The Bluff

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Možda je kritičarska pozicija ugodna, ali naš posao nije uvek lak. Ne možemo baš uvek da budemo od volje da o svakom filmu pišemo nadugačko i naširoko, nalazimo mu jače i slabije strane. Ponekad nam samo dođe da napišemo: „ne valja ništa, bežite od njega kao od kuge“ i da tako završimo posao, bez daljnjeg objašnjavanja zašto je to tako i ulaženja u detalje. The Bluff u režiji Frenka Flauersa koji nam se upravo ukazao na Amazonu jedan je od takvih filmova.

Nekoj velikoj sreći nismo ni mogli da se nadamo još od prve najave pre pet godina. Flauers kao reditelj pre svega video-spotova nije ulivao previše poverenja, baš kao ni njegov ko-scenarista Džo Balarini koji je uglavnom radio na lošim dečijim i treš-filmovima. Možda je neke nade ulivalo prisustvo Zoi Saldanje kao glumice koja je nakon uspona s prvim Avatarom održavala formu u holivudskoj prvoj ligi, ali se ona povukla na rezervni položaj producentkinje. Na njeno mesto došla je Prijanka Čopra Džonas, bolivudska glumica i pevačica koja je u američkim produkcijama do sada uglavnom igrala uloge „token“ indijskih lepotica. Neka nam je sa srećom!

Po žanru, The Bluff spada u donekle realističnu akcionu avanturu smeštenu na Karibe kolonijalnog doba i centriranu oko pirata. Razlika od kanonskih predstavnika žanra je, pak, ta da umesto glavnog junaka imamo junakinju mračne prošlosti koja mora da se bori kako bi očuvala svoj miran i pošten život. Ona se zove Ersel Boden i nju, pogađate, igra Prijanka Čopra. Odrekla se avanturističkog života i skrasila na ostrvcetu pod upravom britanske krune, tamo se udala za „civilnog“ kapetana (Ismael Kruz Kordova u jednoj kasnijoj sekvenci), rodila mu sina Ajzaka (Vedanten Naidu) i uselila se u kuću koju je kapetan delio sa svojom sestrom Elizabet (Safia Oukli-Grin).

Njihov miran život prekinut je dolaskom ljudi iz Erseline prošlosti, dok je ona još bila poznata kao Krvava Meri, strah i trepet morskih dubina. Njih predvodi kapetan Konor (Karl Urban iz Džeksonove Lord of the Rings trilogije, Star Trek filmova, Dredda i još mase naslova), a on i njegovi ljudi traže blago koje je Ersel sakrila. Ono što sledi su vijanje po ostrvu, obračuni i ucene, ali i preokreti u odnosima unutar piratskog tabora.

S pozitivne strane, borbe su krvave i prljave, bez nekakvog fantazijskog odmaka kao u, recimo, Pirates of the Carribean serijalu. U masovnijim scenama takođe ponekad zna da zablista i neka dosetka, poput onog improvizovanog snajpera kojim Konorov pobočnik Li (Temuera Morison) „skida“ svakoga ko bi hteo da pripuca iz jedinog(?) topa na ostrvu.

Sve bi to, međutim, dosta boje izgledalo kada bi režija bila nadahnutija i sigurnija od toga da se upotrebljavaju haotična nošena kamera i bliski planovi kako bi se istakao haos. To bi možda imalo smisla u manjim i zatvorenim prostorima, ali na otvorenom deluje ili kao da se štedelo na danima snimanja ili kao da je znanje zaposlenih na tome dosta krhko. Utisak jeftinoće i nemaštovitosti dodatno pojačava upotreba plavih i žutih filtera koji se na sredini ekrana stapaju u neku neodređenu boju peska, kao u „zlatno doba“ filmske i televizijske produkcije Džerija Brukhajmera. Prosto deluje čudno da su vodeći producenti, braća Džo i Entoni Ruso, te njihova sestra Anđela Ruso-Otstot na takav „fuš“ pristali, pa nam ostaje da se pitamo koji su oni „ugao“ s ovakvim filmom imali.

Na glumačkom planu, film takođe pokazuje prilična ograničenja. Osim par izuzetaka, postavu uglavnom sačinjavaju „drugoligaši i trećeligaši“, a njihovo izražavanje ometa i šablonska koncepcija likova i cele priče ukalupljena u drvene dijaloge koji glume da zvuče starinski. Ti izuzeci se takođe mogu naći pre svega kod negativaca i u njihovim odnosima kada se međusobno posvađaju (ipak su Urban i Morison tu najveći „teškaši“), ali taj podzaplet dolazi prekasno i traje prekratko da bi popravio utisak. Kao glavna zvezda, Prijanka Čopra Džonas je prilično neuverljiva kao akciona heroina i teško ostvaruje hemiju sa svojim kolegama.

Konačna presuda nije daleko od one s početka: ako baš ne morate da ga pogledate, The Bluff možete komotno da zaobiđete. Ne isplati se da potrošite sto minuta na njega.

Captain Phillips

2013.

režija: Paul Greengrass

scenario: Billy Ray (po knjizi Richarda Phillipsa i Stephana Taltija)

uloge: Tom Hanks, Brakhad Abdi, Barkhad Abdirahman, Mahat M. Ali, Faysal Ahmed, Michael Chernus, Catherine Keener

Captain Phillips je film koji u žanrovski blender gura vojni proceduralni triler, film katastrofe i akcioni film. Kritičari su poludeli od sreće kad su ga videli, naročito zbog izbalansiranog stava i razumevanja za negativce. Meni se, pak, to čini kao dosta fingirano korišćenje različitih tehnika iz domena dokumentaraca i doku-drama za koje je reditelj Paul Greengrass pravi specijalista. Da se podsetimo, Greengrass je potpisao nastavke Bourna, Bloody Sunday i United 93, između ostalih i ima jak rediteljski potpis: “shaky cam” u svakoj zgodnoj prilici, napete akcione scene, fotografiju nešto niže rezolucije i sklonost ka korišćenju nepoznatih, čak amaterskih glumaca.

Sve to radi i samo za sebe, međutim Greengrassov poslednji film ima i jedan adut koji je od njega učinio veliki hit kod publike (zarada u Americi dvostruko veća od relativno visokog budžeta) i kod kritike (zapažen u sezoni nagrada, uz 6 nominacija za Oscare). Ime tog aduta je Tom Hanks.

Slavni glumac je već dobio dva Oscara za redom (Philadelphia i Forrest Gump) i uspeo da sam iznese modernu filmsku varijantu Robinsona Crusoa (Castaway), i teško je naći čak i loš film u kojem je Hanks ispod nivoa. A loših filmova je bilo u Hanksovoj karijeri, to su bili naizgled sve sami sigurni i pažljivo izabrani projekti, ali su svejedno propadali kod publike i kritike. Captain Phillips je bila šansa da se Hanks vrati na hollywoodski vrh kao zvezda koja će sigurno privući publiku. Ima tu još jedna slučajnost, Hanks naime, fizički liči na pravog Richarda Phillipsa, kapetana koji se u filmu portretira, a uz to je i njegova persona sve-američkog glumca, bilo u narodskoj ili svetskoj varijanti, potpuno odgovara tonu priče o Phillipsu, američkom kapetanu koji je imao nesreću da se susretne sa somalijskim piratima.

Phillipsa (Hanks) prvi put vidimo u njegovoj savršenoj američkoj kući kako polako pakuje kofere i sprema se na put. Žena (Keener) ga vozi na aerodrom i njih dvoje razgovaraju o opasnostima koje u budućnosti čekaju njihovu odraslu decu. Phillips kaže da više nije dovoljno biti pametan i vredan, a da je konkurencija za svaki posao oštra. Mnogi će tu uvodnu sekvencu prozvati kao patetičnu, ali ona ima svoju funkciju da cementira Hanksa kao promišljenog i mudrog čoveka koji pažljivo izbegava opasnosti i u stanju je da donese ispravnu odluku pod pritiskom.

Nakon toga paralelno gledamo uvod u obračun sa piratima, i to sa obe strane. Gledamo Phillipsa kako preuzima brod u Omanu, a od prvog oficira (Chernus) saznajemo da brod pored komercijalnog tereta prevozi i humanitarnu pomoć za Afriku. Destinacija je Mombasa, a put vodi oko uvek rizičnog roga Afrike. Sa druge strane, vidimo i pirate kako se pripremaju za akciju, kako organizator posla bira osmoricu ljudi za akciju i upoznajemo Musea (Abdi), vođu jedne od dveju grupa u čamcima.

Napad će vrlo brzo usledti, i posada će ga prvi put odbiti manevrom koji izaziva velike valove po kojima čamac ne može da plovi. Međutim, za drugi pokušaj Muse i ekipa će nabudžiti čamce i uspeti da se popnu na brod. Tu onda počinje psihološka igra između dvojice muškaraca, dvojice kapetana, i jasno je da je obojici cilj da se živi izvuku iz sranja koje obojici ide u rok službe.

Tretman negativaca se može nazvati pristojnim, somalijski pirati nisu prikazani kao Indijanci u starim westernima, kao monstrumi ili elementarne nepogode koje jurišaju na neprijatelja da bi poginule pod mecima Johna Waynea. Četvorica napadača se razlikuju međusobno, Muse je skoro genijalni taktičar koji je ipak zagrizao preveliki zalogaj, jedan kolega je stresiran preko svake mere i lak na obaraču, a jedan je preplašeni klinac. Njihovi motivi su jasni, novac, i to mnogo novca, kako za njih, tako i za njihove šefove, jer dolaze iz najsiromašnije zemlje sveta, bez ikakvog pravnog sistema i gde su piratski napadi na trgovačke brodove često jedini način preživljavanja.

Heroj filma su ipak Amerikanci, kako hrabri i mudri Phillips, kao individua, tako i “foke” koje mu dolaze u pomoć, kao grupa. Oni se pojavljuju u drugoj polovini filma, koja pokušava da se približi završnim scenama Zero Dark Thirty i oslanja se na vojničku proceduru, dok se paralelno sa tim kuva drama u čamcu za spasavanje između Phillipsa i pirata. Jasno je da posle scena nabijenih akcijom na brodu nije lako držati tempo do kraja, i Greengrass se, ne baš vešto, fokusira na dramu i pre svega na odnos dvojice centralnih likova. Čisto dramaturški je jasno da je vojska tu da “reši stvar”, a kapetan da se potrudi da preživi.

Hanks je više nego solidan kao Phillips, i u stanju je da fokus filma drži na sebi kad god treba. On je jedan od retkih glumaca koji su u stanju da zauzmu autoritet samom svojom pojavom, kao nekada davno Gary Cooper. Međutim, filmski kritičari su se prerano zaleteli da ga označe kao sigurnog za nominaciju, a, na njegovu nesreću, ova godina je bila prepuna sjajnih glumačkih ostvarenja, naročito u glavnim muškim ulogama. Da mu bude za utehu, slično se proveo i Robert Redford sa All Is Lost, koji je takođe tipovan za sigurnu nominaciju. Iznenađenje godine je naturščik Barkhad Abdi kao Muse, koji je uprkos skoro nikakvom glumačkom iskustvu dobio nominaciju za sporednu ulogu. Nadajmo se da nije glumac od jedne uloge i da nismo imali veoma srećnu slučajnost, jer za Abdija svakako ima budućnosti na filmu, posebno kada uzmemo u obzir toliko sirovog talenta. Ostali su manje ili više neprimetni, a malo istupa ekipa somalijskih naturščika.

Sve u svemu, Captain Phillips je relativno zanimljiv film, koji pritom ima i nešto stvarne ili fingirane dubine, i dostojanstveno tretira temu. Međutim, većinu njegovih trikova smo već videli, a film od polovine prema kraju pada, i ostavlja utisak razduženosti preko svake mere. Naravno, filmu se može zameriti i navijački portret naslovnog junaka, za koga se otkrilo da nije bio baš promišljen i mudar, više suprotno od toga, kada je u pitanju uzrok incidenta, i da nije baš sledio proceduru za odbranu od pirata. Da stvar bude gora, Danci su snimili zanimljiviji film na sličnu temu. Zove se Karpingen i savetujem da ga pogledate.

A Hijacking / Kapringen

2012.

scenario i režija: Tobias Lindholm

uloge: Pilou Asbaek, Soren Malling, Dar Salim, Roland Moller, Gary Skjoldmose Porter, Abdihakin Asgar

A Hijacking je recentni danski triler koji se bavi gorućim svetskim problemom: piraterijom. Ne mislimo tu na vesele Šveđane, nego na veoma opasne, naoružane i odlučne somalijske pirate koji napadaju i otimaju trgovačke brodove. Takvu sudbinu je doživeo danski tanker, i pirati i kompanija počinju pregovore. Igraju sa zatvorenim kartama, ali se pravila igre znaju: ko prerano podlegne pritisku, ostaće bez ičega. Ideja je da pirati misle da su dobili najviše što su mogli, a da kompanija ne plati previsoku cenu. Životi posade i sigurnost tovara su, nažalost, sekundarni.

Glavni lik je kuvar, što možemo razumeti kao posvetu kultnom akcionom filmu Under Siege (1992), koji je smešten u klaustrofobičnu atmosferu broda. Za razliku od Stevena Seagala, Pilou Asbaek nije akcioni heroj, nego je samo kuvar, neophodan član posade, ali i idealan kao oruđe za pritisak i kanal komunikacije. U ovom filmu nema akcije, junačenja, oduzimanja oružja, napada tavom ili kuhinjskim noževima, sve mere se preduzimaju izuzetno oprezno. Sa mrtvom posadom, pirati nemaju čime da ucene kompaniju za novac, a u posadi su obični muškarci raznih godina i fizičkih stanja, od kojih niko nije vojni specijalac.

Pregovori su priča za sebe i pre svega psihološka igra u kojoj je cilj jednoj strani povećati pritisak na drugu i iznuriti je. Pregovori liče na spoj psiholoških trikova i „mexican stand-off“-a i traju jako dugo. Vode ih jedan od kompanijskih izvršnih direktora (Malling) i prevodilac (Asgar), koji tvrdi da je profesionalni komunikator, a ne pirat. Direktoru pomaže specijalista za pregovore (Skjoldmose Porter), ali i čitava paleta kompanijskog osoblja predvođena mladim pomoćnikom (Salim). Osim sa piratima, potrebno je razgovrati i sa familijama otetih, bordom direktora, osiguravajućim kućama...

Iako nema konvencionalne akcije, film je izuzetno napet. Fokus su promene psihičkih stanja svih upletenih u sukob. Pirati sve više tonu u nervozu, jer što više vreme prolazi, manje su šanse da će izvući veliki novac. Zato postaju nasilni, a njihovi postupci sve manje predvidljivi. U sedištu kompanije centralne emocije su napetost i iscrpljenost. Autor filma pomoću vešto upakovanih diskretnih detalja pokazuje iznurenost pregovarača: jedan spava u kancelariji, drugi se odrekao odela i kravate... Kod posade na brodu su vidljivi nestrpljivost, klaustrofobija, strah i na kraju trauma, jer su oni ipak medij preko kojeg se vrši pritisak. Stanje kuvara Mikkela posebno se pogoršava, jer on trpi najveći pritisak od strane pirata. Kapetan je od početka bolestan, a mašinista se ili odvaja od situacije, ili pokušava da zagovori i zabavi gusare. Pregovaračke metode su nemilosrdne, pritisak je brutalan.

Ne pamtim kada je dolazeći faks prouzročio više napetosti, kada je dozvola za pecanje značila više radosti, kada su jednostavni logistički problemi imali toliko uticaja. A Hijacking je jedan od najaktuelnijih, najtemeljitijih i najživotnijih filmova. Za to su odgovorni glumci, ali i brojni drugi rediteljski i ini postupci. Prvo, scene na brodu su zaista snimljene na tankeru u Indijskom Okeanu, ne u nekakvom studiju. Osvetljenje i zvuk su čisto ambijentalni, što malo podseća na Dogmu 95, ali sumnjam da je to autorima bio cilj. Ručna kamera je sasvim dovoljno sigurna da stil filma označi kao „verite“, a ne „chaos cinema“. Somalijski turbo-folk koji se čuje iz zauzetih kabina je iritantan taman koliko treba.

A Hijacking gledaoca smešta u centar zbivanja. On se može poistovetiti sa likovima, koji su životni i višeslojni, može proživljavati njihove dileme i brige. Ovo je jedan od najboljih trilera današnjice i svakako jedan od retkih filmova koji tretira ovako globalno važnu temu.