboko humane poente, zbog čega bismo čak mogli da ga nazovemo i ultimativnim romantičnim filmom.
Nikijev scenario baziran je na istraživanju i posrednim iskustvima, režija je apsolutno posvećena efektu i dubokim emocijama koje film uspeva da generiše od početka do kraja, humorni momenti se smenjuju s potresnima, ali bez sažaljevajuće sentimentalnosti, vešto su kalibrirani i znalački raspoređeni. O sinergiji s direktorkom fotografije i s dizajnerima zvuka je izlišno govoriti, oni nas pod Nikijevom dirigentskom palicom transponuju direktno u srce i u um našeg protagoniste.
Ovakvi filmovi bi u nekoj drugoj varijanti znali da budu zamka za glumca koji bi bio primoran da igra nešto što mu je posve nepoznato, čak i teško zamislivo, a ultimativno dostignuće bi mu bila relativno verna i respektabilna imitacija koja ne bi nikog uvredila. Nažalost, Petri Poikolainen ne treba puno da glumi: on i sam pati od multiple skleroze, zbog čega je dvadeset godina bio odsutan s velikih i malih ekrana. Opet, Jako nije neka fikcionalizovana verzija glumca (premda je Temu Niki imao svog prijatelja u vidu za glavnu ulogu verovatno još i pre nego što je počeo da piše scenario), niti je njegova ekstenzija, već je punokrvni i pomno interpretirani filmski lik.
,,The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic“ je svakako značajan film, i to na više nivoa, i kao film koji detaljno i dubinski predstavlja invaliditet i kao film koji ruši tabu da osoba sa invaliditetom može da bude aktivni glumac ili glumica. Pored toga je na svakom izvedbenom planu ovo jedan od onih retko pažljivih, odmerenih, inteligentnih i humanih filmova koji će još dugo ostati s gledaocima.
