Son

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Ivan Kavanagh

uloge: Andi Matichak, Luke David Blumm, Emile Hirsch, Cranston Johnson, Blaine Maye, David Kallaway, Kristine Nielsen, Erin Bradley Dangar

Ima nečeg u tome da evropski autori, naročito žanrovski, dolaze u Ameriku u potrazi ne samo za inspiracijom ili razvijenijom filmskom infrastrukturom, već i za autentičnim pričama i lokacijama. Amerika kakva je danas deluje kao idealna kulisa za hibridne filmove između »arta« i žanra, uglavnom u sporijem tempu i sa atmosferom, a ne standardnim rešenjima u zapletu, kao ključnim faktorom straha ili neke druge emocije. Evropski autori, pak, sa svoje strane donose i jedan drugačiji pristup materiji i ne pokušavaju da se iz svega nužno izvuku akcijom, objašnjenjem ili efektima, već su spremni da duže vremena studiraju emocije.

Najnoviji u nizu Evropljana na privremenom radu u Americi je i irski reditelj Ivan Kavanagh. Svoju karijeru je započeo niskobudžetnim filmovima, što hororima, što dramama, a proboj je napravio sa svojim prethodnim filmom The Canal (2014) koji je solidno odjeknuo po žanrovskim festivalima i kod specijalizovanih kritičara. Film je po pitanju zapleta bio nekako predvidljiv, a isto važi i za mehaniku strašenja (gadost i prepadi servirani prilično direktno ili čak pomalo i vulgarno), ali su makar likovi bili fino izgrađeni i dobro odigrani. Son je po tom pitanju unekoliko drugačiji, zaplet i rasplet možda jesu i dalje predvidljivi, likovi i odnosi među njima svakako jesu tačka oslonca (toliko da film zapravo možemo posmatrati i kao dramu), ali je Kavanagh po pitanju strašenja ovog puta dosta promišljeniji i poigrava se s našim očekivanjima. Još i pre premijere u Dublinu, film je iscureo na internet, a zaigrao je, i to uživo, i u noćnom programu festivala Crossing Europe u Linzu.

Prolog filma smešten je u relativno blisku prošlost, u jednu kišnu noć u zalogajnici usred ničega. Mlada trudnica (Matichak) se iznenada diže od stola i seda u svoj stari auto. U vožnji je hvataju trudovi i ona sleće s ceste na livadu dok kiša lije i svom plodu ponavlja da ga ne želi i da ga nikad nije želela. Stvari se, dakako, menjaju kada ona zapravo, tako u kolima, rodi svog sina.

Osam godina kasnije, ona, Laura, vodi naizgled sasvim običan život. Sa sinom Davidom (Blumm) živi u predgrađu i radi kao učiteljica u nižim razredima škole, pritom se oslanjajući na svoju komšinicu (Bradley Dangar) za pomoć. Problemi nastaju jedne košmarne noći u kojoj ona čuje korake po kući, probudi se i ima bliski susret s prikazama u Davidovoj sobi. Te prikaze su deo prošlosti koju ona krije, ali svejedno poziva policiju. Dolaze dvojica detektiva, nešto tvrđi Steve (Johnson) i empatični Paul (Hirsch), a potonji čak i otpočinje vezu s njom.

Nekoliko dana kasnije, Davidu pozli i on povraća ogromne količine krvi, a na telu ima ničim izazvane rane. Doktori u bolnici nemaju pojma šta je s njim jer svi testovi pokazuju da je zdrav. David se oporavlja jednako nenadano kako se razboleo, ali stvari postaju jasnije nakon sledećeg napada, pošto ga Laura odvede iz bolnice: da bi preživeo, potrebna mu je sveža ljudska krv i sveže ljudsko meso.

To ima veze i sa Laurinom prošlošću u satanističkom kultu, pa je prilično lako zaključiti da je David, anđeoskom liku uprkos, demon, plod ne samo neželjene trudnoće, nego i silovanja od strane nezemaljskog entiteta. Njih dvoje moraju da beže i da se skrivaju po motelskim sobama, a Laura mora da otkrije i još neke detalje traume koju je potisnula, u čemu ulogu ima i njen rođak (Maye), dok su im za petama i kultisti i detektivi. David sve češće i sve žešće postaje gladan i bolestan, pa i trag leševa koji ostavljaju za sobom postaje sve vidljiviji...

Jasno je da neke naročite misterije nema, iako se Kavanagh trudi da nam stvori iluziju kako je i ona prisutna, te da je put zapleta trasiran gotovo pravolinijski još od samog prologa. U tom smislu ne smeta ni to da su karte na stolu i pre kraja filma. Kavanagh ipak uspeva da neka iznenađenja pričuva za odgovarajuće trenutke, ali i ona su, kada malo bolje razmislimo, sasvim logična i potkrepljena ponekim tragovima. Ništa od toga nije presudno jer se Kavanagh kao reditelj, ali i kao scenarista, oslanja na još ponešto osim na događaje kao elemente zapleta i gorivo za horor.

Prvo, ključ je u likovima i odnosnima između njih troje, a sin, odnosno David, zaista stoji u centru toga. Najveći horor za jednu majku je to da svom sinu ne može pomoći, odnosno da bezuslovno pomaganje njemu ostavlja posledice po njenu psihu i po njen moralni kompas. U sličnu zamku, doduše kao relativni stranac, upada i Paul koji prema Davidu oseća neku privrženost, pomalo neočekivano. Trougao zatvara i odnos između Laure i Paula koji posmatramo uglavnom iz njene perspektive, ali opet ne možemo, a da ne postavimo pitanje kako je to voleti osobu koja vuče traumu u prošlosti. Izbor glumaca za te uloge apsolutno je savršen, Hirschu i inače leže uloge muškaraca s nešto nižom energijom i s dosta melanholije u sebi, mladi Blumm je svakako otkriće, a isto se može reći i za Andi Matichak koja je, doduše, imala uloga i na televiziji i na filmu, čak i u domenu horora i horor-drame (recimo Halloween »reboot« Davida Gordona Greena), ali nikada nije bila tako dominantna na ekranu.

Drugi odlučujući faktor je i atmosfera kreirana što kroz režijska rešenja (neka od njih su zaista ingeniozna, naročito pri početku filma, od porođaja u autu do tretmana utvara u sobi), što kroz korištenje kulise propale ruralne Amerike, iznutra i spolja trule. Snimano je na Jugu, ali taj Jug može biti bilo gde, vreme je jesenje ili zimsko, kiša stalno pada, sve je stalno sumorno i beznađe vlada. Pažljivo osmišljena scenografija Johna Leslieja uhvaćena kamerom Piersa McGraila (koji je, inače, snimio većinu bitnijih irskih horora novijeg datuma) svakako je još jedan od aduta zbog kojih film Son treba preporučiti ljubiteljima žanra, posebno njegove artističke, psihološki snažnije linije razvoja.