Mona Lisa and the Blood Moon

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Ana Lily Amirpour

uloge: Jeon Jong-seo, Kate Hudson, Craig Robinson, Ed Skrein, Evan Whitten

Dok u Iranu još uvek traju protesti, uprkos ili baš zbog reakcije šovenskog teokratskog režima koji ih pokušava ugušiti u krvi, verovatno će se vest da se novi film Ane Lily Amirpour pojavio na video-servisima proći krajnje nezapaženo. Tako nešto je moguće razumeti, ali ne i posvem opravdati, budući da se tu radi o autorici iranskog porekla koja je jedan od najsnažnijih i najosebujnijih glasova u krugovima „elevated“ žanrovskog filmskog stvaralaštva kao naručenih za komentarisanje društvene i političke stvarnosti.

Svom poreklu uprkos, Ana Lily Amiropour se Iranom, odnosno idejom „irano-amerikane“ (koja može biti i američki san koji Iranci sanjaju ili, pak, košmar istog kada „melting pot“ postane jednobrazan) bavila samo u svom prvencu A Girl Walks Home Alone at Night u kojem je spojila američke i iranske snove i realnosti, Jima Jarmusha, vampire, skejt, stripovštinu i umiruće gradove u nešto neverovatno „cool“. Usledio je distorzirani „acid western“ The Bad Batch koji je pratio jednu drugačiju otpadnicu, od strane kanibala delimično pojedenu ratnicu-osvetnicu u post-apokaliptičnom svetu koji je oštro podelio kritiku. Sa Mona Lisa and the Blood Moon imamo već treći tip heroine-otpadnice, nakon vampirice pod crnom maramom i pustinjske ratnice, imigrantkinju s natpriordnim mentalnim moćima koja mora da beži.

Zato Mona Lisa and the Blood Moon zove na gledanje, posebno u ovom trenutku vremena. Jer ne smemo zaboraviti, protesti koji se trenutno odvijaju u Iranu nisu samo iranski, nego su pre svega ženski, a Ana Lily Amirpour priča priče pre svega o ženskosti, drugosti i borbi tih manjinskih kategorija protiv sistemske opresije, bilo da ona dolazi iz namere ili iz nemara.

Našu naslovnu junakinju u tumačenju Jeon Jong-seo, zvezde filma Burning (2019) Lee Chang-donga, upoznajemo u ludnici i u ludačkoj košulji. Njena inicijalna pozicija je još podređenija, budući da se bolničarka na njoj iživljava. Naravno, sve dok Moni ne pukne film i ne navede je na samopovređivanje. Nakon što završi i sa portirom na sličan način, ona se oslobađa i beži s namerom da se na to nesrećno mesto ne vrati, što će joj postati mantra.

Nakon uvodne špice propraćene gitarskim „darkerskim“ tonovima (koji će kasnije biti zamenjeni elektronskim), zajedno s Monom ćemo i mi shvatiti koliko je njena pozicija zapravo izgubljena. Ona je bez novca u gradu u kojem ne zna nikoga, a taj grad je New Orleans, pun turista željnih provoda i očajnika u potrazi za preživljavanjem, obasjan neonom i naslovnim punim mesecom krvave boje koji, makar po mišljenju policajca Harolda (Robinson) tera ljude da polude. Budite bez brige, Harold i Mona će se sresti nekoliko puta, prvi put nakon što ona upozna dilera i neuspešnog DJ-a Fuzza (Skrein), pa Mona iskoristi svoje moći (kojih postaje sve svesnija) na njemu, nakon čega će policajac razviti opsesiju da je uhapsi.

Put je dalje vodi do striptizete i samohrane majke Bonnie Hunt (nekadašnja zvezda romantičnih komedija Kate Hudson) koja će Monu naučiti kako da upotrebi svoje moći u svrhu sticanja novca (čini se da Mona baš i ne razume koncept novca), kao i do njenog zanemarenog, a osetljivog sina Charliea (Whitten). A kako Mona ne želi da se vrati na „ono mesto“, mora da beži po gradu i na kraju van grada, a putem će naučiti ponešto o ljudima i o svetu koji su oni stvorili.

Upravo ta Monina nesnađenost sa kako bazičnim, tako i naprednijim konceptima društvenog opštenja stvara plodno tlo za špekulacije i fan-teorije ko je i šta je ona, od osobe koja je poslata sa špijunskim ili terorističkim zadatkom, preko vanzemaljke (na tragu Under the Skin Jonathana Glazera), pa do možda i najočitijeg rešenja da je ona naprosto to što jeste, pacijentica institucije koja je tamo protiv svoje volje provela dug period života. Zbog Monine zagonetne prirode, kao i zbog elegantno izvedenog svršetka, Mona Lisa and the Blood Moon je film koji prosto traži nastavak i kojem bi, da stvar bude bolja, nastavak pasao.

Iako je gusto protkan referencama (uz navedene, svakako je upadljiva poveznica sa Kill Bill, kao i sa opusom braće Safdie ili s potcenjenim klasikom After Hours Martina Scorsesea) i izuzetno artistički stilizovan u neonskim bojama koje su u skladu i sa glasnom muzikom, Mona Lisa and the Blood Moon je film koji ne pokazuje aspiracije da bude „elevated“, već, nasuprot tome grli B-filmske, stripovske, „pulp“ elemente i ljigavštinu, ne ostajući im dužan po pitanju komentara. Ana Lily Amirpour fantastično kontroliše pažljivo izabranu glumačku postavu za ono malo supstancijalnih likova (ostali su potrošni, ali ih autorica pažljivo usmerava sve dok ih ne potroši), dok su tehničke komponente filma, pre svega hipnotička fotografija Pawela Pogorzelskog (radio na filmovima Arija Astera) i montažni ritam Taylora Levyja takođe na izuzetno visokom nivou. Zbog toga je Mona Lisa and the Blood Moon popriličan raritet u današnje vreme: inteligentan i angažovan žanrovski film koji od starta ima patinu klasika koju mnogi savremenici tek treba da steknu.

A Girl Walks Home Alone at Night

tekst originalno objavljen na FAK.hr

2014.

scenario i režija: Ana Lily Amirpour

uloge: Sheila Wand, Arash Marandi, Marshall Manesh, Mozhan Marno, Dominic Rains, Milad Eghbali

Postoje loši, ali jednostavno cool filmovi, postoje osrednji do korektni cool filmovi i postoje dobri filmovi koji su jednostavno cool. Postoje i dobri filmovi koji su dobri samo zato što su cool. A postoje i ultimativno cool filmovi, “Jim Jarmush level of cool”, gde ne možeš tačno odrediti šta je to tačno cool, jer je sve cool. Onda se pojavi film koji termin “cool” pomera na novi nivo.

Taj film ima zanimljiv i sugestivan naslov A Girl Walks Home Alone at Night, snimljen je prelepo u crno-belom “widescreenu” na lokacijama u kalifornijskom pustinjskom gradiću, na farsi jeziku, sa internacionalnom postavom iranskog porekla i propraćen je sa cool muzikom, manje američkom, a više iranskom, i to underground rockom, da stvar bude nenormalnija. Besprekorno meša žanrove, stilove i epohe i pun je filmskih, muzičkih, pa i političkih referenci koje su precizne, a suptilne i nikako “nacrtane” za publiku sa kasnijim paljenjem. I taj film je snimila debitantkinja u celovečernjem formatu.

Naslovna devojka (Wand) nije, kako se može pretpostaviti, neka devojka u nevolji na ulici, iako se grad zove Bad City i sa svojom zastarelom i prljavom industrijom, posebno u crno-beloj slici podseća na stripovski Sin City. Ne, ona možda, kao svaka fina Persijanka, nosi crnu maramu preko glave, ali ona je zapravo vampirica. Koja povremeno vozi skejt. Koji je ukrala od klinca sa porukom da bude dobar dečko. Za početak, ona je egzistencija. Ona je stanje. Tek kasnije ulazi u radnju, na maskembalu gde se spetlja sa momkom u Draculinom kostimu.

Zapravo, priča se i vrti oko momka Arasha (Marandi). On je vredno radio i zaradio lovu za svoj “vintage” T-Bird. Film je crno-beli, ali zamišljam ga u krvavo-crvenoj boji. Jer tako mora biti. Arash ima snove koji su daleko od Bad Citija, ali ima i kamen koji ga vuče na dno. To je njegov otac (Manesh), heroinski ovisnik. A on ima dilera Saeeda (Rains) kojem duguje lovu. Koju pokušava namaknuti kockom i muljažom, što je loša ideja. Međutim, bolji njega dupe, on je na dopu, a sranje će se, kako to obično biva, sručiti na njegovog sina. Sve dok njegovi problemi ne počnu da se rešavaju sami od sebe. To jest, zahvaljujući našoj vampirici.

Ako ćemo iskreno, film je takav da je i sam po sebi spor i upada u još sporije pasaže bez kojih se, realno, moglo. To, međutim, nije “carte blanche” da zakljucate ili premotate na “zanimljivije delove”, jer iako je tih nekoliko scena možda višak u priči i smrdi na razvlačenje materijala, to nikako ne znači da su one višak u filmu. Makar kao “showcase” za cool, i što je još važnije, elaborirana pozadina za reference.

Njih tek ima raznih, od pomenutog Jarmusha (Only Lovers Left Alive je prva asocijacija, ali manje bitan deo, mnogo je važniji rani Jarmush i njegova čista americana), preko westerna (ne samo zbog “settinga”), omladinskih filmova (od Jamesa Deena, preko Cormana do Novog Hollywooda), osvetničkih filmova, romantičnih komedija i drama, vampirskih filmova (jasno), pa do novog iranskog filma. Kad smo kod Irana i devojke sa maramom potencijalno u nevolji, ne treba podvlačiti o čemu se tu radi. Ne treba zaboraviti ni pop-kulturne “hintove” razasute po celom filmu koji ne samo da pokazuju preference njegove autorice, nego na inteligentan i detaljan način slikaju jedan elaborirani filmski svet.

A njega bih nazvao irano-americanom. Suvi, pustinjski predeli jesu zajednički faktor u ta dva naizgled nespojiva pojma. Film se suptilno bavi i pozicijom žene u društvu, što se može ubaciti u kontekst oba. Jasno nam je kakva je pozicija žene u iranskom društvu, ali i mitološka americana se može nazvati mužjačkom. Druge neke stvari su tu simpatičnije od ovih belodanih činjenica: ta raspala industrija, svi ti očajnici, pošteni naivci, heroinski eskapisti i vredni radnici, svi ti “dineri” i predivni automobili sa registracijama američkog stila ispisanim na persijskom jeziku, ma sve što postoji tvori jedan zaokruženi svet. Da li je to košmarno viđenje na šta bi ličila Amerika kada bi u njoj živeli samo Persijanci, ili je to idealni svet i idealna doza slobode za persijsku dušu, vrag će ga znati.

Na stranu što to nema veze sa Persijancima u Americi, koji su, kao i gotovo svi Amerikanci, uglavnom pouzdani članovi društva i još jedan od sastojaka u “melting potu”. Kao što verovatno ne postoji samurajska kultura među plaćenim ubicama u New Yorku, ali koga briga za to kad Jarmush snimi cool film. Film A Girl Walk Home Alone at Night i njegova autorica nas vode u jedan novi, savršeno elaborirani, savršeno cool svet gde je sve na svom mestu, gde ni višak nije višak, gde je razvlačenje produženje zadovoljstva. Iskreno, jedva čekam na njen sledeći film, na isti ili drugi svet i na novu priču. Obavezno gledanje!