Ema

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Čak i kada nismo baš najsigurniji šta verovatno najsvežiji latinoamerički režiser, Čileanac Pablo Larain, pokušava da kaže, on jeste siguran, čak ubedljiv, pa nas do kraja filma bez problema uveri u svoju viziju, slagali se mi sa njom ili ne. Jer, ipak je hrabro reći da su promene u savremenoj katoličkoj crkvi zapravo cinična kontrola štete („El club“, 2015) i da je heroj levice, pesnik Pablo Neruda, ipak bio salonski hedonista buržoaskih navika, a ne vajni revolucionar („Neruda“, 2016).

Takođe, bila je potrebna sigurna vizija da bi se oslikao intimistički portret tugujuće žene, ma koliko ona bila istorijska ličnost i sinonim glamura, kao što je to bio slučaj sa Džeki Kenedi u Larainovom internacionalnom prvencu „Jackie“ (2016).

Problem sa filmom „Ema“, Larainovim iskorakom u nešto posve novo i apolitično, nije čak ni to što je čileanski genije „promašio fudbal“. Ne, ovim ostvarenjem, koje je prikazano u takmičarskom programu ovogodišnje Mostre, nismo sigurni ni koju udara „loptu“ od desetak koje se kotrljaju po terenu, pa čak ni kojim se „sportom“ bavi. Toliko konfuzno? O, da.

Priča počinje izlomljenom naracijom koja je puna impresivnih kadrova i scena snimljenih kamerom Larainovog vernog direktora fotografije Serhija Armstronga. Vidimo naizmence scene požara u urbanom okolišu retko snimanog lučkog grada Valparaiso, vrhunski koreografisanog grupnog plesa u teatru i ljudi koji se svađaju, pre svega naslovne junakinje (Marijana di Đirolamo) i njenog primetno starijeg muža Gastona (Gael Garsija Bernal koji je već sarađivao s Larainom u filmovima „No“ i „Neruda“).

Njih dvoje su u plesnoj trupi: Ema je plesačica, a Gaston ugledni koreograf. Ključ njihovog problema je nepočinstvo iz bliske prošlosti - to što su usvojenog sina Pola vratili nazad u socijalni sistem. Dečak na ulasku u pubertet je, naime, počeo da pokazuje destruktivne sklonosti. Zapalio im je kuću, a u tom požaru opekline je zaradila Emina sestra.

I Emu i Gastona muči griža savesti, s tim da je ona impulsivnija i emotivnija, a on racionalniji i hladniji, pa su im i ideje o tome šta bi trebalo da rade znatno drugačije. Ona želi da vrati dečaka u porodični okvir, a on je svestan da to podrazumeva zločin. Opet, njihove svađe i raspad braka prenose se i na trupu koja se deli po ključu lojalnosti i muzičkih preferencija. Gastonov deo je strukturiraniji i muzički i hijerarhijski, dok je Emin slobodan, anarhističan, usmeren na ulične nastupe i muzički obojen regetonom.

Iako u jednom trenutku možete pomisliti kako nas Larain vodi u pravcu Noe Baumbaha i njegove drame „Marriage Story“, doduše sa malo većim ulozima u obliku temeljno nesimpatičnih i disfunkcionalnih ljudi čiji je moralni kompas razmagnetisan - to jednostavno ne može biti dalje od istine.

Larain nas ne vodi nikuda, što možda i nije toliko njegova krivica koliko je maslo scenarista Giljerma Kalderona i Alehandra Morena. Tekst je toliko u ravni sa naslovnom junakinjom koja je potpuno poludela (a čini se da ni pre nije bila naročito normalna, pa je nošenje sa bolom i stresom tu samo jalov izgovor), da ni konačni rezultat film ne konvergira ničemu.

Tako imamo radnju, odnosno nemamo je, koja se račva u nekoliko rukavaca. Jedan prati razdor u trupi, a drugi Emin nerazrađen plan otmice Pola iz ruku fine i pristojne familije u koju je smešten. Oni se bizarno susreću u scenama ničim izazvanih orgija, a prazan hod se provizorno popunjava plesnim masovkama.

S druge strane, to što je film „Ema“ izgubljen i distorziran, te vrlo folirantski pokušava da bude nekakva mozgolomka, ne znači da nije senzorno impresivan zahvaljujući fotografiji u kojoj se prirodni tonovi smenjuju sa očito artificijelnim, a široki planovi u masovkama sa krupnim kadrovima lica i tela.

Uz impresivnu muzičku pratnju Nikolasa Jara (originalne kompozicije i materijal drugih izvođača), „Ema“ zapravo više deluje kao video-spot koji je izašao iz zadatih okvira, nego kao filmska priča ili studija karaktera ili odnosa.