Destroyer

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Karyn Kusama

scenario: Phil Hay, Matt Manfredi

uloge: Nicole Kidman, Toby Kebbell, Tatiana Maslany, Sebastian Stan, Scoot McNairy, Bradley Whitford, Toby Huss, James Jordan, Beau Knapp, Jade Pettyjohn

Čak iako zanemarimo reputaciju Akademije kao kluba sredovečnih do starijih muškaraca i ne povedemo se za zaključkom da je Destroyer izvisio za nominacije za Oscare zato što ga je režirala žena, ovakvu (pogrešnu) odluku možemo objasniti pomoću barem dva dodatna razloga. Prvo, u pitanju je pravi žanrovski film (doduše oplemenjen psihološkom dramom i ženskom, čak feminističkom perspektivom) za kakav se nominacije u poslednje vreme dele škrto i po kvotama. I drugo, svakome će prvo upasti u oči da je Nicole Kidman za ulogu u njemu deglamurizirana i poružnjena, a to više nije tako očit trend kao u neka prošla vremena, naročito ne u filmovima koji nisu o stvarnim događajima i ličnostima. Akademija je, kao po običaju, pogrešila jer je ovde reč o jednom izuzetnom filmu.

Iz opisa radnje, Destroyer će se učiniti kao standardni "riff" prisutan još od 70-ih godina prošlog veka kojeg od mase drugih izdvaja jedino to što u fokus umesto muškarca stavlja ženu. Erin Bell (Kidman) je detektivka u očitim problemima, neuredna, često pijana i mamurna, sa lošim zubima i popucalim kapilarima, na poslu ošljari i stagnira, a ni u privatnom životu joj nije ništa bolje. Razvedena je i njen bivši muž (McNairy) se oseća neprijatno u njenoj blizini, a šesnaestogodišnja kćerka (Pettyjohn) se ponaša problematično, beži iz škole, banči i u vezi je sa ljigavcem i barabom (Knapp). Kćerka živi sa ocem koji misli da je pametnije da se ne meša, ali se zato majka petlja više nego što bi trebalo i na potpuno krivi način. 

Te scene iz privatnog života su samo jedan pod-zaplet u filmu koji uspeva da nas dodatno zaintrigira da se zapitamo kako nekome život može baš toliko iskliznuti iz ruke. Glavni zaplet je, međutim, vezan za njen posao i poruku koju je, odmah nakon uvodne scene za koju će se ispostaviti da nije onakvom kakvom se čini, Erin dobila. U koverti se nalazi samo novčanica od 100 dolara isprskana mastilom za praćenje, što je sve povezano sa pljačkom banke od pre šesnaest godina (koliko ima i Erinina kći) i njenim tajnim zadatkom koji je pošao po zlu. Ona se, skupa sa partnerom prvo samo na zadatku, onda i u romantičnom smislu Chrisom (Stan) infiltrirala u lokalnu bandu razbojnika predvođenih nasilnim i psihotičnim Silasom (Kebbell), međutim ona je tu, pretpostavljamo, nešto uprskala, pa je glavnina bande pobegla s novcem, a pljačka je odnela ljudske žrtve.

Ovo nam je izloženo kao misterija, dozirano u flashback scenama razasutim po filmu, što dodatno podgreva atmosferu. Njena solo istraga u sadašnjosti, dakle van komandnog lanca i bez ičije podrške, je, doduše, prilično linearna, pa jedan ispitani otkriva i izdaje sledećeg i tako dalje. Napetost se pojačava tek kod ljigavog advokata (Whitford) koji pere Silasov novac i koji će otkriti njegovu još uvek devojku Petru (Maslany), a Erin će prateći nju upasti u novu Silasovu pljačku..

Poneke od tih scena su napete same za sebe (susret s advokatom, recimo), neke druge su šokantne i služe da pokažu na šta je Erin sve spremna kako bi došla do Silasa (recimo "usluga" koju čini smrtno bolesnom bivšem članu bande sveže puštenom iz zatvora), dok u nekima rediteljica Karyn Kusama demonstrira da zna da režira akcionu scenu na nivou Kathryn Bigelow, iako se time uglavnom nije bavila ranije (obe pljačke i jurnjave koje im slede).

Međutim, Kusama ovde ima i druge adute sa kojima dokazano zna da barata. Atmosfera koju kreira skupa sa scenografkinjom Kay Lee i direktorkom fotografije Julie Kirkwood izuzetno je snažna i neponovljiva u svojoj subjektivnosti tako da vidimo i osećamo svet onako kako ga doživlava Erin, očima i kožom alkoholičara, sunce uvek prži, dah posustaje, a daljine se gube u magli dok nas, kao i nju, neljudski umor savladava, možda za sva vremena. Kada se u priču uvede i muzička podloga koju potpisuje Theodore Shapiro (radio na njenom prethodnom filmu, indie-horor remek-delu The Invitation), vrlo dobro napisan scenario Phila Haya i Matta Manfredija (takođe The Invitation) i precizna montaža Plummy Tucker (gle čuda, opet The Invitation), te činjenica da je Kusama sposobna citirati majstore zanara od Michaela Manna do pomenute Kathryn Bigelow, jasno je da je Destroyer jedan od onih filmova koji grabe i ne puštaju.

Posebnu pažnju treba obratiti na glumačku postavu koju predvodi Nicole Kidman i shvatiti da ovde nije reč o kalkulantskoj deglamurizaciji u lovu na nagrade, već u bazičnoj fizičkoj slici unutrašnje psihološke drame, ili pre konstantne traume, sa kojom se njen lik nosi. Usuđujem se da ustvrdim da Nicole Kidman nikada nije bila bolja, istovremeno krhkija i opakija, uverljivija nego što je to ovde kao majka shrvana brigom, kao "hard boiled" policajka koja trpi udarce, fizičke i metaforičke, na svakom koraku i kao ruina od žene koja mora da se nosi sa gadošću sveta, ali i sa svojom krivicom. Poružnjavanje dobija dodatni smisao u scenama koje deli sa Tatianom Maslany, skoro neprepoznatljivom, na čiji su lik godine života u ilegali, u lošoj, možda nasilnoj vezi i pod uticajem narkotika delovale jednako. Ostatak glumaca je na nivou (Scoot McNairy posebno i Jade Pettyjohn kao svojevrsno otkriće) koliko im uloge to dozvoljavaju, uz zamerku da je Silas mogao i profiliraniji negativac.

Na kraju krajeva, reč je o izvanrednom filmu, originalnom dalje od samo ženske perspektive, čiji prepoznatljivi sastavni delovi ostavljaju dojam familijarnosti kao sa kakvim starim, omiljenim žanrovskim delom. Njime Karyn Kusama demonstrira ne samo svoj talenat (koji u savremenom dobu sve češće mora da prodaje televiziji), već i to da je njen autorski glas jedan od najsnažnijih i najartikuliranijih kada je reč o ženama na filmu.