Harvest

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Atina Rejčel Cangari jedna je od ključnih figura grčkog „weird wave“ kinematografskog pokreta. Sarađivala je s drugom dvojicom ključnih autora, rediteljem Jorgosom Lantimosom koji figurira kao najvažnije ime pokreta i scenaristom Eftimisom Filipuom, čak se može reći da je upravo ona prepoznala njihove talente i pokazala iz svetu. Naime, Cangari je studirala performans na čuvenoj njujorškoj akademiji Tiš, a posle i filmsku režiju na univerzitetu u Ostinu, skupa sa Ričardom Linklejterom u čijem je filmu Slacker (1991) igrala jednu od uloga.

Njen opus u dugom metru nije toliko impozantan brojčano, ali su u pitanju osebujni filmovi. Prvenac The Slow Business of Going (2000) snimljen je na engleskom jeziku i u američkoj produkciji, ali se zapravo može tvrditi pa je poslužio kao inspiracija za kasnije „grčko čudaštvo“. Attenberg (2010) jedan je od paradigmatičnih filmova pokreta, a Chevalier (2015), pak, jedan od najuspelijih i, ako ćemo pravo, najboljih.

Sa Harvest se Cangari vraća engleskom jeziku i internacionalno poznatim glumcima, pa se na površini film čini prijemčivijim široj publici, iako u njemu ima dosta čudačkog i „art“-štimunga. Nakon premijere u Veneciji, film je putovao po izabranim festivalima, a na „turneji“ se zaustavio i na austrijskom nacionalnom festivalu Diagonale u Gracu gde je Atina Rejčel Cangari bila počasna internacionalna gošća, pa je tom prilikom napravljena retrospektiva njene karijere.

Sarađujući na scenariju s Džoslin Barns (Nickel Boys), Cangari zapravo adaptira istoimeni roman Džima Krejsa smešten u Škotsku u period „ograđivanja“, odnosno potiskivanja seoskog, kmetovskog stanovništva kako bi se otvorio prostor za uzgoj ovaca za proizvodnju vune i štofa. Neimenovano zabačeno selo u kojem se priča odvija, međutim, nije se po načinu života puno promenilo od srednjeg veka: zemlja se obrađuje ručno, žito se takođe ručno trebi, kokoši i svinje slobodno šetaju između kuća, a blato je posvuda. Gospodara Kenta (Hari Meling) se poštuje, a on je zauzvrat dobar i milostiv prema seljanima. Njegova veza sa seljanima je i njegov prijatelj iz detinjstva i bivši lični sluga Volter (Kejleb Lendri Džouns) koji se tu na selu oženio i nastanio.

Radnja filma se odvija u toku jedne prilično događajne sedmice. Sve počinje s požarom u ambaru koji seljani nisu uspeli da ugase na vreme kako ne bi stradali gospodarevi golubovi. Osumnjičene za požar pronalaze u troje stranaca predvođenih ženom (Talisa Tešera) koju optužuju da je veštica zbog njene boje kože. Gospodar Kent, međutim, dolazi u pratnju drugog tamnoputog čoveka, Erla (Arinze Kene), čija je dužnost da mapira područje, a Volter dobija zadatak da mu u tome asistira. Prava nevolja, međutim, izbija sa spoznajom da i gospodar ima svoje gospodare, odnosno da tu zemlju nije nasledio baš on, nego dalji rođak njegove pokojne žene Džordan (Frenk Dilejn) koji ima potpuno drugačiju viziju budućnosti od „seoske idile“ koja je tu uspostavljena. Zato on dolazi sa svitom da uspostavi svoju vlast nad nasledstvom, pa Volter kao naša tačka gledišta mora da se snađe u novonastaloj situaciji.

Vizuelno, Cangari „gađa“ ugođaj realizma, pa od glumaca zahteva da budu ekspresivni s relativno malo dijaloga koji po pravilu ostaje kriptičan, a od direktora fotografije Šona Prajsa Vilijamsa da hvata kontraste između idilične lepote prirode i blatnjave ružnoće sela i ljudi obučenih u rite. U tom smislu, magija analogne fotografije na traku od 16mm je tu prisutna u svojoj zrnastoj slavi, dok montaža uspostavlja spori tempo koji gledaoca uvlači duboko u svoj svet. Prisutna su, međutim, određena iskakanja od tog realizma, pa se mogu čuti savremeniji kolokvijalizmi ili videti neprirodno iskošeni uglovi kamere s kojima se pomalo i preteruje, dok je sve garnirano psihodeličnom gitarskom muzikom na tragu 70-ih, čime film dobija „weird wave“ notu pomešanu s odjecima britanskih „ponoćnih filmova“, radova Larsa fon Trira i ruskih reditelja poput Germana i Balabanova.

Jasno, Harvest je metafora za opasnosti ksenofobije, klasnog društva i najšire shvaćenog kapitalizma za sve upletene društvene slojeve upakovana u pod-žanr folklornog horora nalik na The Wicker Man (1973). Pravi užas tu dolazi od bizarnih rituala kao što su „vaspitavanje“ dece lupanjem glave u kamene-međaše kako bi znali kamo pripadaju i kažnjavanja stranaca, ali i od svakodnevnog ponašanja ljudi jednih prema drugima. S jedne strane, imamo odnose moći, a sa druge mentalitet rulje, a ni u jednom, ni u drugom slučaju tu nema puno mesta za lojalnost i ljudskost. Kao takav je dosta efektan, ali može biti i frustrirajući i iscrpljujući.

Chevalier

kritika objavljena na fak.hr

2015.

režija: Athina Rachel Tsangari

scenario: Athina Rachel Tsangari, Efthymis Filippou

uloge: Yorgos Kentros, Makis Papadimitriou, Yorgos Pirapassopoulos, Sakis Rouvas, Vangelis Mourikis, Panos Koronis

Pratim ovo sranje na srpsko-hrvatskoj granici i prepucavanje hrvatskog i srpskog premijera sa svitom pripadajućih ministara i razmišljam koliko je to zapravo besmisleno i nepotrebno, naročito iz perspektive običnih ljudi koji između dve zemlje putuju iz poslovnih ili privatnih razloga. Kažu oni: “to je samo na toj granici, ako baš morate idite avionom, ili preko Mađarske ili preko Madagaskara”. Uvek ima načina, je li, naročito ako imate par stotina eura za potrošiti. Bogatašima je ionako svejedno.

Istina, na svaki takav događaj se može gledati kao na katastrofu, ili se može okrenuti na sprdnju i humor iz nemoći ili se može već na drugi način subvertirati. Moj predlog je da ga razložimo do najprostijih faktora i zanemarimo sve što nije esencijalno. Ono što nam ostaje su antropološke kategorije: imamo dvojicu muškaraca, verovatno neodraslih i svakako nedoraslih situaciji u kojoj su oni nekakva vlast i imaju neku moć i imamo njihovu igru i takmičenje koje se može prostački nazvati “u koga je veći”. Muškarci su i inače skloni tome, rekao bih čak evolucijski predodređeni, a iz te bazične psihologije izviru i sportovi i ratovi.

O tome nam govori novi film Athine Rachel Tsangari, autorice među vodećim u krugu onog što možemo nazvati grčkim bizarnim valom. Tu imamo šestoricu muškaraca, dobrostojećih (što nije nezanemarivo, glede na to iz koje zemlje dolaze), na jednom brodu, na tradicionalnom ribarskom izletu (van sezone, boje su sivlje i nema gužve) i njihovo takmičenje. Samo što se ovog puta ne takmiče samo ko će najbrže upecati ribu, ko će upecati najveću ribu ili ko će upecati najviše ribe, nego u dokolici (i obesti) idu dotle da naprave sveobuhvatno takmičenje i proglase pobednika koji je “najbolji u svemu” i koji će imati čast da nosi naslovni prsten koje je nosilo francusko plemstvo do sledećeg izleta i sledeće partije.

Gotovo bez uvoda, film od gledaoca zahteva dosta pozornosti da se pohvataju konci, ne toliko glede radnje, ali svakako glede grupne dinamike. Šestorica na palubi, plus još dvojica “nevidljivih” iz redova posluge, nisu apsolutno iste demografije. Razlikuju se i po starosti i po imovinskom stanju i po uspešnosti u svom poslu (igra ih “enseble cast” što profesionalnih, što neprofesionalnih glumaca, čak i Eurosong pevač Sakis Rouvas), ali igru započinju kao manje ili više ravnopravni takmaci. E, sad, kao i sve što ima pretenzije da bude sveobuhvatno, tako i ta igra ima dosta nategnuta i nejasna pravila, što takmičarima otvara puteve za dogovore i pregovore u smislu kupovine ocena i osiguravanja što boljeg plasmana.

Ni discipline nisu striktno utvrđene. Neke od njih su merljive, poput pecanja, sklapanja IKEA-inih proizvoda ili čišćenja. Neke su arbitrarne, poput oblačenja (uređenosti i elegancije), toniranosti tela, pevanja i plesanja. Neke su poptpuno neuhvatljive, poput ljubavnih uspeha, sreće u braku i generalne sređenosti života. A neke discipline su jednostavno bizarne i besmislene: kvalitet pranja zuba ili mirnoća spavanja, recimo. Naravno da će doći i do vađenja argumenata, odnosno spolovila i njihovog premeravanja u svrhu igre.

“Boys will be boys” je neka poanta koja se može iščitati iz najnovijeg filma Tsangarijeve, ali to nije klasična “odjeb”-replika koju izgovara neko ko se ne želi baviti stvarima. Ona se, naprotiv, toga hvata sa radoznalošću i metodičnošću naučnika koji sistematski posmatra svoje subjekte, ali i sa toplinom i igrivošću pravog umetnika. Zbog toga će ubaciti i zapadnu i grčku muziku u rasponu od evergreena do prolaznog popa koja se da čitati ironijski i humorno, kao što će ceo film intonirati kao vežbu iz bizarnog humora preko koje se upoznajemo sa suštinom stvari.

Athina Rachel Tsangari je svakako jedna od vodećih autorica, ne samo u grčkim nego i u evropskim krugovima. Njena rediteljska filmografija možda nije dugačka, pre Chevaliera je režirala samo dva dugometražna filma i nekoliko veoma zapaženih kratkometražnih. Na tom popisu dugometražnih se nalazi i Attenberg, jedan od potpisnih filmova grčkog bizarnog vala. No, Tsangarijeva je više kredita pokupila kao producentica drugih grčkih i ne samo grčkih filmova, a na tom podužem popisu će se naći i Linklaterov Before Midnight, kao i Lanthimosovi filmovi Kinetta, Dogtooth i Alps.

Kad smo već kod Lanthimosa, neka poređenja između ovo dvoje autora se sama nameću. Prvo, oboje sarađuju sa scenaristom Efthymisom Filippouom koji je vrlo odgovoran za antropološki i bizarno-humorni pristup u njihovim filmovima. Drugo, Lanthimos je ove godine takođe snimio film po Filippouovom scenariju, od strane moje malenkosti na ovom mestu recenzirani The Lobster u širokoj i bogatoj koprodukciji na engleskom jeziku. Problem sa Lobsterom je bio što momentum i snagu sa početka nije održao do kraja. Toga kod Athine Tsangari nema: Chevalier je fokusiran i konzistentan film, idejno i stilski ujednačen i ispoliran.

Naravno, neki će mu naći zamerku u tome što se ne bavi aktuelnim grčkim, dakle, socijalnim problemima ili da je toliko radikalno feministički da svoje muške subjekte vređa i oduzima im svako ljudsko dostojanstvo. Prva tvrdnja apsolutno nije tačna, jer se baš iz odsustva socijalnih tema čita socijalni kontekst, naročito na kraju filma kada posluga usvoji modalitete ponašanja od gazde i njegovih kompanjona. Druga tvrdnja je već za razmatranje, ali je autoričin stav potpuno legitiman, njena perspektiva je distinktivno ženska, pa tako i detinjasti muškarci apsolutno imaju smisla. Baš zbog te perspektive, a ne uprkos njoj, Chevalier je izuzetno zanimljiv film.

Preporuka od mene, dakle, stoji. Vi ćete se, dragi čitaoci i posebno čitateljke, u to uveriti kada se Chevalier na svojoj festivalskoj turneji koja je u punom jeku (od premijere u Locarnu, preko dve nagrade u Sarajevu do Toronta, Vancouvera i New Yorka) zaustavi u nekom od gradova u regionu. Za očekivati je da hoće, pošto je ovo svakako potencijalni festivalski hit jesenje sezone. Dotle će se možda stanje normalizirati, granice otvoriti i igrice između dvojice dokonih političara prestati. A vas ću, drage čitateljke, posebno zamoliti da mi, kad pogledate film, odgovorite jesmo li svi mi muškarci zaista takvi.