Destroyer

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Karyn Kusama

scenario: Phil Hay, Matt Manfredi

uloge: Nicole Kidman, Toby Kebbell, Tatiana Maslany, Sebastian Stan, Scoot McNairy, Bradley Whitford, Toby Huss, James Jordan, Beau Knapp, Jade Pettyjohn

Čak iako zanemarimo reputaciju Akademije kao kluba sredovečnih do starijih muškaraca i ne povedemo se za zaključkom da je Destroyer izvisio za nominacije za Oscare zato što ga je režirala žena, ovakvu (pogrešnu) odluku možemo objasniti pomoću barem dva dodatna razloga. Prvo, u pitanju je pravi žanrovski film (doduše oplemenjen psihološkom dramom i ženskom, čak feminističkom perspektivom) za kakav se nominacije u poslednje vreme dele škrto i po kvotama. I drugo, svakome će prvo upasti u oči da je Nicole Kidman za ulogu u njemu deglamurizirana i poružnjena, a to više nije tako očit trend kao u neka prošla vremena, naročito ne u filmovima koji nisu o stvarnim događajima i ličnostima. Akademija je, kao po običaju, pogrešila jer je ovde reč o jednom izuzetnom filmu.

Iz opisa radnje, Destroyer će se učiniti kao standardni "riff" prisutan još od 70-ih godina prošlog veka kojeg od mase drugih izdvaja jedino to što u fokus umesto muškarca stavlja ženu. Erin Bell (Kidman) je detektivka u očitim problemima, neuredna, često pijana i mamurna, sa lošim zubima i popucalim kapilarima, na poslu ošljari i stagnira, a ni u privatnom životu joj nije ništa bolje. Razvedena je i njen bivši muž (McNairy) se oseća neprijatno u njenoj blizini, a šesnaestogodišnja kćerka (Pettyjohn) se ponaša problematično, beži iz škole, banči i u vezi je sa ljigavcem i barabom (Knapp). Kćerka živi sa ocem koji misli da je pametnije da se ne meša, ali se zato majka petlja više nego što bi trebalo i na potpuno krivi način. 

Te scene iz privatnog života su samo jedan pod-zaplet u filmu koji uspeva da nas dodatno zaintrigira da se zapitamo kako nekome život može baš toliko iskliznuti iz ruke. Glavni zaplet je, međutim, vezan za njen posao i poruku koju je, odmah nakon uvodne scene za koju će se ispostaviti da nije onakvom kakvom se čini, Erin dobila. U koverti se nalazi samo novčanica od 100 dolara isprskana mastilom za praćenje, što je sve povezano sa pljačkom banke od pre šesnaest godina (koliko ima i Erinina kći) i njenim tajnim zadatkom koji je pošao po zlu. Ona se, skupa sa partnerom prvo samo na zadatku, onda i u romantičnom smislu Chrisom (Stan) infiltrirala u lokalnu bandu razbojnika predvođenih nasilnim i psihotičnim Silasom (Kebbell), međutim ona je tu, pretpostavljamo, nešto uprskala, pa je glavnina bande pobegla s novcem, a pljačka je odnela ljudske žrtve.

Ovo nam je izloženo kao misterija, dozirano u flashback scenama razasutim po filmu, što dodatno podgreva atmosferu. Njena solo istraga u sadašnjosti, dakle van komandnog lanca i bez ičije podrške, je, doduše, prilično linearna, pa jedan ispitani otkriva i izdaje sledećeg i tako dalje. Napetost se pojačava tek kod ljigavog advokata (Whitford) koji pere Silasov novac i koji će otkriti njegovu još uvek devojku Petru (Maslany), a Erin će prateći nju upasti u novu Silasovu pljačku..

Poneke od tih scena su napete same za sebe (susret s advokatom, recimo), neke druge su šokantne i služe da pokažu na šta je Erin sve spremna kako bi došla do Silasa (recimo "usluga" koju čini smrtno bolesnom bivšem članu bande sveže puštenom iz zatvora), dok u nekima rediteljica Karyn Kusama demonstrira da zna da režira akcionu scenu na nivou Kathryn Bigelow, iako se time uglavnom nije bavila ranije (obe pljačke i jurnjave koje im slede).

Međutim, Kusama ovde ima i druge adute sa kojima dokazano zna da barata. Atmosfera koju kreira skupa sa scenografkinjom Kay Lee i direktorkom fotografije Julie Kirkwood izuzetno je snažna i neponovljiva u svojoj subjektivnosti tako da vidimo i osećamo svet onako kako ga doživlava Erin, očima i kožom alkoholičara, sunce uvek prži, dah posustaje, a daljine se gube u magli dok nas, kao i nju, neljudski umor savladava, možda za sva vremena. Kada se u priču uvede i muzička podloga koju potpisuje Theodore Shapiro (radio na njenom prethodnom filmu, indie-horor remek-delu The Invitation), vrlo dobro napisan scenario Phila Haya i Matta Manfredija (takođe The Invitation) i precizna montaža Plummy Tucker (gle čuda, opet The Invitation), te činjenica da je Kusama sposobna citirati majstore zanara od Michaela Manna do pomenute Kathryn Bigelow, jasno je da je Destroyer jedan od onih filmova koji grabe i ne puštaju.

Posebnu pažnju treba obratiti na glumačku postavu koju predvodi Nicole Kidman i shvatiti da ovde nije reč o kalkulantskoj deglamurizaciji u lovu na nagrade, već u bazičnoj fizičkoj slici unutrašnje psihološke drame, ili pre konstantne traume, sa kojom se njen lik nosi. Usuđujem se da ustvrdim da Nicole Kidman nikada nije bila bolja, istovremeno krhkija i opakija, uverljivija nego što je to ovde kao majka shrvana brigom, kao "hard boiled" policajka koja trpi udarce, fizičke i metaforičke, na svakom koraku i kao ruina od žene koja mora da se nosi sa gadošću sveta, ali i sa svojom krivicom. Poružnjavanje dobija dodatni smisao u scenama koje deli sa Tatianom Maslany, skoro neprepoznatljivom, na čiji su lik godine života u ilegali, u lošoj, možda nasilnoj vezi i pod uticajem narkotika delovale jednako. Ostatak glumaca je na nivou (Scoot McNairy posebno i Jade Pettyjohn kao svojevrsno otkriće) koliko im uloge to dozvoljavaju, uz zamerku da je Silas mogao i profiliraniji negativac.

Na kraju krajeva, reč je o izvanrednom filmu, originalnom dalje od samo ženske perspektive, čiji prepoznatljivi sastavni delovi ostavljaju dojam familijarnosti kao sa kakvim starim, omiljenim žanrovskim delom. Njime Karyn Kusama demonstrira ne samo svoj talenat (koji u savremenom dobu sve češće mora da prodaje televiziji), već i to da je njen autorski glas jedan od najsnažnijih i najartikuliranijih kada je reč o ženama na filmu.

XX

2016.

režija: Jovanka Vučković, Annie Clark, Roxanne Benjamin, Karyn Kusama

scenario: Jovanka Vučković, Jack Ketchum, Annie Clark, Roxanne Benjamin, Karyn Kusama

uloge: Natalie Brown, Jonathan Watton, Peter DaKunha, Peyton Kennedy, Melanie Lynskey, Sheila Vand, Lindsay Burdge, Casey Adams, Breeda Wool, Angela Trimbur, Morgan Katz, Christina Kirk, Kyle Allen, Mike Doyle

Omnibus-filmovi i neujednačenost idu ruku pod ruku. Prosto, tako je to, čak i kad je reč o kolekciji kratkih filmova istog autora. Međutim, ova forma je nekako uvek bila popularna u horor-žanru kao gotovo idealna da mlađi autori snime nešto na bazi materijala za čiju realizaciju nisu potrebna velika sredstva, pa da sve to zapakuju i prodaju u paketu, u formi koja će lakše naći svog kupca. Kvalitet omnibusa kao celine često je srazmeran tome koliko je sinergije prisutno među autorima i koliko je gladak spoj između njihovih filmova, a da opet stile bude dovoljno prepoznatljiv za svakog od njih.

Ono što je štos sa XX je podatak da je to prva potpuno ženska horor-kompilacija. Žanr koji je nekada važio za izrazito muški se polako menja, između ostalog i zbog emancipacije i ženskog uticaja koji se probija. Uostalom, treba li ići dalje od The Babadook, A Girl Walks Home Alone at Night i The Invitation da bi se dokazalo da su ženski autori upravo ona sveža krv.

I XX je svež, drugačiji omnibus, iako očekivano neujednačen ne samo kvalitativno nego i tematski. Kao što je i animacija Sofie Carillo koja služi kao poveznica između priča stvar preferencija, tako je i odluka hoće li segmenti biti tematski povezani ili ne. Moj osnovni problem sa konceptom XX je polovičnost u pristupu: tri priče tretiraju ženu u kući / majčinstvo, dok jedna potpuno ispada iz šablona i deluje kao da joj je mesto u nekoj drugoj kompilaciji.

Prva priča koju potpisuje Jovanka Vučković, kanadska autorica sa „bacgroundom” u vizuelnim efektima i publicistici (bila je urednica časopisa Rue Morgue), ujedno je i najsnažnija od kvarteta. U nečemu što liči na epizodu The Twilight Zone začinjenu sa nešto vrlo mračnog humora, upoznajemo majku (Brown) koja mora da se nosi sa posledicama ignoriranja problema kod kuće. Sin je iz radoznalosti pogledao u neznančevu crvenu kutiju sa božićnim poklonom i prestao da jede. U tome ga je sledila kćerka, a na kraju i otac. Jovanka Vučković nas drži u neizvesnosti po pitanju razloga za takav sled događaja, istovremeno ispitujući modernu familijarnu dinamiku i ulogu majke u savremenom svetu.

Druga priča u režiji Annie Clark (poznatije u svetu muzike i pod umetničkim imenom St. Vincent) punokrvna je campy komedija o zaštitničkom pristupu u materinstvu. Tu se majka (Lynskey) iz petnih žila upinje da sačuva masku normalnosti za rođendansku zabavu svoje kćeri dok istovremeno posprema truplo svog muža, beži od dadilje (Vand) čije je prisustvo dominantnije od njenog i sklanja se od radoznalih pogleda iz komšiluka. Iako potpuni amater u svom poslu, Annie Clark se pokazala kao vispren učenik, a odluka da većinu radnje snima kroz staklo je više nego dobra.

Treća priča koju potpisuje nadolazeća mlada autorica Roxanne Benjamin (Southbound) je ona koja pomalo razara tematski i ini kontinuitet. Umesto materinstva, imamo staru kulturu, a umesto stida, zaštite ili ljubavi – metamorfozu u monstruma. Najkraća od svih, ova priča je u suštini vrlo napeti i profesionalno urađeni „slasher” koji nema izrazite mane osim što se našao gde nije bilo potrebno, odnosno u pogrešnoj kompilaciji.

Konačno, četvrtu priču režirala je najostvarenija i zanatski najverziranija od četiri autorice, Karyn Kusama (The Invitation), pa su i očekivanja od nje bila najviša. Kusama nas je, međutim, „počastila” svojim autorskim misaonim eksperimentom kako bi izgledao „osamnaest godina posle” nastavak kultnog filma Rosemary's Baby. Nošen sjajnom glumom Christine Kirk u ulozi majke i interesno povezan sa autoričinim prethodnim filmom (po liniji opsesije religijskim kultovima), segment se drži iznad vode do samog kraja iako vrlo teško sakriva „trope”, tipskost likova i situacija i „nedokuvanost” u priči. Jednostavno rečeno, od autorice tog renomea smo očekivali i više.

Ali, na kraju krajeva, neujednačenost dolazi sa teritorijom omnibusa, očekivanja sa statusom autora, odnosno autorice. XX je projekat itekako vredan pažnje i dokaz da vreme ženskog horora tek dolazi.

The Invitation

kritika originalno  objavljena na FAK-u

2015.

režija: Karyn Kusama

scenario: Phil Hay, Matt Manfredi

uloge: Logan Marshall-Green, Emayatzi Corinealdi, Tammy Blanchard, Michiel Huisman, John Carroll Lynch, Lindsay Burdge

Evo jednog recepta za horor scenario i košmarne snove. Dolazite na večeru kod prijatelja koje mislite da poznajete, ali oni nisu ono što mislite da jesu. Ma koliko mislili da ih poznajete, zapravo nemate pojma o njima i njihovom skrivenom životu u kojem oni mogu bilo šta od sledećeg: svingeri, prodavci u multi-level shemi, članovi religijskog ili new age kulta, serijske ubice. “Trope” je prilično standardan, ima ga onoliko po filmovima, može ga se obojiti u različitim tonovima, ali štos je u tome da se tako nešto može desiti svakome. Meni se ta varijanta vrzmala po glavi, recimo poznajem par koji je nekoć prodavao HerbaLife proizvode (inače su divni i dragi ljudi), a verujem i vama je tako nešto palo na pamet.

The Invitation je film zasnovan na takvoj premisi, skoro ceo smešten u “prijateljsko okruženje”, prostranu kuću (i okućnicu) i njegov opis i sadržaj više odgovaraju kakvoj indie drami ili komediji. To da je u pitanju horor možemo zaključiti eventualno po imenu rediteljice i po terminu u kojem se film prikazivao na beogradskom Festu – u pitanju je ponoćna projekcija. Dobro, da se naslutiti šta nas čeka i iz psihički zahtevnih pod-tonova koji probijaju, iz psiholoških profila glavnih i nekih sporednih likova, ali veći deo vremena ćemo zapravo gledati jednu sporu i depresivnu indie dramu. Tek kraj filma opravdava ponoćni termin. Budite upozoreni.

Što se Karyn Kusame tiče, treba biti oprezan, njen prvenac Girlfight (2000) je obećavao, ali su usledili SF “tezga” Aeon Flux (2005) i poprilično kriminalni eksperiment sa horor-komedijom Jennifer's Body (2009) od kojeg su mi u sećanju ostali samo prilično loš generalni utisak i zanosna figura Megane Fox u onoj sceni u kojoj skače u jezero. Tek od scenarista ne možemo očekivati ništa impozantno. Hay i Manfredi rade u duetu, sa Kusamom su sarađivali na Aeon Fluxu i usput su nam podarili filmske “shitove” kao što su The Tuxedo, Clash of the Titans i, najsvežije, Ride Along koji je dobio i nastavak. Budite duplo upozoreni.

Da objasnim malo “setting”, bez ulaska u nepotrebne detalje i spoilere. Will (Marshall-Green) je, vidi se odmah na prvi pogled, čovek sa svojim silnim problemima. Već u prvoj sceni vožnje on i njegova devojka Kira (Corinealdi) autom udare kojota i Will mu, sa traumom u pogledu, prekrati muke komadom alata koji ima u autu. Njih dvoje zapravo idu na Willovu bivšu adresu, u vilu poviše Los Angelesa u kojoj je živeo sa bivšom ženom Eden (Blanchard). Njih dvoje su se razveli usled traumatičnog događaja (smrti deteta) i nekompatibilnosti tugovanja. Eden sad ima novog muža, Davida (Huisman) i njih dvoje su na večeru pozvali ne samo Willa i Kiru, nego i šaroliko društvo (bivših) zajedničkih prijatelja.

Jedina osoba koja iz tog kruga istupa je nova prijateljica Sadie (Burdge) za koju kažu da su je upoznali kada su živeli u Meksiku. Kasnije će se društvu priključiti i sablasni Pruitt (fenomenalni John Carroll Lynch) koji svoju očito mračnu, sociopatsku stranu pokušava da prikrije maskom priprostog, srdačnog čoveka. I David je malo čudno srdačan kao novi muž prema bivšem, a Eden je možda fizički prepoznatljivo elegantna, ali se ponaša potpuno drugačije od onoga Will pamti. Ispostaviće se da su se njih dvoje upoznali na grupnoj terapiji i navukli na nekakvu new age priču i da su na osnovu toga pokupili i Sadie i Pruitta. Ništa strašno. Ili...

Atmosfera u kući je vrlo difuzna i melanholična, negde između “povratničke” i “oproštajne”, kao na nekakvoj The Big Chill godišnjici mature. Jasno je da se oni nisu videli dugo i da traumatično iskustvo nije ostavilo posledice samo na Eden i Willa, niti samo na njihov međusobni odnos, nego i na odnos sa prijateljima. Ožiljci su najvidljiviji na Willu kojem odmah tu nešto “smrdi”, ali ga ostali otpisuju kao nekakvu “kvari-igru” i paranoika. Pije se skupo vino, jede se fina hrana, razgovara se o svemu i svačemu, prijateljski ili sa distance, usiljeno ili uljudno.

Iz uljuljkane atmosfere filma će vas možda povremeno prodrmati poneki pažljivo ubačen detalj. Ti detalji nisu invazivni i šokantni, kratkog su daha i sve se uglavnom vraća na staro. Kako vreme prolazi, tih “off” detalja je sve više i više, a maske se sve manje drže i prave namere izlaze na videlo. Iako nas diskretno pripremaju na kraj filma, tih poslednjih nekoliko minuta će svejedno doći kao iznenađenje.

  Iznenađujuće precizno i pametno napisan i veštom, ali nežnom ženskom rukom režiran, The Invitation je izvrstan film. Treba obratiti pažnju na dosta detalja, od prilično školskog plan – kontraplan kadriranja koje ovde rešava većinu potreba i upotrebe svetla, tona i muzike do teksta i pod-teksta. Film je slojevit i tera na razmišljanje, pa makar i o standardnim temama kao što su suburbanizacija i otuđenje u modernom svetu.

Tu čak ni sastav družine nije nebitan i slučajan: dominiraju belci, Kira je crnkinja, imamo azijatski bračni par (likovi se šale na račun muškog dela tog para da je on najnepouzdaniji Koreanac), imamo i gay par od kojih je jedan latino i u grupi ljudi u 30-im godinama osetno stariji Pruitt je upadljiv kao da je obukao reflektirajući prsluk. Ovakva demografska konstrukcija likova nije samo tipična za Hollywood, nego i za američku kinematografiju generalno. Možda čak i za američko društvo u celini. U tom smislu će replika koju čujemo u završnici filma (“They're only humans”) dobiti jedno sasvim novo značenje, posebno uparena sa onom panoramom na kraju.

Zbog toga je The Invitation nešto najsvežije što se dogodilo na polju horora, ali i indie kinematografije. Ostaje još da se vidi da li je ovaj film plod slučajne inspiracije i spleta pogodnih okolnosti ili smo upravo pogledali delo do sada neprobuđenog genija. Vreme će pokazati.