The Good Nurse

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako je većini najpoznatiji kao (ko)scenarista Tomasa Vinterberga u poslednjoj fazi karijere koja i dalje traje, od filma ,,Submarino“ (2010), preko ,,The Hunt“ (2012) i ,,The Collective“ (2019), pa do Oskarom nagrađenog ,,Another Round“ (2020), Tobias Lindholm je i više nego interesantan režiser.

Kroz tri dosadašnja filma u svojstvu kompletnog autora, Lindholm je ispričao muške priče, ali u dramskom registru, bez podilaženja niskim porivima muške publike za akcijom i junačenjem, ispitujući uloge muškarca u modernom svetu.

U sva tri filma oslanjao se na istog glumca, Pilu Espeka, da odigra protagonistu. ,,R“ (2010) je bila nasilna zatvorska drama. „A Hijacking“ (2012) triler o talačkoj krizi i pregovoru po pitanju broda otetog od somalijskih pirata, i kao takav se bavio muškim svetovima: pomorstvom, nasilnim kriminalom i visokom međunarodnom trgovinom. Konačno, ,,A War“ (2015) je bila priča o ratu i odlukama donesenim na terenu koje moraju dobiti i sudski epilog kod kuće.

,,The Good Nurse“ je Lindholmov četvrti film, prvi realizovan van njegove matične zemlje Danske, te prvi za koji autor nije napisao scenario. Takođe je i prvi film gde umesto protagoniste imamo protagonistkinju, ali to se pre svega može gledati kao svojevrsni kontinuitet s naslovom ,,A War“ koji je u druga dva metaforična „rata“, onaj kod kuće i onaj sudski, imao jake ženske likove – suprugu i tužiteljku. Takođe se kao kontinuitet može uzeti i engleski jezik, koji je ovde jedini, ali smo ga mogli čuti i u dva prethodna Lindholmova filma, budući da se radi o službenom jeziku međunarodne komunikacije.

Bilo kako bilo, ,,The Good Nurse“ je film baziran na dobro dokumentovanim istinitim događajima, odnosno ubilačkom pohodu medicinskog tehničara Čarlsa Kalena koji je od 1988. do 2003. godine ubio, po svom priznanju, tridesetak pacijenata trujući ih pogrešnim ili pogrešno doziranim lekovima. Treba imati u vidu da je to brojka koju je Kalen priznao kako bi izbegao smrtnu kaznu i takođe izbegao da se izjasni o motivima, dok se sumnja da je stvarni broj njegovih žrtava mnogo veći – barem 400. Kalen je neometano ubijao svoje pacijente u bolnicama u američkim saveznim državama Pensilvaniji i Nju Džersiju. Bolnice bi povremeno posumnjale da se nešto čudno događa, ali bi situaciju rešavale interno, najčešće otkazom, bez obaveštavanja vlasti, obdukcija i istraga, štiteći pre svega svoje interese. Kalen je na koncu dolijao, a ključnu ulogu u tome je imala njegova koleginica Ejmi Lafren koja je obavestila policiju o sumnjama u kolegu.

Kao što je jasno da se Kalen ne uklapa u tipičnu sliku serijskog ubice, bilo da se tu radi o nasilnom glupaku ili hiperinteligentnom, a hiperporemećenom ludaku, tako je od samog početka jasno da ,,The Good Nurse“ neće biti tipičan triler o lovu na serijskog ubicu, iako dotični podžanr proživljava svoje „novo zlatno doba“ na televiziji.

Nakon što u uvodnom kadru upoznamo Kalena (u interpretaciji Edija Redmejna) kako pasivno stoji u pozadini dok njegove kolege i lekari pokušavaju da ožive pacijenta (od kojeg vidimo samo noge kako se trzaju), naš fokus se seli na Ejmi (Džesika Častejn). Ona je samohrana majka i posvećena medicinska sestra koja, pak, ima i svojih zdravstvenih problema: čeka na transplantaciju srca i do tada ne sme da se previše zamara na poslu i kod kuće.

U tom smislu joj dolazak novog kolege na posao pada kao „kec na jedanaest“, jer Kalen deluje kao jednako osećajan i posvećen kolega kojem ništa ne pada teško. Njihova kolegijalnost se preliva i na privatni plan, jer Čarli pokazuje spremnost da svojoj koleginici „pritrči“ i kod kuće i pomogne joj s kćerima koje ga instantno prihvataju. Ali, kako se u bolnici povećava broj smrtnih slučajeva među pacijentima, dvojica ambicioznih detektiva (Noa Emerik, Namdi Asomuga) otpočinju istragu dok direktorka (Kim Dikens) čini sve što je u njenoj moći da tu istragu omete, štiteći navodno svoje zaposlene, a zapravo svoj ugled.

Možda će se isprva činiti da je ,,The Good Nurse“ po svom pristupu sličniji drugom polu trilera o serijskim ubicama, onima koji se oslanjaju na žanrovske postulate procedurala i doku-drame (primer za potonje bi bio Finčerov ,,Zodiac“ iz 2007). Ali, Lindholm u fokusu ipak ima neke druge stvari. U manjoj meri, to je sistem i njegovo (ne)funkcionisanje, odnosno funkcionisanje na potpuno krivim, neetičkim postulatima (zataškavanje, prebacivanje problema na nekog drugog i sledećeg), a u većoj meri su tu u pitanju sami akteri i njihov odnos koji se menja s novim saznanjima.

Zbog toga je ,,The Good Nurse“ punokrvan glumački film s apsolutno pogođenim „kastingom“, makar kada je reč o protagonistkinji i antagonisti. Scenario Kristi Vilson-Kerns (radila ,,1917“ Sema Mendesa iz 2019, ,,Last Night in Soho“ Edgara Rajta od prošle godine) je u tom smislu precizan, usmeren na razvoj likova, ali bez nametljivosti u „širokim potezima“.

Lik Ejmi je detaljno razrađen, ali Džesika Čestejn ima prilike da ga dodatno oboji i u potpunosti oživi sve male, tople gestove, brige i moralne dileme koje može imati jedna žena pritisnuta obavezama, moralnim imperativima i telesnim reakcijama na situaciju u kojoj se našla. Takođe, do samog kraja, odnosno dok je Kalen enigmatičan, a ne očito poremećen, izvrstan je i Edi Redmejn koji u izrazu ima jednu blagost kao masku da se iza nje može kriti patologija.

Režijski, Lindholm i te kako zna da film napuni tenzijom, na diskretan i zbog toga izuzetno realističan način, pa da nam na taj način priču koju celu možemo pročitati na internetu (ili na tekstualnim karticama na kraju filma) ispriča kao nešto novo, sveže i zanimljivo. Odmereni montažni ritam njegovog stalnog saradnika Adama Nilsena je tu dragocen, dok toplo-hladni kontrasti u fotografiji Džodija Li Lajpsa (radio ,,Manchester by the Sea“ Keneta Lonergana iz 2016) sjajno funkcionišu u ovoj Netfliksovoj akviziciji, koja se može ispostaviti kao jedna od pametnijih ove godine, budući da na malom ekranu funkcioniše prilično dobro. Preporuka se podrazumeva.