Colonia

2016.

režija: Florian Gallenberger

scenario: Florian Gallenberger, Torsten Wenzel

uloge: Emma Watson, Daniel Bruhl, Michael Nyqvist, Richenda Carey, Vicky Krieps

Državni udar 1973. godine u Čileu i posledična Pinochetova vojna diktatura jedno je od najmračnijih i najkrvavijih mesta američke hladnoratovske politike, te je u tom kontekstu poslužio kao tema brojnih filmova, američkih i ne-američkih. Prva asocijacija je svakako ne baš najuspeliji Missing (1982) Coste Gavrasa, jedan od onih filmova gde je stil preuzeo primat nad supstancom i ugušio vrlo snažnu temu. U The House of Spirits (1993), ekranizaciji istoimenog best-sellera Isabel Allende, inače rođake ubijenog predsednika, puč je samo jedan od momenata melodramatične i magično-realistične hronike jedne familije čiji su se članovi neretko nalazili na suprotnim stranama političkog spektra. Konačno, na mračnom dobu diktature karijeru je izgradio i čileanski autor Pablo Larrain sa svojim filmovima emotivnog naboja i atmosfere guste poput čileanskog vina.

Colonia Floriana Gallenbergera ima za cilj da nam pokaže jedan od manje poznatih aspekata diktature, Coloniu Dignidad, nemačku religiozno-kultističku naseobinu na nedostupnom jugu zemlje, državu u državi koja je sa vojnim režimom savršeno sarađivala, pravila mu oružje i služila kao prostor za mučenje protivnika i sahranjivanje istih daleko od očiju javnosti. Naseobinom je upravljao bivši Paul Schafer nacista, posleratni upravnik sirotišta, pedofil, samozvani prorok i sveštenik svoje pseudo-protestantske sekte koja propoveda odricanje i mukotrpan rad kao put do spasenja i Božje milosti.

Ono što je tu zanimljivo, osim činjenice da je Schafer svoje aktivnosti obavljao i nakon pada režima, te da je sve vreme uživao potporu nemačke ambasade, je i samo uređenje kolonije u kojoj su muškarci, žene i deca živeli odvojeno, u kojoj je “suvišan” razgovor bio zabranjen i u kojoj je sve bilo pod kontrolom. Zanimljivo je za primetiti da su slične ideje sa suprotnim političkim predznakom (radikalnog komunizma nasuprot radikalnom anti-komunizmu) gajili i Crveni Kmeri u svom propalom pokušaju stvaranja agrarno-socijalističkog raja u Kambodži. Možemo zamisliti kako ta društva u praksi izgledaju: razaraju se porodične veze, neupitni autoriteti sprovode punu kontrolu, a glavne karakteristike su mizoginija i mizantropija.

Problem sa Gallenbergerovim filmom je što ne uspeva da bude ono što pokušava: potresno svedočanstvo o sistematičnoj monstruoznosti i monstruoznom sistemu, iako je zasnovan na istinitim i proverljivim događajima. Ključni razlog za to je što Gallenberger tu priču priča koristeći se raznim narativnim štakama od melodrame sa kojom počinje i završava se do naivnih dramaturških rešenja, čestog ponavljanja već poznatog i još naivnijih obrata za podizanje napetosti pri kraju filma. Primera radi, ako čujete rečenicu koja zvuči kao da se autor baš potrudio da je sroči na određeni način, to nije slučajno – čućete je opet i tačno ćete znati na šta se odnosi. Takav samodopadni ton je primeren za Hallmark filmove, što je i krajnji domet ove evropske koprodukcije koja pokušava da zaliči na američku.

Ako ćemo pravo, barem su izabrani koliko-toliko poznati glumci koji su već radili sa obe strane okeana. Emma Watson, još uvek u potrazi za filmskom karijerom nakon što je prerasla dečije i tinejdžerske uloge ovde igra stjuardesu koja tražeći svog uhapšenog dečka dobrovoljno odlazi u naslovnu koloniju. Njenog dečka igra Daniel Bruhl i ima vrlo nezahvalnu ulogu da glumi pametnog, strastvenog i snalažljivog čoveka, političkog aktivistu, koji se u koloniji snalazi tako što glumi da je od prebijanja, mučenja i elektrošokova postao retardiran. Najbolju ulogu u filmu ima Michael Nyqvist kao Paul Schafer koji uspeva da pogodi onu jezivu, istovremeno psihotičnu i proračunatu notu u ličnosti vođe kulta.

Florian Gallenberger u suštini ima sistem kada je reč o izboru tema. U ovom i svom prethodnom filmu John Rabe (2009) on tematizira događaje u kojima se nemačka istorija srela sa globalnom. Ali za razliku od prethodnog filma koji za temu ima angažman naslovnog biznismena i “dobrog naciste” koji je spasavao kineske civile za vreme japanskog masakra u Nankingu, Colonia je jednostavno slab film koji osim bazične informativne vrednosti ni na koji način ne doprinosi svojoj itekako značajnoj i intrigantnoj temi.

2012.

režija: Pablo Larrain

scenario: Pedro Peirano po drami „Referendum“ Antonija Skarmete

uloge: Gael Garcia Bernal, Alfredo Castro, Antonia Zegras

Čile, 1988. godina. Zapadni lideri naterali su diktatora generala Augusta Pinocheta da raspiše referendum o tome da li narod želi da on ostane na vlasti narednih 8 godina, i na taj način sebi pribavi demokratski legitimitet, ako može. Za one koji nisu upoznati sa situacijom, postoji telop na početku filma koji objašnjava setting, ali ne bi bilo loše da utvrdimo neke činjenice. Prvo, Pinochet se popeo na vlast nakon krvavog državnog udara 1973. godine, svrgnuvši izabranog predsednika Salvadora Allendea, inače komunistu. Njegova diktatura obeležena je hiljadama nestalih i ubijenih u prvih nekoliko meseci, a čileansko društvo je u narednih 15 godina bilo podeljeno skoro ravnomerno na pristalice i protivnike. Druga, kompleksnija činjenica je da je Čile imao kakvu-takvu demokratsku tradiciju pre hunte (neverovatno mali broj državnih udara, vlast se smenjivala na legalnim izborima), ali složenu socijalno-ekonomsku situaciju koju je Allendeov režim doveo do pucanja (inflacija, štrajkovi, siromaštvo i društvo na putu u anarhiju), i da je Pinochet koliko-toliko sredio ekonomske prilike. To bi značilo da je stopa siromaštva pala na oko 40%, da postoji srednja klasa, da se uvozi i izvozi, da se živi u kućama i stanovima, voze automobili zapadne proizvodnje, piju coca-cole i ostale šećerne vodice, za razliku od drugih latinoameričkih zemalja tog doba. To, naravno, ne znači da represije nema na svakom koraku.

Tu se završava naklapanje o istoriji, a počinje film No, koji prati fikcionu likove kao kreatore kampanje protiv Pinochetovog ostanka na vlasti. Pravila referenduma su jasna: obe opcije imaju po 15 minuta dnevno, u kasnom večernjem terminu, da ubede glasače koji odgovor da zaokruže. Između redova je jasna stvar da tim „da“ ima na raspolaganju celu mašineriju državne televizije da i kroz ostatak dana vodi svoju kampanju. Postavlja se pitanje da li ekipa „ne“ može uopšte da pobedi. Kreativni vođa ekipe „ne“ postaje Rene Saavedra (Bernal), čovek izmučen poslom u relativno velikoj marketing agenciji, dodatno opterećen ličnim bagažom, ali sa idejom koja zlata vredi. Rene je upoznat sa američkim marketingom i pop-kulturom i zna da proda proizvod, a demokratija je ovde proizvod, kao i coca-cola i sapunska opera. Njegova ideja je da vodi pozitivnu kampanju okrenutu sreći i budućnosti, okrenutu nadi. Ta priča sama po sebi pali, ko je pratio političke kampanje u našim krajevima (koalicija u Hrvatskoj nakon Tuđmanove smrti, Kukuriku koalicija nedavno, Otporova kampanja 2000. godine u Srbiji), ali i po svetu (od Clintona preko Blaira do Obame, Sarkozyja i Hollandea) izvlači jednostavan zaključak da se najviše isplati prodaja sreće i optizma sa minimalnim, a neophodnim začinom ideologije. U Čileu tog doba, to je bila novina, politika je bila smrtno ozbiljna i razapeta između levog i desnog radikalizma i slikala se crno-belim kontrastima. Razlog za inovativnu kampanju je još jedan: ekipa „ne“ je heterogena, čine je i levičari svih profila, ali i desni demohrišćani, populisti, i zašto ne, građanski liberali.

Utakmica počinje, autsajderi igraju protiv svih šansi, bore samo pameću i kreativnošću. Protivnik ima ceo arsenal oružja, ali to je nekakva nabrzinu sklepana matrica o redu, sigurnosti i napretku. Jasno je da, kako kampanja odmiče, ona postaje sve prljavija, a vlast se služi svim prljavim trikovima, od cenzure i difamacije, do ismevanja i direktnog plagiranja kroz promenjeni kontekst. Dešava se, neretko, da su kreativci iz tima „ne“ podvrgnuti nasilju, pretnjama, policijskoj i kriminalnoj torturi. Utakmica se završila sa nama (ljudima XXI veka) poznatim rezultatom, autsajderi su pobedili i Čile je postao i ostao veoma pristojna zemlja.

Kako se to odrazilo na Renea i šarenu ekipu od građanski opredeljenih profesora do ljutitih radikala, videćete na filmu. Treba imati u vidu da Reneov šef Lucho (Castro) radi za protivnički tim, a Reneu, naviknutom na buržoaski stil života (velika kuća u predgrađu, sportski auto, privatna škola za sina) visi otkaz nad glavom. Rene izgleda kao salonski levičar, sa raščupanom kosom i bradom, raspojasanom majicom ili košuljom, kao neodrasli dečak kada se igra sa minijaturnom železnicom, i kao čovek naviknut na rizike i inovativnost. Njegov bagaž je dvojak: u prvo vreme hunte je bio u izbeglištvu, otac mu je bio komunista, nakon toga ima posao u firmi koja sarađuje sa vlastima i suočen je sa dvostrukim nepoverenjem. Povrh toga, njegova bivša žena Veronica (Zegras) je radikalna levičarka, a Rene je nije preboleo, želi da je impresionira, spasi, zadivi, nadvisi, sve ono što parovi rade međusobno.

Film No je bio čileanski kandidat za poslednje Oscare, i nije da nije imao nikakve šanse. Deo je labave trilogije o diktaturi u Čileu, uz komediju Tony Mareno (2008), o momku opsednutom Johnom Travoltom i filmom Saturday Night Fever, i dramu Post Mortem (2010), o radniku mrtvačnice uhvaćenom u životni kovitlac u doba neposredno posle puča. Najinovativniji deo filma je korišćenje cinema veritea podignuto na novi nivo. Iako je u pitanju fikcija, ceo film je snimljen sa ručnom kamerom, u VHS stilu kućnih snimaka 80-ih, u formatu 4:3 i sa onim bojama koje se sve stapaju u sivo-smeđu, kao na starim kasetama. Taj verite i chaos cinema sa pratećim shaky-camom u većini slučajeva davi, ali ne i ovde, gde skoro na dokumentaran način slika ipak fikcionu priču. Dokumentarnost je dodatno pojačana veštim inkorporiranjem stvarnog dokumentarnog materijala, do nivoa da nam je teško isprva prepoznati koji materijal je snimljen 1988, a koji 2012. godine.

Glumački, casting je dobar, a i glumci su se dobro potrudili za svoje uloge. Gael Garcia Bernal donosi malo hollywoodskog glamura u film na solidan način, i što je najvažnije, primereno za lik koji glumi. Ostatak glumaca, Larrainov stalni saradnik Alfredo Casto, ali i ostali su na visokom nivou. Priča je ispričana tekuće, film se lako prati, i što je najvažnije za politički film: ne popuje, čak naprotiv, zauzima čvrst stav protiv popovanja bilo koje vrste. Filmove ovakvog nivoa smo po pravilu dobijali iz Argentine i donekle Brazila, a izgleda da im se sada priključuje i Čile. Budućnost latinoameričkog filma se čini svetlom.