The Bikeriders

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada je 2016. godine Donald Tramp izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, što je bio događaj koji iznegirao ne samo predizborne ankete, već i kompletan američki narativ, jedno od objašnjenja za taj fenomen ponuđen je u jednoj knjizi objavljenoj gotovo 50 godina ranije. Knjiga se zove Hell‘s Angels: A Strange and Terrible Saga, a njen autor – Hanter S. Tomson, osnivač gonzo-novinarstva i čovek koji je shvatio da je uranjanje u određenu temu bez fokusa na faktualnost ponajbolji način da se ispita određeni fenomen i uhvati duh vremena.

Teza koju je Tomson postavio, a koja je fino sela tumačima američke politike i duha vremena 2016. godine bila je ta da su, ranije kalifornijski kriminogeni motoristi, a kasnije likovi iz MAGA-pokreta, zapravo nesnađeni i zastareli ljudi koji se nisu integrisali u društvo koje ih je iz sličnih razloga odbacilo, pa zato žele, ako već ne mogu da ga unište, makar da „nestanu s praskom“. Zajedničko im može lumpen-proletersko poreklo, ratne traume, nedostatak obrazovanja kao najšireg generatora socijalne mobilnosti, kao i sklonost ka provociranju i šokiranju onih „normalnih“ i snađenih svojom simbolikom i delima. Tomson je za finale sage izabrao odabrao odluku Hell‘s Angelsa da se dobrovoljno stave na raspolaganje predsedniku Lindonu Džonsonu za rat u Vijetnamu, ali nije mogao da predvidi budućnost u kojoj ne samo da banda na motorima nije nestala s praskom, nego nije otišla nigde, zapravo postala je još jedna od izvoznih franšiza.

Jedna, ali ne i jedina, budući da su Angelsima glavna konkurencija bili „odmetnici“, Outlaws, čija je priča započela u Čikagu. Njih je, pak, u svojoj foto-knjizi iz 1967. godine The Bikeriders portretirao Deni Lajon, jedan od pionira novog realizma u fotografiji, tada već poznat po svom dokumentovanju borbe za građanska prava.

Legenda kaže da su se Lajon i Tomson jednom sastali da razgovaraju o svojim projektima. Tomson mu je dao savet da se ne učlanjuje u klub, da se sa članovima asocira onoliko koliko je to neophodno za posao i da uvek ima kacigu na glavi. Lajon je, pak, uradio sve suprotno: bio je aktivni član kluba četiri godine i retko kada je nosio kacigu.

Njegova foto-knjiga je sada dobila tretman od strane Džefa Nikolsa, još jednog od autora bez lošeg filma u karijeri, čoveka koji nam je podario izuzetne naslove kao što su Shotgun Stories, Take Shelter, Mud, Midnight Special i nešto slabiji Loving. Film je, nakon komplikovane produkcije u kojoj je zamenjen čak i glavni studio, te festivalske turneje uglavnom po Americi, uz izlete u Veliku Britaniju i Australiju, sada u globalnoj bioskopskoj distribuciji.

Uvodna scena slika je i prilika svega onog što u filmu valja: maksimalističkog retro-stila u kojem se pazi kako na ugođaj i periodne detalje zanata, stila i rekvizite. Mladić Beni (Ostin Batler) u teksas-prsluku s prišivačima preko kožne jakne sedi za šankom i pije viski u slabo osvetljenom baru, sve dok mu s leđa ne priđu dvojica rmpalija koji od njega zahtevaju da skine jaknu ili da ode. Beni to odbija, lakonski im objašnjavajući da bi za tako nešto morali da ga ubiju, pa izbija tuča koja se seli na ulicu. Beni vadi nož iz čizme i uspeva da poreže jednog po licu, dok mu drugi prilazi s leđa s lopatom koja se u zamrznutom kadru zaustavlja iznad Benijevog potiljka.

Nikols onda uspostavlja narativni okvir dva vremenski odvojena intervjua u kojima uvodi likove Denija Lajona (Majk Fejst) kao novinara-istraživača s foto-aparatom i masivnim, ali ipak prenosivim diktafonom, i Kejti (Džodi Komer) kao njegove ispitanice i naše tačke gledišta. Prvi intervju iz 1965. godine započinje u perionici veša gde Kejti visi s ostalim ženama bajkera i priča svoju priču kako je upoznala Benija u baru kada je jedne noći otišla da svojoj prijateljici pozajmi neke pare. Obučena „normalno“ u bele farmerke i jednostavnu majicu na bretele, ona je, čim je ušla u klub, privukla pažnju raspojasanih motorista i nju je uhvatio strah. Onda je ugledala lepuškastog Benija za bilijarskim stolom, a predsednik kluba Džoni (Tom Hardi) joj je garantovao bezbednost, pa je sve odjednom bilo skoro u redu. U odlasku je sela na Benijev motor i osetila žmarce, Beni je probdeo noć pred njenom kućom u radničkom predgrađu, sutradan joj je oterao dečka i pokucao na vrata. Venčali su se nedugo zatim...

Ostatak tog intervjua koji se seli u kuću bavi se ranim danima kluba naziva promenjenog u The Vandals, legendama o njegovom nastanku, osebujnim članovima i njihovim aktivnostima. Klub je započeo kao trkački klub, a Džoni ga je, navodno inspirisan filmom The Wild One i ulogom Marlona Branda u njemu, pretvorio u bajkerski. Njegov zamenik Brusi (Dejmon Herimen) figurirao je kao dobri duh kluba, Kal (Bojd Holbruk) kao mehaničar, Bubašvaba (Emori Koen) kao komična maskota, a letonski imigrant Zipko (Majkl Šenon, prisutan u svim Nikolsovim filmovima) kao svojevrsni ideolog zavisti prema obrazovanoj buržoaziji. Beni je, pak, upao u kliše s jedne strane Džonijevog „posinka“ i planiranog naslednika, a s druge idola i primera za ugled sa svojim stavom da ga nije briga ni za šta.

Drugi deo intervjua smešten u 1973. godinu bavi se „padom“ kluba od okupljališta za autsajdere do kriminalnog sindikata unutar kojeg se dešavaju unutrašnja previranja i ratovi s drugim rivalskim bandama. Unutrašnja previranja su zapravo sukobi između starih članova koji piju pivo na piknicima i novih, došlih što iz rata, što sa opasnih ulica, koji preferiraju drogu. Neimenovani klinac (Tobi Volas) tu se može pokazati kao posebno opasan i nepredvidljiv fakotr...

The Bikeriders je najlakše opisati kao varijaciju na temu Skorsezeovih gangsterskih drama o usponu i padu, najviše na Goodfellas, ali ispričanu iz perspektive protagonistine supruge Karen. Sličnost pristupa mlađeg reditelja s onim starijeg, pa čak i nekakav omaž, ogleda se i u pristupu „saundtreku“ kojim dominiraju pop i rok iz 60-ih, te nešto tvrđi zvuk iz post-hipijevskih 70-ih. Iako naracije ima dosta, ona je funkcionalna u uspostavljanju likova i njihovih odnosa, a Nikols se najbolje pokazuje na nivou pojedinačnih scena i sekvenci u kojima kroz vizuelno pripovedanje dočarava klupske rituale. To ne sme da čudi, budući da je izvorni materijal foto-knjiga s mnoštvom impozantnih vizuala. U tom smislu, fotografija Adama Stouna, uvek perfektno osvetljena, prava je poslastica, a Nikolsovo kadriranje primer detaljno promišljene režije.

Nominalni adut filma je njegova glumačka postava. Lakši posao tu imaju epizodisti koji imaju po najviše nekoliko momenata da zabriljiraju, što i čine. Među njima se ističu Majkl Šenon, što smo i mogli nekako da očekujemo, znajući njegovu plodnu saradnju s Nikolsom, ali i Norman Ridus (najpoznatiji iz serije The Walking Dead) sa svojom impozantnom „bajkerskom“ pojavom. Međutim, kada dođe do većih uloga, tu se već možemo naći u problemu. Majk Fejst je uglavnom osuđen na pasivnost novinara koji mora da pušta svoje sagovornike da govore. Od Toma Hardija i Ostina Batlera Nikols uglavnom traži imitacije starijih, kultnih glumaca, u slučaju Hardija to je idealno odmereno loša imitacija Marlona Branda, dok je Batler zadužen da dobro imitira Džejmsa Dina na taj način pokušavajući da kanališe duh vremena i izgubljenosti u njemu. U retkim trenucima, pak, glumci dobijaju priliku da pokažu jake, ali utišane emocije svojih likova i to im polazi za rukom. I od Džodi Kormer se uglavnom traži imitacija, doduše javnosti nepoznate osobe, što ona, sudeći po svedočanstvima onih koji su imali priliku da preslušaju Lajonove trake, radi fantastično. Problem je, međutim, sama koncepcija njenog lika koji, nakon emocijama nabijenog uvoda, tone u praznjikavost jalovih pokušaja da „promeni“ i „spasi“ Benija.

To nas dovodi i do glavnih nedostataka i razloga zašto je The Bikeriders samo solidan film, ali ne više od toga. Ovako „destilovana“ priča deluje generički, a Nikols odbija da je produbi tako što bi joj učitao dublji socijalni i politički kontekst, što on, sudeći po ranijim radovima, ume i može. Ovde su se elementi toga već sami nametali, od rata u Vijetnamu do poplave droge i procvata kriminala, pa i određene „političke ekonomije“ svega toga, ali Nikols kao da je hteo nešto drugo. Razlog tome može biti nepoznavanje ili nedostatak iskrenog interesa za bajkersku kulturu, pa je konačni rezultat moralno ambivalentna polu-nostalgična „amerikanska“ priča o gubitku nevinosti i svetu kojeg više nema, a pitanje je da li je ikada i postojao.

Loving

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.
scenario i režija: Jeff Nichols
uloge: Joel Edgerton, Ruth Negga, Marton Csokas, Will Dalton, Alano Miller, Bill Camp, Nick Kroll, Jon Bass, Michael Shannon

Nekada, ne tako davno, pre možda 50-ak godina, ljudi nisu bili u mogućnosti da se venčaju baš sa svakim s kim požele. Bilo je jako bitno da budu iste boje kože. To se dešavalo na američkom Jugu, ne čak ni tako dubokom, na nekoliko sati vožnje od Washingtona. Pre toga je na snazi bila segregacija i vrlo ograničeno pravo glasa, pogađate bazirano na rasi. Pre toga se prakticiralo ropstvo. I sve to je bilo pravdano tumačenjima odlomaka iz Biblije.
Tako nešto je danas nezamislivo, ili barem tako mislimo, zaboravljajući da se neki drugi ljudi ne mogu venčati jer nisu različitog spola, da je nekim ljudima još uvek ukinuto pravo glasa ili im je otežano glasanje u njihovom kraju, da neki ljudi negde još uvek rade u ropskim uslovima. Odgovore ćemo opet potražiti u biblijskim citatima ili nekim drugim spisima, neko će nas pokušati uveriti da to tako treba.

Zato ispričati priču bračnog para znakovitog prezimena Loving ne bi bilo loše da se podsetimo kako je to izgledalo pre nego što je ljudska svest u razvijenom svetu dovoljno uznapredovala da je biblijskim citatima i naročito njihovim neukim interpretacijama ugrožen dosta manji broj ljudi. Ovo dvoje ljudi različite boje kože su svojim primerom i sudskim slučajem koji je u njihovo ime vodila Američka Unija za Građanske Slobode srušili nakaradne zakone o “rasnom integritetu”  i potvrdili brak kao osnovno ljudsko pravo. Kada smo kod braka kao takvog, on je i izraz (doživotne) vernosti između dvoje ljudi, ali je pre svega neka vrsta ugovora i papira koji rešava operativne stvari poput starateljstva nad decom, nasleđivanja, zajedničkog domaćinstva. Iako se i te tekovine danas pomalo menjaju, ne bi bilo loše podsetiti se da su se te neke operativne stvari rešavale samo putem braka. Setimo se, na primer, samo kako su nazivana vanbračna deca. Tako da se slučaj Loving svakako predstavljao prekretnicu makar u američkom društvu.
Filmova na temu sudskih procesa i istorijskih presuda, borbe za ljudska prava i protiv sistematskog rasizma ne manjka, od onih tezgi snimljenih za televiziju do sezone nagrada. Važne su to teme i svakako zaslužuju filmsku obradu, ali jednako tako ne treba zaboraviti da ni svi takvi filmovi ne mogu vršiti tektonske promene u filmskoj umetnosti, pa ni u samom žanru koji se nekako učvrstio. Drugi ovogodišnji, a ujedno i drugi hollywoodski film indie-arthouse autora Jeffa Nicholsa (Take Shelter, Mud) to pokušava, ali ne uspeva sasvim.

Počnimo prvo sa dobrim stranama. Nije naročita novost da Jeff Nichols ume izabrati glumce. Ovde se ideja da u “velikoj američkoj priči” naslovni par igraju jedan Australac i jedna Britanka čini pomalo čudnom i neumesnom, ali svako čuđenje će prestati kada ugledamo Joela Edgertona kao Richarda i Ruth Negga kao Mildred Loving. Sjajno posvećeni i uvek u punoj kontroli, k tome još savršeno usmeravani iz rediteljske fotelje, oni nose film i postaju apsolutno nezamenjivi. Glumačka ekipa je pojačana još i uverljivim filmskim negativcem Martonom Csokasem u ulozi rasističkog i klasisističkog šerifa koji za Richarda misli da je toliko glup usled siromaštva da se petlja sa crncima i Indijancima i za Nicholsa neizbežnim Michaelom Shannonom, makar u ulozi fotografa kojeg ima u par vezanih scena od ukupno pet minuta. Međutim, eksperiment sa nestandardnim kastingom se Nicholsu obio o glavu sa poznatim komičarom Nickom Krollom i Jonom Bassom u ulogama advokata Lovingovih koji u njihovim izvedbama deluju karikaturalno, svaki za sebe, a naročito u paru. To se može tumačiti kao kritika inertnosti i nesposobnosti onovremene ljudsko-pravaške scene koja je tek ovlaš skrivala svoje ambicije prema slavi i bogatstvu iza pravednih ideala.
Druga stvar koja upada u oči je odsustvo melodramatskog naboja. Nema tu dugih monologa, naprasnih mudrosti i velikih gestova. Naprosto, Richard i Mildred nisu bili takvi ljudi. Nema ni sudske drame, pa ni mnogo medijske pozadine jer njih dvoje to nije zanimalo. U Edgertonovoj perfektnoj izvedbi Richard je stoički tip od malo reči, pomirljiv prema stanju stvari toliko da je spreman sa ženom i decom živeti daleko od doma ili se skrivati na nekoj farmi van puta, naivan, pomalo smotan i najviše umoran od težačkog života i pravnog i medijskog cirkusa. Njegova jedina želja je da, kao što gradi tuđe kuće, tako jednog dana sagradi jednu za sebe, Mildred i decu. Sa druge strane, Mildred je ona diskretna dobra žena koja ostaje kod kuće i koja preuzima inicijativu u stvarima koje njenog muža umaraju i Ruth Negga to igra briljantno.

Umesto toga, Nichols se oslanja na ono u čemu se već iskazao u svojoj karijeri: na opservaciju američke provincije u kojoj obitavaju pristojni ljudi poput Lovingovih i većine njihovih suseda i prijatelja, ali u kojoj su prisutni i opasni ekstremi. Takođe, Nichols pribegava konvencijama trilera, žanra u kojem se dobro snalazi, bilo visokog intenziteta, kao što su to momenti sa šerifom, bilo nešto nižeg gde osećamo Richardovu paranoju koja može biti itekako utemeljena: to što im se pred vratima ne skuplja besna seljačka rulja ili Ku Klux Klan ne znači da ih niko neće pratiti i ostavljati znakove da zna ko su i šta su. U tom segmentu, možda je najveći problem onaj pri početku kada se potegne misterija ko je obavestio policiju da oni žive skupa. Misterija se ne razrešava, ali se vrlo brzo napušta i ostavlja otvorenom.
Loving je svakako diskretan film, ali zbog toga vrlo brzo postaje bledunjav. Jasan nam je svetonazor likova obeležen pristojnošću, konzervativnim moralom i nemalom dozom stida, ali pitamo se gde je ta njihova ljubav u svemu tome. Možemo je prihvatiti kao onu duboku i postojanu, ali zapravo kod njih ne vidimo nikakvu strast, ne samo prema menjanju toka istorije, nego ni strast između njih. Čudno, ali najemotivniji momenat filma su kartice teksta pred odjavnu špicu u kojima saznajemo podatak da je Richard potrošio deset godina svog života na sudsku borbu da slobodno voli, da bi u toj ljubavi bez straha i ograničenja živeo samo sedam i da bi stradao kao žrtva besmislene saobraćajne nesreće.
Stiče se utisak da je Loving snimljen sa jednim jedinim ciljem, a to je sezona nagrada u kojoj nije bez šansi. Možda ova hollywoodska priča Nicholsu bude ono što je 12 Years a Slave bio Steveu McQueenu: prilika da svoj stil i poetiku podvuče pod hollywoodski mainstream narativ. McQueen je više radio po pravilima i zbog toga je bogato nagrađen, a za Nicholsa ćemo videti. Uostalom, on je sparivao Hollywood i svoje indie/art korene u Midnight Special, ali mu je tamo žanr bio bliži. Loving se, kao biografski film i melodrama koja to zapravo nije, može pokazati suviše nestandardnim i pomalo bespoentnim.

Midnight Special

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Jeff Nichols

uloge: Michael Shannon, Joel Edgerton, Jaeden Lieberher, Adam Driver, Kirsten Dunst, Bill Camp, Scott Haze, Sam Shepard

Neke filmove možemo oceniti prema onome što vidimo i čujemo, odnosno što nam autor pokazuje i govori, a za neke je potrebno i malo vere kao nekog čarobnog sastojka. Iako Midnight Special vrvi od elaboriranih i vrlo precizno postavljenih detalja koji film čvrsto vezuju za svet modernog američkog Juga i mitske Americane, te elemenata žanra i neskrivenih citata drugih, legendarnih žanrovskih filmova, ipak nam je potrebno nešto s one strane razuma da bismo ga doživeli na pravi način. Potrebna nam je vera, ne nužno u višu silu ili kosmologiju sveta (iako Midnight Special nosi žanrovsku odrednicu “science fiction”), koliko u to da Nichols tačno zna šta radi i šta želi da postigne svakim svojim kadrom i svakom replikom dijaloga.

Fakat je da je Nichols pažljiv i metodičan autor koji bira svoje autorske projekte, zato u celoj karijeri pre Midnight Special ima samo tri dugometražna filma snimljena u nezavisnoj produkciji iza sebe. Fakat je i da ćemo ove godine imati prilike da vidimo dva njegova filma, oba snimljena u studijskom sistemu i oba sa premijerama na velikim evropskim festivalima. U tom smislu je prvi od njih, Midnight Special koji nam dolazi sa berlinskog festivala, manji iskorak iz zone ugodnosti, projekat u principu veran Nicholsovom indie opusu, samo pomeren u smeru žanrovskog filma. Loving koji je imao premijeru u Cannesu i koji očekujemo krajem godine je već druga priča: studijska drama o rasizmu koja bi se mogla umešati u borbu za kipiće.

Još je tu fakata. Michael Shannon koji se profilira kao jedan od glumaca srednje generacije sa najsnažnijim prisustvom na ekranu igra u svakom Nicholsovom filmu. Epizodna uloga Sama Sheparda takođe nije novost za Nicholsa, veliki glumac je iskorišten perfektno u Mudu. Nichols takođe ima nos za decu-glumce i to ovde demonstrira sa izborom Jaedena Lieberhera (to je onaj simpatični klinac koji uspeva da deli ekran sa Billom Murrayem u St. Vincentu) za centralnu i u neku ruku naslovnu ulogu.

Dalje, za Nicholsa su detalji i lokacije užasno važni. Njegov svet je ruralna Amerika (najčešće Jug) nastanjena jednostavnim ljudima, sa svojim starim automobilima, putevima, motelima, benzinskim pumpama, širokim pejzažima, muzikom, “folksy” likovima, pričama i stanjem uma. Nichols se takođe oslanjao na žanrove i pod-žanrove, u Shotgun Stories to je bio “backwoods noir”, u Take Shelter je okruženje bilo pred-apokaliptično, dok je Mud bio pre svega film o (prisilnom) odrastanju, ali je pre svega ostajao u okvirima arthouse kinematografije. Midnight Special je njegov najžanrovskiji film do sada, spoj filma ceste, potere, avanture i SF-a, i to nas dovodi do još jednog fakta. Nichols je vrlo otvoren prema tome šta mu je poslužilo kao uzor i inspiracija: za Mud je to bila proza Marka Twaina, a ovde su to klasici Stevena Spielberga i Johna Carpentera čiji je Starman (1984) poslužio kao model za osnovni zaplet.

Nichols ima i svoj set tema kojima se bavi kroz filmove. To su prijateljstvo, lojalnost, čast, familija, a posebno roditeljstvo i to iz unikatne muške perspektive, dato pre svega kao odnos očeva i sinova, što bioloških, što u socijalnom smislu. Svega toga ima i u Midnight Special uz dodatak jedne sasvim nove teme: filozofske meditacije o izuzetnosti.

Okolišam sa iznošenjem radnje, a za to imam valjan razlog. Midnight Special je jedan od onih filmova koji počinju “in medias res” i postavljaju stvari koje se na prvi pogled čine nepovezanim i kao da imaju funkciju da nas navedu na krivi trag, da bi kasnije postale esencijalne za dalji tok. Tako Roy (Shannon) i Lucas (Edgerton) usred noći odvode dečaka iz zatvorene komune, odnosno religijskog kulta kojim upravlja Calvin (Shepard). Stavljaju naočare za noćno gledanje, gase svetla na autu i nestaju u mraku. Pitamo se jesu li njihove namere časne.

Međutim, dečak Alton (Lieberher) se ne buni, čak deluje kao saučesnik, ako ne i inspirator te noćne akcije. I on ima par naočara, onih za plivanje, ali tu nije reč o imitaciji odraslih nego o nečemu ozbiljnijem. On nije običan dečak, on spava danju, a budan je noću, sluša radio-talase i satelite, govori jezike koje ne razume, spaljuje pogledom i imperativ mu je da bude u određeno vreme na određenom mestu, na hiljade kilometara daleko. Roy je njegov otac, a Lucas, bivši cestni policajac, Royev je prijatelj od detinjstva.

Njihov je zadatak provući se neopaženo do Altonove majke (Dunst), pa onda do tog mesta, a putem ih jure i dvojica Calvinovih ljudi, bivše braće po veri, ali i vladine snage koje predvodi analitičar NSA Sevier (Driver). Sektaši Altona smatraju prorokom ili čak božanstvom, a njegove poruke biblijskim, pa im je on neka vrsta totema, dok državne agencije u njemu vide potencijalno oružje, ali i potencijalnu opasnost.

Sada dolazimo do glavnog i najtežeg pitanja: je li, odnosno koliko je Midnight Special dobar film? Loš svakako nije, ne može biti uz apsolutno doziranu i perfektnu glumu Michaela Shannona, Joela Edgertona, Kirsten Dunst i Jaedena Lieberhera, pa i relativno male epizode Sama Sheparda, Billa Campa i Scotta Hazea. Čini se da je jedino Adam Driver, na putu da posle reboota Star Wars franšize postane velika zvezda, tu izvukao deblji kraj jer njegov lik ostaje nepovezan i nedorečen, bez jasne motivacije za svoje kasnije postupke. Ne može biti loš ni sa tako postavljenim kadrovima i pažljivo smišljenim dijalozima koji u datom trenutku vrlo malo pokazuju ili govore, ali su svejedno veoma znakoviti samo ako verujemo autoru.

Istina je da Midnight Special nije naročito originalan film, Nichols to i ne krije svim tim pozivanjem na Starmana, Close Encounters of the Third Kind i još nekoliko filmskih naslova. Može se tu iščitati i uticaj serije The X Files, po dinamici su verujući Roy i razumni Lucas solidan pandan agentima Mulderu i Scully, a i mehanika filma je takva da bi se savršeno uklopio kao specijal kakve su kreatori serije radili za kraj sezone. Ali ako to sagledamo u odnosu na ono što nam Hollywood servira u poslednje vreme (franšize, nastavke, remake, restart i reboot varijante starih filmova, iskrižane svetove i filmove stvorene isključivo za postojeću fan-bazu), Midnight Special postaje školski primer filmske zabave starog kova.

I opet dolazimo do presudnog pitanja vere. Odnosno, koliko verujemo da Nichols zna šta radi, pa da možemo pokazati razumevanje i toleranciju za ne baš sitne nedostatke? Recimo rupe u scenariju i motivaciji pojedinih likova koje mogu biti produkt stihijskog skraćivanja, ali i autorovog preteranog oslanjanja na elipse od kojih neke nije zaokružio. Ili tempo filma, namerno spor tako da deluje metodično i podiže nam očekivanja. To radi svoj posao dokle god verujemo autoru da najbolje čuva za kraj. To ovde naprosto nije slučaj, a kraj je možda vizuelno poetičan, ali je apsolutno generičan, na ivici toga da uništi ono što je Nichols sa glumcima i saradnicima brižljivo gradio kroz prethodnih 100 minuta filma.

Prethodni Nicholsovi filmovi, pre svega Mud, su bili vrlo dobri, čak blizu remek-dela. Midnight Special to nije. Možda je to stvar tranzicije iz sveta nezavisnog filma u Hollywood, premda se Nichols izborio za autorsku kontrolu. Možda je stvar pritiska vremena i tempa stvaranja filmova. Nichols je znao da pravi dugačke pauze između projekata, a ove godine ima dva visokoprofilna filma, pa Midnight Special deluje kao da je završen na silu. To opet nije razlog da ga ne pogledate ako ste u prilici. Daleko je od savršenog, ali je svakako vredan pažnje.

Mud

2012.

scenario i režija: Jeff Nichols

uloge: Matthew McConaughey, Tye Sheridan, Jacob Lofland, Reese Witherspoon, Sam Shepard, Roy McKinnon, Sarah Paulson, Michael Shannon

Matthew McConaughey nije glumac širokog spektra, ili barem nije više. Ali u svojoj specifičnoj ulozi južnjaka najrazličitijih mogućih profila je skoro bez konkurencije. U nekoliko prethodnih kritika bavili smo se „južnjaštvom“ McConaugheya i „coming to age“ filmovima. Red je da napravim sintezu ta dva pojma, a Mud je pravi film za to, u pitanju je kriminalistička drama o odrastanju smeštena na američki jug. Autor Jeff Nichols referira i na svoje odrastanje, ali i na neke od temelja američke kulture.

Počnimo od Nicholsa, jednog od obećavajućih autora na američkoj filmskoj sceni. Njegov prvenac Shotgun Stories (2007) je jedan od boljih južnjačkih indie trilera sa dramskom i socijalnom podlogom koji je Nicholsa ispostavio kao mladog i obećavajućeg kompletnog filmskog autora. Sa sledećim filmom je dospeo u fokus kritičke javnosti. U pitanju je nadrealna krimi-drama Take Shelter (2011), zanimljiv film o psihološkom slomu jednog „doomsday preppera“. Mud je njegov treći film, smešten kompletno u okolinu u kojoj se Nichols najbolje oseća, ujedno i prvi podržan od art odeljenja većih hollywoodskih studija. Estetika filma jeste indie, film je nedvosmisleno autorski, ali vidi se sigurnost i sređenost više produkcije.

Njegova teritorija je kombinacija uticaja estetike 90-ih (Nichols je rođen 1978. godine i 90-te su godine u kojima se formirao njegov stil) i južnjačke zabiti. Mud po atmosferi malo podseća na Winter's Bone, smešten je u principu u milje južnjačke ekstremne sirotinje, i iako je nominalno postavljen u sadašnje vreme, silni retro elementi imaju veoma precizno dramaturško opravdanje.

Reč-dve o radnji... Klinac Ellis (Sheridan) odrasta na splavu na reci sa roditeljima koji su pred razvodom (McKinnon i Paulson). Slobodno vreme provodi sa najboljim drugarom po imenu Neckbone (Lofland), koji živi sa rođakom Galenom (Shannon), lovcem na bisere. Klinci imaju običaj da uzmu čamac i odvezu se na nenaseljenu adu i čačkaju po jednom napuštenom brodu. Jednog dana, tamo će zateći skitnicu po imenu Mud (McConaughey), koji će ih očarati detinjastim i sujevernim pričama. Ellis želi da mu pomogne da se ponovo nađe sa devojkom svojih snova Juniper (Witherspoon), delom zato što on istovremeno proživljava i razvod roditelja i svoje prvo romantično iskustvo sa dve godine starijom curom. Neckbone je manje romantik, a više pametnjaković i želi neku opipljivu korist od Muda. Klinci će bazično postati Mudov kontakt sa spoljnim svetom, nabavljati mu delove da popravi stari napušteni brod, prenositi poruke do Juniper, koja se skriva u obližnjem motelu i obaveštavati ga o policijskoj poteri. Mud je na begu pred zakonom, jer je ubio Juniperinog nasilnog ljubavnika, sina-naslednika jedne nasilne bogataške familije u Teksasu, i policajci su mu manji problem. Veći problem su jako bogati otac i brat od ubijenog, armija lovaca na ucene i korumpirani policajci koji će pre obavestiti lovce nego sami uhapsiti nesrećnog Muda. Jedini čovek koji može da mu pomogne, samo kad bi hteo, je njegov poočim Tom Blackenship (Shepard), ćutljivi Ellisov sused sa mnoštvom tajni...

Nichols zaista polako plete svoju priču. Usporeni ritam kod drama i trilera doprinosi južnjačkoj, vrućoj i lenjoj atmosferi, ali preciznoj i detaljnoj karakterizaciji likova. I tu leži jedna od najvećih prednosti Nicholsovog filma: likovi su detaljni, a i dalje prepoznatljivo lokalni, nikako skicirani. Loša strana može biti box office, ali Mud nije film za široke mase, nabijen specijalnim efektima i reklamama. Mud je film za filmofile, za publiku koja zna da ceni mentalni napor.

Mud nije naročito originalan film, sve njegove elemente smo već videli, ali to je skoro nebitno. Znamo kako će se radnja odvijati, šta će se desiti sledeće i kakve će reakcije imati likovi. Suština je da je sve smisleno i logično složeno u jedno celovito delo. Nichols će nas, pored celovite i slojevite filmske priče na tragu klasika američke literature, poput Twainovih Toma Sawyera i Hucklberry Finna, nagraditi sjajnom akustičnom country muzikom koja se uklapa u okruženje i sa obiljem predivnih kadrova rečnog života u Herzogovom stilu.

Glumci su posebna priča. Nicholsov stalni saradnik Michael Shannon odlično koristi svoju malu ulogu. Lofland je simpatičan kao mudrijaš Neckbone, iako je njegov lik relativno skrajnut u radnji filma i služi da izmami osmeh nekom blesavom dosetkom. Roy McKinnan i Sarah Paulson su uverljivi kao par slomljen teškim životom na rubu razvoda. Čak i inače limitirana Reese Witherspoon odlično igra južnjačku lepoticu iz nižih socijalnih slojeva. Tye Sheridan se čini kao glumac budućnosti, svoju debitatntsku ulogu je imao kod art velemajstora Terrenca Malicka, i nastavlja da se pojavljuje u relevantnim filmovima relevantnih autora, dobivajući sve veće i značajnije uloge i sa tim se odlično nosi. Mud je možda njegova trajna referenca za hollywoodsku karijeru.

Posebna priča je McConaughey u naslovnoj ulozi koja mu omogućava da pokaže svoje talente. On zrači opuštenošću, iskrenošću i prostodušnošću svog lika i sjajno vodi svoje mlade partnere kroz nimalo jednostavne glumačke zadatke. Moguće je da mu uloge nisu varijabilne kao sredinom 90-ih, kada je bio velika nada Hollywooda, ali nisu ni epizodne uloge u različitim filmovima, gde su njegovi likovi nerazvijeni zbog prostog nedostatka vremena na ekranu. McConaughey se možda drži svoje „zone ugodnosti“ (uloga južnjaka), ali to radi na najbolji mogući način, dajući svojim likovima obilje ličnog pečata. Uostalom, nije sve u versatilnosti. Kad smo kod versatilnosti, nju u ovom filmu demonstrira stari majstor filma i teatra, Sam Shepard. Već je dokazao da može odigrati različite uloge sa temeljitošću i predanošću kakva se retko sreće. U ovom filmu, Shepard briljira kao ćutljivi i tajnoviti Blackenship, sa sve tipičnom frizurom vojnog penzionera i jednakim takvim nastupom.

Mud je toliko dobar film da ga ne može pokvariti ni predvidljivost, ni brojni sporedni tokovi radnje ni poneki filmski kliše. Ne kvari ga čak ni hollywoodski završetak, jer ovakav film o klincima (a što ne bi bio i za klince), traži takav kraj. Ovo je, iako nezvanična i modernizovana, prava i najbolja ekranizacija „twainovskih“ motiva, pravi film za gledanje i uživanje.