kritika objavljena na XXZ
2021.
scenario i režija: Julian Radlmaier
uloge: Aleksandre Koberidze, Lilith Stangenberg, Alexander Herbst, Corinna Harfouch, Lie Kyung-taek, Daniel Hoesl, Andreas Döhler, Anton Gonopolski
Još je Marx rekao da su kapitalisti vampiri koji sisaju krv radničkoj klasi. Iako je dotični filozof u svojim delima (za razliku od privatnog, vrlo žovijalnog života) bio nasmrt ozbiljan, ova tvrdnja je sasvim sigurno metafora. Na toj metafori, veliki marksista i veliki filmski autor Marco Bellocchio je zasnovao drugu polovinu svog simbolički moćnog diptiha Blood of My Blood (2015) u kojem je gradske glavešine u Bobbiu doslovno predstavio kao vampire. Pitanje koje se nameće je može li se ista metafora upotrebiti u neke druge svrhe, recimo komične, neretko farsične, a opet usmerene prema dekonstrukciji marksizma kao filozofije, ideologije i svojevrsnog »priručnika za život«. Odgovor na to pitanje ćemo dobiti u filmu Bloodsuckers mladog i nadolazećeg nemačkog autora Juliana Radlmaiera koji je nakon svetske premijere u Moskvi (a gde drugde?) zaigrao i na letnjem izdanju Rotterdama.
Sluga Jakob (Herbst) beznadežno je zaljubljen u svoju gazdaricu, lokalnu industrijalistkinju Octaviju (Stangenberg). Iako ona pokušava da pokaže moderno, »ljudsko« lice kapitalizma (uključujući i to da ga naziva svojim personalnim asistentom, a ne slugom), ona je vampirica koja sisa njegovu krv kad on toga nije svestan, sve misleći da ga ujedaju buve. Njih dvoje očito dolaze iz različitih svetova, ali on je lojalniji njoj kao osobi nego pripadnicima svoje klase okupljenima u marksistički kružok / debatni klub koji vreme provodi u jalovim raspravama kako svrgnuti kapitalizam.
Stvari se menjaju kad na scenu stupi izbegli ruski baron (gruzijski reditelj Aleksandre Koberidze), aristokratskog nastupa, ali zapravo zadnjih namera. On, naime, nije baron, već očajnik izbegao iz Sovjetskog Saveza kojem je nemački pribaltički gradić usputna stanica za Ameriku, a Octavia, kao osoba s novcem, ali bez »klase«, idealna žrtva za pljačku i prevaru. Lažni baron Ljovuška je zapravo propali glumac, osramoćen činjenicom da mu je uloga karijere, kod Ejzenštajna u Oktobru, ostala na podu montažne sobe i to po nalogu Staljina lično. Ljovuška je igrao Trockog...
I među njima dvoma se javljaju romantične varnice bez obzira što Ljovuškina prevara biva rano otkrivena jer od jednog fotorobota za avanturu on postaje drugi, ali Octavia je sada ta koja mora skrivati svoju pravu prirodu. Da stvar bude kompleksnija, ona ni u kojem slučaju nije jedina krvopija u gradu, a ostali gradski vampiri-buržuji Ljovušku baš i ne mirišu. Politika, romansa, horor i komedija se koncentrišu na malo prostora...
U teoriji koncept mešavine političke farse s romantičnom komedijom i elementima simboličkog horora zvuči dobro, ali je zapravo zahtevan i traži majstora od reditelja. Primera radi, čak je i majstor političke farse Armando Iannucci u svom viđenju brutalnih komunističkih praksi u filmu The Death of Stalin (2017) zaigrao samo na jednu kartu i pogodio u centar. Radlmaier takav majstor ipak nije, premda ima »žicu« za političke dekonstrukcije i akrobacije, što je pokazivao i svojim kratko- i srednjemetražnim opusom, kao i dugometražnim prvencem Self-Criticism of a Bourgeois Dog (2017). Bloodsuckers se zapravo rasplinjava i postaje primer za izreku »mnogo hteli, mnogo započeli«.
Problem je što Radlmaier, inače montažer po vokaciji, nikako ne može da uspostavi ritam, pa se dva sata i deset minuta u anesteziranom tempu uglavnom statičnih scena teatarskog izraza vuku kao gladna godina. Struktura poglavlja naslovljenih »flash-forward« replikama, kao da je dignuta od Yorgosa Lanthimosa iz The Favourite (2018) isto ne donosi neko olakšanje. Isto tako mu humor nekako ne »klikće«, ne dolazi do izražaja od didaktičnog materiala i »nerdovskih« referenci i zapravo deluje čudno i nespretno poput sluge Jakoba. Nešto malo »krvi« ima u Octavijinoj i Ljovuškinoj romansi (a i izbor glumaca je odgovarajući, ma koliko bio kontra-intuitivan), a ima i ponešto dobrih uvida i opaski, naročito po pitanju klasnih odnosa i marksizma nekad i sad, za šta je lik kineskog travara, omraženog i od buržoazije i od proleterijata, dragocen.
Na kraju krajeva, ono što najviše bode oči je svojevrsna namerna aljkavost. Radnja je, naime, smeštena u dvadesete godine, a scenografija, kostimi i rekvizita variraju po kriterijumu prigodnosti od vremenskom periodu vernih do sasvim savremenih. Naravno, i to se može tumačiti kao komentar, premda je i on banalan i zvuči kao izgovor za nemar. Bloodsuckers tako postaje i ostaje hipsterski film, namenjen privlačenju pažnje i polu-provokaciji koji svoju otkačenost u stilu Bruna Dumonta, neka tu Slack Bay (2016) posluži kao orijentir, očito fingira i pritom namiguje.
No comments:
Post a Comment