Mona Lisa and the Blood Moon

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Ana Lily Amirpour

uloge: Jeon Jong-seo, Kate Hudson, Craig Robinson, Ed Skrein, Evan Whitten

Dok u Iranu još uvek traju protesti, uprkos ili baš zbog reakcije šovenskog teokratskog režima koji ih pokušava ugušiti u krvi, verovatno će se vest da se novi film Ane Lily Amirpour pojavio na video-servisima proći krajnje nezapaženo. Tako nešto je moguće razumeti, ali ne i posvem opravdati, budući da se tu radi o autorici iranskog porekla koja je jedan od najsnažnijih i najosebujnijih glasova u krugovima „elevated“ žanrovskog filmskog stvaralaštva kao naručenih za komentarisanje društvene i političke stvarnosti.

Svom poreklu uprkos, Ana Lily Amiropour se Iranom, odnosno idejom „irano-amerikane“ (koja može biti i američki san koji Iranci sanjaju ili, pak, košmar istog kada „melting pot“ postane jednobrazan) bavila samo u svom prvencu A Girl Walks Home Alone at Night u kojem je spojila američke i iranske snove i realnosti, Jima Jarmusha, vampire, skejt, stripovštinu i umiruće gradove u nešto neverovatno „cool“. Usledio je distorzirani „acid western“ The Bad Batch koji je pratio jednu drugačiju otpadnicu, od strane kanibala delimično pojedenu ratnicu-osvetnicu u post-apokaliptičnom svetu koji je oštro podelio kritiku. Sa Mona Lisa and the Blood Moon imamo već treći tip heroine-otpadnice, nakon vampirice pod crnom maramom i pustinjske ratnice, imigrantkinju s natpriordnim mentalnim moćima koja mora da beži.

Zato Mona Lisa and the Blood Moon zove na gledanje, posebno u ovom trenutku vremena. Jer ne smemo zaboraviti, protesti koji se trenutno odvijaju u Iranu nisu samo iranski, nego su pre svega ženski, a Ana Lily Amirpour priča priče pre svega o ženskosti, drugosti i borbi tih manjinskih kategorija protiv sistemske opresije, bilo da ona dolazi iz namere ili iz nemara.

Našu naslovnu junakinju u tumačenju Jeon Jong-seo, zvezde filma Burning (2019) Lee Chang-donga, upoznajemo u ludnici i u ludačkoj košulji. Njena inicijalna pozicija je još podređenija, budući da se bolničarka na njoj iživljava. Naravno, sve dok Moni ne pukne film i ne navede je na samopovređivanje. Nakon što završi i sa portirom na sličan način, ona se oslobađa i beži s namerom da se na to nesrećno mesto ne vrati, što će joj postati mantra.

Nakon uvodne špice propraćene gitarskim „darkerskim“ tonovima (koji će kasnije biti zamenjeni elektronskim), zajedno s Monom ćemo i mi shvatiti koliko je njena pozicija zapravo izgubljena. Ona je bez novca u gradu u kojem ne zna nikoga, a taj grad je New Orleans, pun turista željnih provoda i očajnika u potrazi za preživljavanjem, obasjan neonom i naslovnim punim mesecom krvave boje koji, makar po mišljenju policajca Harolda (Robinson) tera ljude da polude. Budite bez brige, Harold i Mona će se sresti nekoliko puta, prvi put nakon što ona upozna dilera i neuspešnog DJ-a Fuzza (Skrein), pa Mona iskoristi svoje moći (kojih postaje sve svesnija) na njemu, nakon čega će policajac razviti opsesiju da je uhapsi.

Put je dalje vodi do striptizete i samohrane majke Bonnie Hunt (nekadašnja zvezda romantičnih komedija Kate Hudson) koja će Monu naučiti kako da upotrebi svoje moći u svrhu sticanja novca (čini se da Mona baš i ne razume koncept novca), kao i do njenog zanemarenog, a osetljivog sina Charliea (Whitten). A kako Mona ne želi da se vrati na „ono mesto“, mora da beži po gradu i na kraju van grada, a putem će naučiti ponešto o ljudima i o svetu koji su oni stvorili.

Upravo ta Monina nesnađenost sa kako bazičnim, tako i naprednijim konceptima društvenog opštenja stvara plodno tlo za špekulacije i fan-teorije ko je i šta je ona, od osobe koja je poslata sa špijunskim ili terorističkim zadatkom, preko vanzemaljke (na tragu Under the Skin Jonathana Glazera), pa do možda i najočitijeg rešenja da je ona naprosto to što jeste, pacijentica institucije koja je tamo protiv svoje volje provela dug period života. Zbog Monine zagonetne prirode, kao i zbog elegantno izvedenog svršetka, Mona Lisa and the Blood Moon je film koji prosto traži nastavak i kojem bi, da stvar bude bolja, nastavak pasao.

Iako je gusto protkan referencama (uz navedene, svakako je upadljiva poveznica sa Kill Bill, kao i sa opusom braće Safdie ili s potcenjenim klasikom After Hours Martina Scorsesea) i izuzetno artistički stilizovan u neonskim bojama koje su u skladu i sa glasnom muzikom, Mona Lisa and the Blood Moon je film koji ne pokazuje aspiracije da bude „elevated“, već, nasuprot tome grli B-filmske, stripovske, „pulp“ elemente i ljigavštinu, ne ostajući im dužan po pitanju komentara. Ana Lily Amirpour fantastično kontroliše pažljivo izabranu glumačku postavu za ono malo supstancijalnih likova (ostali su potrošni, ali ih autorica pažljivo usmerava sve dok ih ne potroši), dok su tehničke komponente filma, pre svega hipnotička fotografija Pawela Pogorzelskog (radio na filmovima Arija Astera) i montažni ritam Taylora Levyja takođe na izuzetno visokom nivou. Zbog toga je Mona Lisa and the Blood Moon popriličan raritet u današnje vreme: inteligentan i angažovan žanrovski film koji od starta ima patinu klasika koju mnogi savremenici tek treba da steknu.