Raymond & Ray

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Rodrigo Garsija sin je čuvenog pisca Gabrijela Garsije Markesa, ali se umesto literarne opredelio za filmsku i televizijsku karijeru s pozicija scenariste, režisera i producenta. Nešto od očevih literarnih opsesija ipak se oseća u njegovom opusu na velikom i malom ekranu, posebno u ranijim filmovima kao što su ,,Nine Lives“ (2005) i ,,Mother and Child“ (2009), ali i u serijama na kojima je radio, poput američke verzije ,,In Therapy“ i ,,Six Feet Under“.

Njegov najnoviji film, ,,Raymond & Ray“, s Juanom Makgregorom i Itanom Hokom u naslovnim ulogama, osim što premisom i humorom koji uz to ide, reflektuje svačiju omiljenu grobarsku seriju (verovatno i jedinu svoje vrste), kanališe i aure nekih drugih pisaca. Prepoznaćemo Selindžera, posebno neke delove opusa o familiji Glas, ali još i više poneku dramu Sema Šeparda, doduše od one sorte koju bi glumac i pisac verovatno napisao, pa arhivirao i zaboravio na nju.

Uredni i po svemu sudeći normalni Rejmond (Makgregor) se vozi noću do kolibe u brdima u kojoj živi njegov brat Rej (Hok) kako bi mu saopštio informaciju da je njihov otac Haris umro. Obojica su relativno svesni kakav je Haris kao čovek bio (kakav, uostalom, može biti čovek koji je svojim sinovima dao isto ime), da je bio neodgovorni ženskaroš i seronja, i na obojicu je to ostavilo određene posledice. Rejmond se naizgled dobro drži, ali osetljiviji Rej je preuzeo neke od očevih obrazaca i na njih dodao ovisnost o heroinu i džez-muziku koja mu, uz osamu, služi kao terapija. Rej, naravno, pokazuje i prezir do svog oca, bio on pokojan ili ne, čak i na za to krajnje neprikladnim mestima.

Međutim, s Harisovom smrću ne prestaju njegove spačke i zezalice usmerene prema njegovim sinovima koje je napustio. Kasnije će se ispostaviti najstarijim napuštenim sinovima, ali to čak nije ni preveliki „spojler“, za takvog tipa se podrazumeva da je ženske serijski zavodio i napuštao, te da ima još dece širom Amerike, ako ne i sveta. Njegov poslednji štos je uslovno nasledstvo njegove relativno skromne ušteđevine koje će biti podeljeno između one njegove dece koja će učestvovati, sasvim fizički, u njegovom ukopavanju.

To nas vodi do organizacije sahrane, ali i upoznavanja braće sa drugim likovima iz kasnije faze Harisovog života. Tu je afroamerički pastor Vest (Vondi Kertis-Hol) koji je u Harisu video istinski mir i sreću (iako se pokojnik s religijama tražio kao i sa ženama, prolazeći kroz Islam, Judaizam i Budizam prethodno), a sličan utisak o njemu imala je i medicinska sestra koja ga je negovala, Kira (Sofi Okonedo). Nadalje, tu je i njegova poslednja ljubavnica Lucija (Maribel Verdu) i njen sin, Rejmondov i Rejov najmlađi polubrat Sajmon (Maksim Svinton - nema veze sa Tildom), kao i još dvojica braće, ovog puta blizanaca, Vinsent i Leo.

Pitanje koje se ovde postavlja je, pak, to hoće li naslovna polu-braća do kraja filma upoznati svaki sebe, jedan drugog, a naročito pokojnog oca koji je u njihovim životima za relativno kratko vreme napravio popriličnu štetu. Odgovor ćemo dobiti nakon nekoliko redova apsurdne komedije i drame, začinjene slepstikom.

Glavni adut filma svakako su dva glumca u naslovnim ulogama koji su, da stvar bude blesavija, isto godište. Oni svakako dolaze sa svojim reputacijama, Juan Makgregor sa tom aurom grandioznosti, bilo da se pojavljuje kao heroj ili kao zlikovac, a Itan Hok sa nekom lirskom izmučenošću koju nosi i u jednom i u drugom tipu uloge. U ovakvoj postavci, oni su doista uverljivi kao „braća od različitih majki“, bez obzira što je jedan Škot, a drugi Teksašanin. Uz to imamo i poneku metašalu, makar to da Makgregor opet kopa grob (,,Shallow Grave“ Denija Bojla iz 1994), a da Hok opet svira trubu i skida se sa droge (,,Born to Be Blue“ Roberta Budroa iz 2015).

Garsija se fino poigrava s njihovim aurama, kanalizirajući više nekakvo rivalstvo i distancu koja se razvila između njih, ali pritom ostavljajući i rezidual nekadašnje bliskosti. Naravno, nija ta igra na nivou one koju je izveo Noa Baumbah postavljajući komičare Bena Stilera i Adama Sendlera u ulogu braće-luzera, ali to zapravo nije ni bila Garsijina namera.

Doduše, osim glume njih dvojice, malo šta se u filmu izdiže iznad nivoa pristojnog. Scenario je nenametljiv, osim u slučaju par štoseva, nema tu ni neke izrazite komike, ni drame, „grobarski“ humor smo i tako i tako očekivali, režija je prilično školska, a produkcijske vrednosti sasvim svrsishodne za ovo što ovaj film jeste. ,,Raymond & Ray“ će možda naći svoje mesto pod suncem na ponekom festivalu, uglavnom severnoameričkom (premijeru je imao u Totontu, a zaigrao je još na Vudstoku, Hemptons Festivalu i Čikagu, uz izlete u Busan i na holivudske zvezde usmereni Rim), ali će se teško nametnuti za repertoar. Ali je za uslove kućnog gledanja ipak sasvim solidan i prikladan.