kritika objavljena na portalu Dokumentarni.net
RaMell Ross, američki fotograf i bivši košarkaš na
univerzitetskom nivou, u jednom periodu svog života se preselio u
predominantno ruralni okrug Hale u južnoj saveznoj državi Alabama, kako
bi tamošnju omladinu učio fotografiji i košarci. Projekat koji je
započeo gotovo iz hobija prerastao je u dokumentarni film “Okrug Hale jutros, večeras” / “Hale County This Morning, This Evening”
(2018), njegov prvenac u svojstvu reditelja, direktora fotografije,
montažera, koscenariste i koproducenta. Ross u filmu kompaktnog trajanja
ispod 80 minuta portretira svakodnevni život retko viđenog ćoška
Amerike i americane, pokrivajući dužinu, idući ponekad u
širinu, češće u dubinu, i s fokusom na emocije i percepciju umesto na
konkretne događaje i socijalno-politički kontekst.
Radnja u najširem smislu reči prati više protagonista u rasponu od nekoliko godina. Quincy i Daniel dobri su prijatelji i kolege s basketa. Quincy se mlad oženio s Boosie, pa mora da izdržava svoju familiju radeći na ribogojilištu. Daniel, s druge strane, želi da postigne nešto više u životu, što će postići obrazujući se, do čega će, pak, doći putem sportske stipendije za koju mora naporno trenirati. Film povremeno prati i Boosie i decu, s tim da ona s vremena na vreme gubi interes za snimanje pod teretom svakodnevnog života i, naročito, trudnoće u kojoj nosi blizance. Ma koliko subjekti filma delovali tipski, oni su sasvim organski, ponekad govore direktno u kameru, ponekad gledaju svoja posla dok ih Ross posmatra. Reditelj, pak, ne pokušava da ubere lake socijalno-angažovane poene ispričanim pričama o inherentnom rasizmu ili nasleđenom siromaštvu, snima povremeno interakciju lokalaca s policijom fokusirajući se na lica i emocionalne reakcije lokalaca, te pokušava da uhvati srž života u gotovo mitskom prostoru u koji kamere ne zalaze često.
U tu svrhu Ross često menja stilove, od skoro školskog fly on the wall pristupa kada postavi statičnu kameru u kut prostorije, dnevne sobe ili svlačionice na primer, pa u neprekinutom kadru posmatra interakciju svojih subjekata, do krupnih i subjektivnih kadrova, poetičnih intervencija kao kada snima dim spaljene gume i sunčevu svetlost koja kroz njega probija ili komentara preko kartica s tekstom koje su ponekad informativne, a ponekad kriptične i filozofske. U jednom trenutku će se, snimajući verovatno napuštenu vilu plantaže, poslužiti snimkom starog vodviljskog komičara Berta Williamsa, čime će implicirati strahopoštovanje koje afroamerički žitelji još uvek osećaju prema nekadašnjem belom gospodaru, pomešano s prezirom i željom za konačnim oslobođenjem.
Pa ipak, ovaj ceo filmski spoj deluje koherentno i pitko, bez rasplinjavanja, namenjen konzumaciji u jednom dahu. Ross to postiže ritmičnom montažom, spojem naturalizma i poetskog realizma (velemajstor tog pravca, Apichatpong Weerasethakul imao je ulogu kreativnog savetnika na filmu), izuzetnim dizajnom zvuka i insistiranjem na ponekad kontraintuitivnoj muzičkoj pratnji. Sve u svemu, priličan uspeh za jedan nepretenciozan film kompaktnog formata. Ross se, dakle, ne drži linearnosti, jedinstva vremena, mesta i radnje, već ovo poslednje čak otvoreno negira. Umesto toga, njegova je ideja bliska onoj Andreja Tarkovskog o filmu kao skulpturi u vremenu, da početak procesa rada predstavlja sirovi materijal iz života te da je sam proces selekcija i pročišćenje, a da na kraju ostaje ono esencijalno sinematično. Ross se vodi upravo tim faktorom, filozofski promišljeno, a opet debitantski samouvereno, stvarajući pritom jedan od impresivnijih dokumentaraca našeg vremena.
Radnja u najširem smislu reči prati više protagonista u rasponu od nekoliko godina. Quincy i Daniel dobri su prijatelji i kolege s basketa. Quincy se mlad oženio s Boosie, pa mora da izdržava svoju familiju radeći na ribogojilištu. Daniel, s druge strane, želi da postigne nešto više u životu, što će postići obrazujući se, do čega će, pak, doći putem sportske stipendije za koju mora naporno trenirati. Film povremeno prati i Boosie i decu, s tim da ona s vremena na vreme gubi interes za snimanje pod teretom svakodnevnog života i, naročito, trudnoće u kojoj nosi blizance. Ma koliko subjekti filma delovali tipski, oni su sasvim organski, ponekad govore direktno u kameru, ponekad gledaju svoja posla dok ih Ross posmatra. Reditelj, pak, ne pokušava da ubere lake socijalno-angažovane poene ispričanim pričama o inherentnom rasizmu ili nasleđenom siromaštvu, snima povremeno interakciju lokalaca s policijom fokusirajući se na lica i emocionalne reakcije lokalaca, te pokušava da uhvati srž života u gotovo mitskom prostoru u koji kamere ne zalaze često.
U tu svrhu Ross često menja stilove, od skoro školskog fly on the wall pristupa kada postavi statičnu kameru u kut prostorije, dnevne sobe ili svlačionice na primer, pa u neprekinutom kadru posmatra interakciju svojih subjekata, do krupnih i subjektivnih kadrova, poetičnih intervencija kao kada snima dim spaljene gume i sunčevu svetlost koja kroz njega probija ili komentara preko kartica s tekstom koje su ponekad informativne, a ponekad kriptične i filozofske. U jednom trenutku će se, snimajući verovatno napuštenu vilu plantaže, poslužiti snimkom starog vodviljskog komičara Berta Williamsa, čime će implicirati strahopoštovanje koje afroamerički žitelji još uvek osećaju prema nekadašnjem belom gospodaru, pomešano s prezirom i željom za konačnim oslobođenjem.
Pa ipak, ovaj ceo filmski spoj deluje koherentno i pitko, bez rasplinjavanja, namenjen konzumaciji u jednom dahu. Ross to postiže ritmičnom montažom, spojem naturalizma i poetskog realizma (velemajstor tog pravca, Apichatpong Weerasethakul imao je ulogu kreativnog savetnika na filmu), izuzetnim dizajnom zvuka i insistiranjem na ponekad kontraintuitivnoj muzičkoj pratnji. Sve u svemu, priličan uspeh za jedan nepretenciozan film kompaktnog formata. Ross se, dakle, ne drži linearnosti, jedinstva vremena, mesta i radnje, već ovo poslednje čak otvoreno negira. Umesto toga, njegova je ideja bliska onoj Andreja Tarkovskog o filmu kao skulpturi u vremenu, da početak procesa rada predstavlja sirovi materijal iz života te da je sam proces selekcija i pročišćenje, a da na kraju ostaje ono esencijalno sinematično. Ross se vodi upravo tim faktorom, filozofski promišljeno, a opet debitantski samouvereno, stvarajući pritom jedan od impresivnijih dokumentaraca našeg vremena.
No comments:
Post a Comment