The Bubble

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Valerie Blankenbyl

scenario: Valerie Blankenbyl, Dario Schoch

Nije neka novost da se američki penzioneri, odnosno oni među njima koji to mogu da priušte, iseljavaju na Floridu kako bi svoje poslednje godine života proživeli u Državi Sunca (»Sunshine State«). Takav trend je na snazi već nekih 70-ak godina, pa je Florida, rekli bismo zasluženo, dobila epitet džinovskog staračkog doma. Ono što se u tom procesu konstantno menja je dinamika koja se stalno pojačava: ono što je počelo kao individualni trend među nekima od penzionera u New Yorku uskoro je poprimilo industrijske razmere (starački domovi na Floridi su počeli da niču kao pečurke posle kiše), a sada dostiže nivo pravog pravcatog koncerna.

Dobrodošli u The Villages, naselje koje zauzima veći deo površine u tri okruga u Centralnoj Floridi, čija površina trenutno iznosi 2 Manhattana (i još uvek raste), gde možete naći preko 50 golf-igrališta, preko 70 bazena, preko 90 rekreacionih centara i na stotine društvenih klubova. Stanovnici tog naselja, njih preko 150.000, su svi penzioneri koji su se tamo doselili (većina iz hladnijih krajeva), velikom većinom belci, uglavnom bogati ili makar situirani toliko da mogu ostatak vremena provoditi baveći se svojim hobijima, učenjem nekih novih veština ili obilaskom barova, radnji i restorana. Naselje je i tema dokumentarca austrijske autorice Valerie Blankenbyl nazvanog The Bubble koji je igrao i požnjeo dobre kritike na festivalu Visions du Réel u Nyonu, pre nego što je imao nacionalnu premijeru na festivalu Diagonale u Grazu, gde smo ga pogledali.

Sa jedne strane, nema ničeg spornog u tome da stari ljudi koji su dobar deo dotadašnjeg života proveli u mukotrpnom radu i odricanju žele da svoje poslednje godine prožive u jednom takvom prijatnom mehuru odvojenom od spoljnog sveta. Tu nema pritiska mladosti, a ima vremena i sve je podređeno njima. Uostalom, pošteno su radili i zaradili, tako kapitalizam funkcioniše. Smrt, doduše, ne mogu prevariti, ona će kad-tad doći (i) po njih, ali je mogu odgoditi za 10 godina aktivnošću i ugodnim životom u svojoj zoni sigurnosti i konfora.

U tome penzioneri imaju podršku onih koji s njima posluju, odnosno vlasnika lokalnih radnji različite hobi-opreme, vlasnika sadržaja zabave, vlasnika restorana i barova. Penzioneri su dobre mušterije, oni vitalni sa 70 godina ponašaju se kao da imaju 40 i pokušavaju da nadoknade propušteni život, ne žele da se opterećuju s kuvanjem kod kuće i vole da izlaze. Radnike koji ih direktno opslužuju ionako niko ništa ne pita.

Međutim, ceo taj projekat The Villages koji se neprekidno širi i širi ugrožava sve oko sebe, pa i prirodu ispod i iznad sebe. Nekim lokalcima se više isplatilo prodati zemlju nego na njoj »gajiti lubenice«, što takođe treba razumeti. Drugi su ostali da se bore protiv širenja naselja iako bi i oni, teoretski, mogli da budu njegovi dobri korisnici. Sve ima svoju cenu, uključujući i onu u svežoj vodi koja se nemilice troši na zalivanje travnjaka, te smanjivanju mogućnosti za sve ostale ekonomske i društvene aktivnosti u okruženju. A konačno, ne treba zaboraviti ni kontrolu privatnih vlasnika (The Villages je u vlasništvu jedne familije i pod upravom borda direktora) nad nečim što bi trebalo biti javno dobro i obesmišljavanje demokratije.

Valerie Blankenbyl pokušava da uhvati razne strane u toj kompleksnoj situaciji i da ih predstavi koliko je moguće ravnopravno, praveći od svog filma nekakvu polaznu tačku za daljnju raspravu. Ponekad tu ima mesta i za humor, kao kad stara zvezda country muzike zapeva svoju novu pesmu kako više ne izgleda dobro gola (imperativ fizičke lepote ne prestaje sa starošću, naprotiv) ili kada jedan stariji gospodin zapeva Radioheadovu pesmu Creep u karaoke-baru. Muzika, data tako ambijentalno ili čak u vidu lagano otkačenog komponovanog »soundtracka« koji potpisuje Adam Lukas, jedan je od elokventnijih načina za ostavljanje komentara u filmu. Drugi je svakako fotografija (potpisuje je Joe Berger) koja obiluje preletima dronova preko ogromne teritorije i akcenat stavlja na gotovo jezivu arhitektnosku i ne samo arhitektonsku jednoobraznost tog veštački stvorenog krajolika.

Opet, čini se da je Valerie Blankenbyl zagrizla više nego što može sažvakati i otvorila pitanja koja čak ne može ni produbiti, a kamo li zatvoriti, pa se nameće utisak da je The Bubble u svoj svojoj dobroj i poštenoj nameri ipak jedan površan film koji će gledaoca nakratko opčiniti, pa ga posle pustiti i bez puno novih informacija i bez naročito jakih dojmova. Zgodno pakovanje se filmu nikako ne može osporiti, i to posebno dolazi do izražaja na manjim ekranima na koje će se The Bubble pre ili kasnije preseliti, ali nakon bioskopskog gledanja, kritički um će ostati gladan i dokon, sa mnogo potencijalno neprijatnih pitanja za autoricu i producente.