The Art of Self-Defense

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Riley Stearns

uloge: Jesse Eisenberg, Alessandro Nivola, Imogen Poots, David Zellner, Steve Terada, Phillip Andre Botello

Mlitavi računovođa Casey (Eisenberg) je epitom onoga što "konzerve" i internetski neo-fašisti nazivaju "beta"-muškarcem. Prijateljski nastrojeni šef na poslu prema njemu nastupa sa patronizirajuće, pasivno-agresivno pozicije. Kolege u kancelariji ga tretiraju kao smeće. Živi sam u depresivnom stanu sa depresivnim jazavičarem od psa. Sve na njemu i oko njega je neutralno smeđe: tapeti, odeća, pas. On je jedan od onih likova koje možete udariti na ulici bez bojazni da će vam uzvratiti jer - neće.

Upravo će to napraviti banda na motorima jedne noći kada Casey izađe na ulicu kako bi svom ljubimcu i jedinom prijatelju kupio hranu. Prvo ga pitaju je li naoružan, da bi se posle negativnog odgovora vratili, napali ga i brutalno prebili tako da najpre završi u bolnici, a zatim razvije agorafobiju i postane talac svog straha. Nakon što pokušaj da nabavi pištolj bude osujećen, odnosno odložen na neko vreme (propisi su takvi da se mora izvršiti provera kako kupovina ne bi poslužila za egzekuciju odluke u afektu), on otkriva ono što će ga ojačati i pretvoriti u pravog muškarca - lokalni karate-klub koji vodi harizmatični egomanijak koji se predstavlja kao Sensei (Nivola).

Radnja dalje kreće u predvidljivom smeru - uz pomoć Senseijevih "mudrosti" i pomoć svojih kolega Casey kreće na put preobrazbe da postane ono čega se bojao - fajter koji se zna postaviti sam za sebe. Zapravo, ne baš jer će nam autor Riley Stearns baciti par loptica za kojima ćemo trčati poput poslušnih pasa, ali ništa tu zapravo nije toliko neočekivano, što nam je jasno iz same karikaturalne postavke u kojoj postoji čovek koji u XXI stoleću po prvi put otkriva karate (kao da je odrastao na Marsu i nije pogledao bilo koji borilački film u životu), a ne neku drugu, efikasniju borilačku veštinu u smislu samoodbrane, u kojoj trener lokalnog kluba ima kopleks boga uparen sa harizmom lokalne barabe, u kojoj se jedina cura u klubu (Imogen Poots, uvek osvežavajući prizor u filmovima) dokazuje tako što se tuče sa muškarcima i u kojoj su luzeri poput "plavog pojasa" Henryja (jedan od producenata filma, i sam filmski scenarista i reditelj David Zellner) očajni da se dokažu na bilo koji način.

Naravno, sve su to elementi zapleta i zapravo pozadina priče o onome o čemu Stearns zapravo govori, a to je "toksična muževnost", odnosno ukorenjena predstava o onome šta pravi muškarac mora da bude i kako mora da se ponaša. Radeći persiflažu upotrebom standardnih detalja (Casey počinje da uči tvrdi nemački jezik umesto mekanog francuskog i da sluša ekstremni metal umesto "adult conteporary" muzike, šta god to bilo), autor vešto doliva ulje na vatru u raspravi o rodnim ulogama u savremenom svetu u kojem je tehnologija u velikoj meri izbrisala potrebu za njihovom klasičnom podelom na zgražavanje mnogih koji ne shvataju da je progres uglavnom jednosmerna ulica sa brojnim posledicama koje su prirodne i neizbežne.

U tome on nailazi na pomoć od strane sjajno izabranih glumaca. Jesse Eisenberg je u filmovima u kojima je igrao često prolazio kroz transformacije, a idealan je izbor za tunjavog, šeprtljavog lika (obično je uz to i brbljiv, što ovde nije slučaj, ali "pokisli", pogrbljeni stav je ostao). Možda ga nećemo u potpunosti "kupiti" kao siledžiju s kraja filma, ali to zapravo i nije Stearnsov cilj. Sa druge strane, Nivola se ispraksirao u ulogama siledžija i bandita koji, osim sirove snage, imaju i "ono nešto", uznemirujuće, harizmatično i psihotično. A Imogen Poots još jednom demonstrira sposobnost glume u najrazličitijim registrima.

Ono što Stearns, međutim, ne uspeva je da stvori film koji će delovati ujednačeno, a ne kao čisti konstrukt. Zapravo, teško pronalazi ton kojeg se može držati i koji može održati. Spoj drame i neprijatne komedije ovde ne funkcioniše savršeno, iako su to stvari sa kojima je autor radio na svom prethodnom filmu, dugometražnom prvencu Faults čiji su dometi znatno viši i zapravo dosta blizu remek-dela. The Art of Self-Defence nije toliko dobar, ali je svakako vredan gledanja jer nudi sasvim posebni i originalni pogled na jednu važnu društvenu temu.