The Art of Self-Defense

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Riley Stearns

uloge: Jesse Eisenberg, Alessandro Nivola, Imogen Poots, David Zellner, Steve Terada, Phillip Andre Botello

Mlitavi računovođa Casey (Eisenberg) je epitom onoga što "konzerve" i internetski neo-fašisti nazivaju "beta"-muškarcem. Prijateljski nastrojeni šef na poslu prema njemu nastupa sa patronizirajuće, pasivno-agresivno pozicije. Kolege u kancelariji ga tretiraju kao smeće. Živi sam u depresivnom stanu sa depresivnim jazavičarem od psa. Sve na njemu i oko njega je neutralno smeđe: tapeti, odeća, pas. On je jedan od onih likova koje možete udariti na ulici bez bojazni da će vam uzvratiti jer - neće.

Upravo će to napraviti banda na motorima jedne noći kada Casey izađe na ulicu kako bi svom ljubimcu i jedinom prijatelju kupio hranu. Prvo ga pitaju je li naoružan, da bi se posle negativnog odgovora vratili, napali ga i brutalno prebili tako da najpre završi u bolnici, a zatim razvije agorafobiju i postane talac svog straha. Nakon što pokušaj da nabavi pištolj bude osujećen, odnosno odložen na neko vreme (propisi su takvi da se mora izvršiti provera kako kupovina ne bi poslužila za egzekuciju odluke u afektu), on otkriva ono što će ga ojačati i pretvoriti u pravog muškarca - lokalni karate-klub koji vodi harizmatični egomanijak koji se predstavlja kao Sensei (Nivola).

Radnja dalje kreće u predvidljivom smeru - uz pomoć Senseijevih "mudrosti" i pomoć svojih kolega Casey kreće na put preobrazbe da postane ono čega se bojao - fajter koji se zna postaviti sam za sebe. Zapravo, ne baš jer će nam autor Riley Stearns baciti par loptica za kojima ćemo trčati poput poslušnih pasa, ali ništa tu zapravo nije toliko neočekivano, što nam je jasno iz same karikaturalne postavke u kojoj postoji čovek koji u XXI stoleću po prvi put otkriva karate (kao da je odrastao na Marsu i nije pogledao bilo koji borilački film u životu), a ne neku drugu, efikasniju borilačku veštinu u smislu samoodbrane, u kojoj trener lokalnog kluba ima kopleks boga uparen sa harizmom lokalne barabe, u kojoj se jedina cura u klubu (Imogen Poots, uvek osvežavajući prizor u filmovima) dokazuje tako što se tuče sa muškarcima i u kojoj su luzeri poput "plavog pojasa" Henryja (jedan od producenata filma, i sam filmski scenarista i reditelj David Zellner) očajni da se dokažu na bilo koji način.

Naravno, sve su to elementi zapleta i zapravo pozadina priče o onome o čemu Stearns zapravo govori, a to je "toksična muževnost", odnosno ukorenjena predstava o onome šta pravi muškarac mora da bude i kako mora da se ponaša. Radeći persiflažu upotrebom standardnih detalja (Casey počinje da uči tvrdi nemački jezik umesto mekanog francuskog i da sluša ekstremni metal umesto "adult conteporary" muzike, šta god to bilo), autor vešto doliva ulje na vatru u raspravi o rodnim ulogama u savremenom svetu u kojem je tehnologija u velikoj meri izbrisala potrebu za njihovom klasičnom podelom na zgražavanje mnogih koji ne shvataju da je progres uglavnom jednosmerna ulica sa brojnim posledicama koje su prirodne i neizbežne.

U tome on nailazi na pomoć od strane sjajno izabranih glumaca. Jesse Eisenberg je u filmovima u kojima je igrao često prolazio kroz transformacije, a idealan je izbor za tunjavog, šeprtljavog lika (obično je uz to i brbljiv, što ovde nije slučaj, ali "pokisli", pogrbljeni stav je ostao). Možda ga nećemo u potpunosti "kupiti" kao siledžiju s kraja filma, ali to zapravo i nije Stearnsov cilj. Sa druge strane, Nivola se ispraksirao u ulogama siledžija i bandita koji, osim sirove snage, imaju i "ono nešto", uznemirujuće, harizmatično i psihotično. A Imogen Poots još jednom demonstrira sposobnost glume u najrazličitijim registrima.

Ono što Stearns, međutim, ne uspeva je da stvori film koji će delovati ujednačeno, a ne kao čisti konstrukt. Zapravo, teško pronalazi ton kojeg se može držati i koji može održati. Spoj drame i neprijatne komedije ovde ne funkcioniše savršeno, iako su to stvari sa kojima je autor radio na svom prethodnom filmu, dugometražnom prvencu Faults čiji su dometi znatno viši i zapravo dosta blizu remek-dela. The Art of Self-Defence nije toliko dobar, ali je svakako vredan gledanja jer nudi sasvim posebni i originalni pogled na jednu važnu društvenu temu.

Faults

2014.

scenario i režija: Riley Stearns

uloge: Leland Orser, Mary Elizabeth Winstead, Chris Ellis, Beth Grant, Lance Reddick, Jon Gries

Ne znam kako stvari stoje danas, ali distinktivno se sećam otupljujuće dosadnih, potpuno naivnih i apsolutno kretenskih predavanja za koja su nas izvlačili sa časova krajem osnovne škole. Predavanja bi bila na standardne glupe teme: štetnost droge, sigurnost vezana za seks – najbolje apstinencija i, hit svih hitova, opasnost od sekti. Bilo je to neko čudno paranoidno vreme krajem 90-ih, a zločinačka vlast se trudila da mlađim generacijama zamaže oči glupostima i ufura ih u svoj paranoidni sistem vrednosti. Kad malo bolje razmislim, pušenje trave je bila jedina normalna reakcija, a pola majki u komšiluku je bilo na bensedinima, bromazepamima ili nečemu još jačem. Seks nam je bio nedostupan: za kurve nismo imali love, zavodničke veštine su nam bile nikakve, a i drugarice bi radije dale nekom malo starijem i iskusnijem baji nego nama sa paučinastim pubertetskim brkovima.

Sekte su bile tek posebna priča. Ne samo prijateljski satanisti iz komšiluka koji piju vino na groblju i povremeno okrenu koji krst, nego se u taj koš svašta trpalo. Razna veštičarenja i dodolarenja, Moonies, sajentolozi, Jehovini svedoci, pa čak i nesretni Adventisti – subotari koji nikom ništa nisu skrivili. Po toj liniji je bio sumnjiv i Sorosev Omladinski Otvoreni Klub: em se reklamirao na opozicionom Radio Indexu, em su prostorije bile pored subotarske crkve. Ništa nije slučajno! Uostalom, bilo je to vreme kad je ime novinara Vanje Bulića nešto značilo u Srbiji, kada je Bane Ivković osnivao jednu besmislenu fondaciju za drugom, sve od državnog novca i kada smo mi ponosno nosili Otpor!ov znak stisnute pesnice, dok su štreberčići i naivne budale nasedale na propagandu sa televizije, naročito o nekima koji sipaju drogu u piće i o štetnosti gledanja u prirodni fenomen totalnog pomračenja Sunca.

Srećom, išao sam u cool opozicionu gimnaziju čiji su profesori stalno bili u štrajku, pa su gluposti o drogi, seksu i sektama prestale. Njima se nije dalo ni da tupe o tome, niti da organizuju festivale preseransa na tu temu. Ionako je, očito, tema bila izmišljena, pokupljena odnekud i presađena u jalovu zemlju, “videla žaba da se konj potkiva” i sve na tu temu. Ipak, u Americi stvari stoje drugačije nego na brdovitom Balkanu: velika je zemlja i tamo zaista svega ima, a sve se da pretvoriti u nekakav biznis, kako razni kultovi i sekte, tako i profesionalni motivacioni govornici, “re-progameri”, stručnjaci za borbu protiv istih.

Oprostite zbog predugog “down the memory lane” uvoda, ali Faults mi je dao razmišljati o tome. U pitanju je film o panici, sektašenju, reprogramiranju i ostalom šarlatanstvu. Ansel Roth (Orser) je jedan od tih šarlatana, motivacionih govornika i stručnjaka za reprogamiranje mladih izgubljenih duša koje su zaglavile u nekom kultu. On je potrošio sve svoje zalihe sreće i sve svoje kredite, pa je zbog toga tužan prizor. Grebe se za hranu, njegova predavanja su mlako posećena, a za njegove knjige niko ne mari, izgubio je TV emisiju, brak i kuću, pa sad živi u autu i duguje ozbiljne pare svom menadžeru (Gries) koji mu na vrat tovari uterivača dugova (Reddick). Nije ga briga ni za šta, osim da preživi od danas do sutra.

Spas mu dolazi u vidu dvoje zabrinutih roditelja (Ellis, Grant) čija je kćerka napustila dom i pridružila se kultu Faults. Ansel o kultu i njegovoj praksi ne zna ništa, ali ga to ne sprečava da za novčanu naknadu i troškove prihvati posao u nadi da će tako zatvoriti finansijsku konstrukciju. Stvari, međutim, nisu tako naivne. Predmet otmice i reprogamiranja Claire (Winstead) je čudno saradljiva i savršeno uverena, njeni roditelji nisu blagonakloni naivni i jednostavni ljudi, a njihova familijarna dinamika je sve samo ne normalna. Ansel pritom rapidno gubi razum, pa nam nije najjasnije ko tu koga “radi”.

Ovaj inteligentni indie je jedno od retkih ostvarenja koje uspeva da kreira i ozbiljnu dramu i prilično direktnu komediju u jednoj potpuno zaokruženoj priči. Tempo filma je malo sporiji i svojom statičnošću podseća na veštu adaptaciju teatra (scene su duge i izrazito dijaloške), ali nas svejedno drži u pripravnosti. Smenjujući karakterne studije, dramu, misteriju i komediju, autor Stearns, inače poznat po kratkim filmovima, nas nepovratno vezuje za ekran.

Stearnsov stil je nepogrešiv, na momente nam se čini da je film smešten u 80-te, inače oficijelno dekadu panike u Americi, kada su ljudi izmišljali sataniste, sektaše, manijake i pedofile na svakom koraku, ali zapravo je vanvremenska priča, takvih gluposti ima i danas. Stearns je veoma zainteresovan za detalje: simetriju, kontraste, teksture... Njegovi veoma usporeni “zoomovi” u statičnim kadrovima deluju gotovo hipnotično i dodaju na inače prisutnu paranoju.

Glumci su odlični i za svaku pohvalu. Leland Orser je jedan od onih večitih karakternih epizodista, jedan od onih “kako se zove” tipova čiju facu smo sretali po nebrojeno filmova. Sada konačno ima priliku da bude u centru pažnje i ostvaruje pravu glumačku bravuru. Sjajnu partnerku ima u Mary Elizabeth Winstead, inače autorovoj supruzi, jednoj od najkompletnijih američkih glumica današnjice. Njen lik je jednako zanimljiv kao i njegov, samo umesto komične note imamo jednake doze misterije i ranjivosti.

Intrigantan je i sam naziv filma, odnosno naslovne sekte, koji ima dva ne naročito vezana značenja. Sa jedne strane, “fault” je greška, onaj tip greške koji donosi iskustvo, učenje i promenu. Drugo značenje reči je rased, početak niza tektnoskih promena, podizanja planina i pomeranja kontinenata. Do samog kraja filma, sa sve jednim prvoklasnim obratom, nećemo znati pravo značenje. Apsolutna preporuka.