First They Killed My Father

kritika objavljena na Monitoru

2017

režija: Angelina Jolie

scenario: Angelina Jolie, Loung Ung (prema memoarskoj knjizi Loung Ung)

uloge: Sareum Srey Moch, Phoeung Khompeak, Sveng Socheata, Mun Kimhak

Verovali ili ne, Angelina Jolie je snimila dobar film. Ne prosečan, ne “može da prođe”, ne prihvatljiv, dobar u punom smislu te reči, promišljen, koherentan, sa ponekom greškom poput već ustaljenih prečica, ali u svakom slučaju sa autorskim potpisom i pečatom. Znači li to da je hollywoodska zvezda simultano naučila zanat i pronašla svoj autorski glas, da joj status slobodne žene pokreće kreativne sokove ili je First They Killed My Father puka slučajnost u njenoj autorskoj karijeri, ostaje da se vidi u njenim narednim filmovima. Odustati, čini se, nema nikakve namere.

No dobro, ona je sa Unbroken učila zanat imitirajući dokazane autore, a sa iskrenom terapijskom katastrofom By the Sea kao da je tražila svoj glas, i to artistički, što je sve legitimna stvar razvoja karijere, ma koliko bilo iritantno što slavni hobisti uzimaju prostor nekome kome je režija struka. Zbog toga je i kritički i poslovni uspeh sa First They Killed My Father još veće čudo: glumica ga je snimila nezavisno, bez trunke ega, pristupajući mu jako lično, uvalila Netflixu i završila posao. Bojazan da će to biti još jedan In the Land of Blood and Honey, Angelinin zbrkani, tehnički trapavi prvenac, pokazala se kao neutemeljena bez obzira na neke površne poveznice poput tematike građanskog rata i terora nad zarobljenim civilnim stanovništvom i insistiranja na lokalnom jeziku.

Umesto Bosne, imamo Kambodžu i pomalo iritantan, doduše kratak uvod školski složen od arhivskih snimaka praćenih melodijom Sympathy for the Devil koji nam objašnjava stanje stvari, rat u Vijetnamu, američki angažman u Indokini, tenzije u Kambodži, građanski rat između pro-američke hunte i revolucionarnih Crvenih Kmera, te pobede potonjih koja je rezultirala jednim od najnehumanijih režima na svetu u XX stoleću i smrću četvrtine stanovništva države u periodu od 4 godine. Podsetimo, Crveni Kmeri su građanstvo isterali na selo, svakog neprijatelja, bilo klasnog (buržoaziju, prosvetne radnike, vojsku, pripadnike bivšeg režima), bilo rasnog (Kineze, Vijetnamce) potamanili kao pse, ljudstvo morili glađu, preodgajali u logorima nalik na koncentracione, razarali familijarne veze i od dece ispiranjem mozga stvarali svoje najlojalnije vojnike.

Istorija je, dakle, poznata i već je bila tematizirana u brojnim filmovima, uključujući i klasik The Killing Fields (1984) i recentni animirani dokumentarac The Missing Picture (2013). Ovde je reč o adaptaciji memoarske proze Loung Ung nazvane Kći Kambodže se seća. Autorica je inače poznata kao aktivistica za zabranu nagaznih mina i spisateljica memoarske proze o teroru Crvenih Kmera i ko-scenaristica dokumentarca o nužnosti obrazovanja za žene u nazadnim sredinama Girl Rising.

S tim u vezi je prosede dokumentarca predvidljiv. Loung ima relativno bezbrižno detinjstvo u prestonici zajedno sa braćom i sestrama, majkom – domaćicom i ocem koji radi u vojsci sve dok u grad ne umarširaju revolucionari i narede evakuaciju na selo. Otac, naravno, krije svoju pred-istoriju (dok ga ne otkriju, to jest), pa se familija izdaje za običnu radničku, što im makar na neko vreme omogućava preživljavanje u radnim kampovima na minimalnim obrocima. Na svakom kontrolnom punktu im oduzimaju stvari, prvo kamionet, zatim ručni sat, odeću, obuću, igračke, guraju ih u uniformnost, napadaju propagandom, prete nasiljem… Loung će tokom filma izgubiti i oca (negde na pola filma kada ga odvedu, suprotno naslovu i memoara i filma) i majku, kao i kontakt sa većinom braće i sestara. Proći će radne i vojne kampove, biće naučena kako da ubije neprijateljske vijetnamske vojnike, kako da postavlja bombe i slične “veštine” koje baš i nisu za decu.

Međutim, predvidljivost scenarija do granice “spoilera” neće se odraziti na kvalitet filma jer centralno pitanje nije vezano za nova saznanja, već za to kako je priča ispričana, u čemu se Angelina Jolie iskazala kao sveža autorica sa osećajem za detalj (naročito za psihologiju) i autorskim izrazom vrednim svakog poštovanja. U filmu nema jeftinih, direktnih šokova poput inflacije grafičkog nasilja, a pretnja je uvek tu negde. Umesto toga ona ostaje verna dečijoj perspektivi svoje junakinje koju koristi kao iskrenog, ali nepouzdanog naratora koji ne razume uvek šta se oko nje dešava. Angelina Jolie to podvlači obiljem subjktivnih kadrova koji se ritmično izmenjuju širim planovima, te sa snolikim i košmarnim scenama u kojima Loung pokušava da rekonstruira svet oko sebe. Živost boja takođe nije nešto što bi se uklopilo u priču, ali ovde itekako ima smisla jer se radi o dečijoj slici sveta.

Kako se film zasniva na jednom liku i njega stavlja u fokus, glumačko ostvarenje takođe mora biti ubedljivo. Roditelje igraju profesionalni glumci, dok su deca naturščici. Čini se da je Sareum Srey Moch bila više nego pravi izbor za glavnu ulogu jer ima neviđeno prisustvo na ekranu, ležerna je i bez ikakvih problema može ne samo da nam privuče pažnju, već i da učini da se vežemo za nju. Kod nje ima nečeg posebnog, neke determiniranosti, a opet nečeg tako običnog dečijeg, instinktivnih reakcija da se nasmeje nekome jer deca to rade i da se taj neko nasmeje njoj, bez obzira što bi taj neko mogao biti mučitelj ili cinkaroš.

Na pitanje kako je Angelina Jolie uspela da konačno, iz četvrtog pokušaja, snimi dobar film još uvek ne postoji jednoznačan odgovor. Istina je da je First They Killed My Farther bio projekat do kojeg joj je lično stalo i da je uložila puno energije u njega. Ona svakako poznaje situaciju, a čak i potpisivanje njenog 16-godišnjeg usvojenog sina kao producenta filma ovde nije neukusan štos pošto je on njena veza sa Kambodžom. Ponekad, samo ponekad, ovakvi lični i porodični projekti uspevaju. First They Killed My Father je pravi primer za to.

The Giver

2014.
režija: Phillip Noyce
scenario: Michael Mitnick, Robert B. Weide (po romanu Lois Lowry)
uloge: Brenton Thwaites, Jeff Bridges, Meryl Streep, Katie Holmes, Alexander Skarsgard, Odeya Rush, Cameron Monaghan, Taylor Swift

Počevši od Twilight sage, “young adult” filmovi su neka vrsta zlatne koke Hollywooda, ali čini se da taj trend, kao i drugi slični trendovi, ima veoma ograničen rok trajanja. Svima je manje ili više jasno o čemu se tu radi: imamo tinejdžera ili tinejdžerku u nekom mračnom svetu, bilo u vampirskoj sapunici, bilo u nekakvoj SF distopiji koji otkriva opresivnost tog društva i tajne ljudske duše. The Giver je još jedan u nizu takvih filmova, ali se čini da dolazi za nijansu prekasno, što bi se reklo na kraj banketa, kad su i mrvice na stolu upitne. Jedina razlika između njega i još jednog filma zapanjujuće slične tematike (The Maze Runner) je što The Giver ima auru stare škole i referira se na starije filmove poput Logan's Run.
To ne treba da čudi, pošto je to projekat koji se po Hollywoodu vukao 20-ak godina, otkako je istoimeni roman Lois Lowry pokupio neke nagrade i postao ne samo bestseller, nego i neka vrsta obavezne lektire za američke pubertetlije preko koje se oni upoznaju sa naprednim konceptima vage između slobode i bezbednosti. Budimo iskreni, i roman reciklira nekoliko standarda iz značajnijih SF dela, tu su odjeci Orwella i Huxleya, ali po kosmologiji i anti-komunističkoj i anti-egalitarnoj premisi upadljivo podseća na priču Harrison Bergeron Kurta Vonneguta (postoji i TV film iz 1995. i ovom prilikom ga preporučujem kao nešto što treba pogledati). Razlika između Vonnegutove priče i romana Lowrijeve je vreme nastanka, Harrison Bergeron je napisan u jeku Hladnog rata, dok je The Giver, prvi roman u kvartetu romana sa prepletenim likovima u istom svetu, nastao trijumfalnih 90-ih, kada komunistička pretnja više nije postojala.

Najmanje mi je jasno kako je tako plitak i trijumfalistički, usuđujem se reći i nemaštovit romančić za balavurdiju privukao pažnju književne kritike i njuški koje dele nagrade i u čemu je njegova jebena kontroverza da se u nekim školama čita kao lektira, a u drugima je zabranjen. Ne ide mi u glavu ni to kako je ovako nešto privuklo toliku pažnju Jeffa Bridgesa da on, kao producent, 20 godina radi na ubeđivanju studijskih glavešina da se upuste u ekranizaciju.

Iz takvog predloška jasno je da ni film neće biti ništa posebno. Istina je da se Phillip Noyce iz petnih žila trudi da ostavi lični pečat i da posao odradi kako treba. Australski reditelj je majstor akcionih trilera starog kova (Patriot Games, Clear and Present Danger) i The Giver postavlja osvežavajuće staromodno, kao posvetu SF filmovima 70-ih. Ipak se u toj dekadi i formirao kao reditelj. U tom kontekstu, The Giver ima nekog smisla.

Problemi počinju sa pričom koja je plitka. Svet je lišen boje i emocija, egalitaran je, o svemu se brine država (čak nazvana Community) oličena u liku Chief Elder (Streep). Decu rađaju majke kojima je samo to posao, odgajaju odgajateljice kojima je samo to posao, znate kako to dalje ide. Jezik je filtriran od izražavanja emocija, emocije su blokirane tabletama, sećanje na prošli svet je izbrisano, sukoba i ratova nema, ma idila jedna. Na svoj 18. rođendan klinci dobijaju zanimanja kojima će se baviti do kraja života. Njegovi drugari Fiona (Rush) i Asher (Monaghan) dobijaju generička zanimanja, a naš junak Jonas (Thwaites) je izabran da bude nosilac sećanja, što je pozicija veoma visoka, nalik na nekakvo svešteno lice.

 

Njega će obučavati trenutni nosilac sećanja koji postaje davatelj (Jeff Bridges, kao kombinacija The Dude-a, zen-mudraca i pravoslavnog popa u nekakvoj šlampavoj mantiji i sa bradom). On će mu preneti sećanja na pozitivne i negativne stvari iz prošlog sveta, ali, što je još važnije, na emocije, na hrabrost, na opasnosti i iskušenja. Šok je poprilično bolan, ali će Jonas uvideti da je Community represivan svet, i da je na njemu da pokuša da ga razbuca i ljudima vrati sećanja, od njih ponovo učini ljude, a ne robote i sluge sistema.

U samoj izvedbi ima par simpatičnih detalja, film počinje kao crno-beli, a, kako ga gledamo isključivo iz Jonasove perspektive, sa njegovom obukom, sećanjima i emocijama, svet polako dobija boju. Sama sećanja su uglavnom ograničena na XX vek, pojavljuje se i neizbežni rat u Vijetnamu, što je detalj koji više govori o autorima filma i mentalnom sklopu hollywoodskih njuški nego o svetu u koji ga smeštaju. Osim dve duže scene sećanja, jedne vijetnamske i druge sa lovom na slonove, ostatak je dat u vidu “malickovskih” montaža, samo bez mogućnosti da one deluju efektno kao evolucija u The Tree of Life.

Drugi simpatični detalj je izbor glumaca za epizodne uloge Jonasovih “roditelja”. Ima li sarkastičnijeg postupka od dodeljivanja uloge majke koja upozorava na pravila ponašanja i čistotu jezika u maniru sektaškog vernika Katie Holmes, koja je i sama imala iskustvo sa sektom svog bivšeg muža Toma Cruisa. Uloga oca je prigodno dodeljena Alexandru Skarsgardu, naredniku Ledenom iz Generation Kill i vampiru Ericu iz True Blood. Njih dvoje su savršeni par sterilnosti američke distopijske varijacije na temu režima Crvenih Kmera u Kambodži.

 

Jeff Bridges, idejni vođa projekta i producent, ostvario je najbolju ulogu u filmu, u skladu sa svojom reputacijom glumca bez loše uloge. Njegov davatelj je umoran od sveta, pasiviziran, koloritan i mudar i Bridges to pokazuje na najbolji mogući način. Drugo veliko glumačko ime, Meryl Streep je ostala zarobljena u liku koji je ispod njenog glumačkog nivoa, koji je sterilan i dosadan od samog početka.

Sličan problem su imali i mladi glumci u ulogama troje tinejdžera. Brenton Thwaites bi po logici stvari morao biti glavna zvezda filma, ali mu to ne uspeva, što zbog veoma tipskog lika, što zbog veoma ograničenih glumačkih mogućnosti. On će poslužiti možda kao mamac za curice i ništa više. Odeya Rush i Cameron Monaghan su još i manje pamtljivi od njega, imaju još manje filmske kilometraže, a i likovi su im lišeni svake kompleksnosti.

Sve u svemu, The Giver nije loš film, pre bi se nazvao osrednjim. Gledljiv je, generički i nepamtljiv. Njegov problem je druge prirode: laje ispod pogrešnog drveta. “Old school” pristup će biti simpatičan gledaocima kojima će biti odbojna “young adult” tematika i obratno. Čini se da dolazi i u pogrešno vreme, kada ovakvi filmovi počinju da propadaju na blagajnama, dok će publika možda ispratiti neke stare franšize, ali se neće okrenuti novima.

The Sacrament

2013.

scenario i težija: Ti West

uloge: AJ Bowen, Kentucker Audley, Joe Swanberg, Amy Seimetz, Gene Jones

The Sacrament je pravi horor, ali u njemu nema puno žanrovskih standardnih strašila poput vanzemaljaca, duhova, vampira ili psihopata sa noževima. I to je malo neobično, jer kreativni tim iza filma sačinjavaju dva veoma žanrovska autora: Ti West, ljubitelj žanrovskih pulp klasika iz 70-ih koji se u svojim filmovima uglavnom fura na retro i Eli Roth, ljubitelj ekstremnog nasilja i jedna od najvećih “torture porn” faca. The Sacrament ne liči na nešto što bi bilo koji od njih, a još manje zajedničkim snagama snimili.

Pred nama je inteligentan i promišljen materijal snimljen u mockumentary / found footage tehnici koji jedan stari i poznati stvarni događaj (masovno samoubistvo u Jonestownu) od pre 35 godina dovodi u moderni kontekst. Iako je priča uglavnom poznata iz informativnih medija, filmskih adaptacija i sa “true crime” kanala, a tehnička sredstva skoro iscrpljena, The Sacrament je izuzetno zanimljiv film, jedan od retkih u kojima je to što priča toliko bitno da je moguće skoro potpuno zanemariti objektivne mane, rupe u priči i odsustvo elementarne logike.

 

Link između stvarnog događaja i mockumentary tehnike je stvarno postojeća medijska kuća Vice, poznata po neobičnom i subjektivnom novinarskom pristupu zvanom “immersion” (što bi se slobodno dalo prevesti kao uživljavanje). Radi se o pristupu veoma subjektivnom (skoro nalik na gonzo), gde se stav i lični doživljaj postavlja u centar, i na osnovu toga se traže činjenice kojima se to potkrepljuje. To saznajemo na uvodnim karticama.

Naravno, tu ima tipičnog monologa (“svega sam se nagledao, ali ovo još nisam video”) i post-festum snimaka koji nam pravi “spoiler” da nećemo gledati baš nađene snimke. Naš protagonista i narator je novinar Sam (Bowen) koji istražuje priču koju mu je nabacio fotograf Patrick (Audley). Radi se o Patrickovoj sestri Caroline (Seimetz) koja se priključila zatvorenoj hrišćanskoj komuni ne bi li se skinula sa dopa. Štos je u tome što je komuna previše zatvorena da bi se smatrala bezopasnom, a i nedavno se preselila negde sa Juga duboko u prašumu Južne Amerike. Sam prihvata da to istraži, sa njim i Patrickom ide i kamerman Jake (Swanberg).

Stvari ne deluju nimalo prijateljski kad konačno stignu do ranča. Ima nekoliko punktova sa naoružanim stražarima, meštani komune nisu raspoloženi za razgovor i izbegavaju kameru, a sa razglasa se čuje autoritativni muški glas. Sva sreća pa Caroline izgleda dobro i zdravo, vesela je i nudi se da upozna goste sa vođom sekte, misterioznim Ocem (Jones). Ubrzo zatim se i neki od lokalaca otvore i govore o tome kako su u komuni našli sreću ne samo iz religijskih razloga, nego i u pokušaju da naprave jedan novi, ekološki osvešćen, egalitarni i održivi ekonomski sistem. Suprotni utisci su znak za alarm.

 

Otac će se pokazati kao jedna od onih tipičnih američkih mitskih figura (od prodavaca zmijskog ulja do propovednika u There Will Be Blood), sa južnjačkim akcentom, veoma dobro osmišljenom pričom koja liči na “no nonsense” pristup. Svako pitanje će okrenuti i poentirati na tome da je komuna jedini mogući pasivni i pacifistički odgovor na imperijalizam, siromaštvo, korupciju i rasizam u modernoj Americi. Kao i cela ta komuna, i Otac je vrhunski sumnjiv lik, koji u jednom trenutku pokušava da obrlati goste, a u drugom im polu-otvoreno preti.

Kroz nekoliko narativnih rupa, film će skrenuti u tipični “found footage” klip sa neurotičnom kamerom iz ruke, jurnjavom i bežanijom, a sve će kulminirati slabo objašnjenim sukobima i samoubistvom. Ključni lik za razumevanje je Otac, ali mnogo toga oko njega nije objašnjeno. Je li on zaista veruje u svoje propovedi ili je samo prodavac magle? Je li masovno trovanje planirano i sa kojom namerom?

Kamera je efektna, a kvalitet slike je profesionalan, za šta su iskorišćene pozadine likova (novinari i fotografi), a montaža fluidna, tako da sve zaista izgleda kao kvalitetno novinsko istraživanje. Gluma je isto na visokom nivou, a Gene Jones se u tome posebno ističe. Istina, on ima najviše kvalitetnog teksta i materijala za odigrati, dok su ostali likovi uglavnom jednodimenzionalni. Nevolje u dramaturgiji i logičkom povezivanju su tu, i to čini potencijalno ubistvenu kombinaciju ako je priča toliko poznata, ali ovde, začudo, ne smetaju mnogo.

 

The Sacrament je inteligentan film, iako ne preterano inovativan i ambiciozan. Jedna njegova prednost je aktuelnost, iako priča priču staru 35 godina. Autori pravilno povezuju krize kapitalizma onda i sada, bazično je to ista, ciklična stvar, i upozoravaju na fatalnu privlačnost harizmatičnih diktatura i lepo sročenih zabluda. Komuna u filmu je nepoverljiva prema strancima kao kakvo fašističko društvo, dok je njen svakodnevni život, pa... komunistički u kojem svako radi koliko može i uzima koliko mu treba.

Ali oprez: nijedno nazovi egalitarno društvo nije potpuno jednako. O tome je pisao Orwell u briljantnoj Životinjskoj farmi (“sve životinje su jednake, ali su neke jednakije od drugih”), a i imali smo prilike da se kroz istoriju uverimo. Takvi eksperimenti na nivou celih država (Kulturna revolucija u Kini, Pol Potov režim u Kambodži) su znali da odnesu na milione ljudskih života. Svaki totalitarni sistem ima Vođu, poluge sile i masu. Pomislite o tome kada poželite da se pojavi neko i sredi stvari.

Kao prilog za odbranu demokratije od svih uzurpatora, The Sacrament ima moju apsolutnu preporuku.

Razredni sovražnik / Class Enemy

tekst originalno objavljen na: www.fak.hr

2013.

režija: Rok Biček

scenario: Rok Biček, Nejc Gazvoda, Janez Lapajne

uloge: Igor Samobor, Nataša Barbara Gračner, Saša Železnik, Maša Derganc, Robert Prebil, Voranc Boh, Jan Zupančič, Daša Cupevski, Doroteja Nadrah, Špela Novak, Pia Korbar, Jan Vrhovnik

Razredni sovražnik, u prevodu na naš Razredni neprijatelj je jedan od onih filmova za koje je jasno da mu se može naći gomila mana, logičkih propusta i nepažnji, gde se jasno vidi da su se autori uhvatili prevelikog broja velikih i teških tema koje ne mogu nabiti u jedan film, ali sve to je jalovo. Kritičar koji se uhvati analize sadržaja i traženja mana preuzima na sebe rizik da ispadne cepidlaka. U celini, rediteljski prvenac Roka Bičeka je odličan film, onakav kakvog se ne bi postideo reditelj sa dugom karijerom iza sebe.

Razredni sovražnik je jedan od onih ozbiljnih filmova smeštenih u škole. Bilo je toga i ranije, recimo canneski pobednik od pre nekoliko godina, The Class ili još jedan veoma emotivno nabijen film Detachment. Za razliku od ova dva filma, čiji se spektar interesovanja uglavnom završava u školi, Razredni sovražnik ukazuje na probleme društva u celini, pomalo nalik na The Hunt.

Školski sistem u Sloveniji, a čini se i u celom svetu, je pogrešno postavljen, umesto znanja u njegovom centru stoje deca, što je u redu, roditelji kao njihovi zastupnici i neka vrsta grupe za pritisak, što nije u redu, kao i raznorazne inspekcije od ministarstva i medijska pažnja, što je u najmanju ruku besmisleno. Učenici imaju jednu jedinu obavezu, oličenu u standardizovanoj državnoj maturi, ali ta ista državna matura, ma koliko da je pritisak za učenike je i pritisak za školu, jer škola mora imati dobar prosek da bi tako privukla učenike i sponzore. Znanje nije roba od značaja, znanje postaje jedno ali ne i jedino sredstvo za sticanje ocene, jer se ocene mogu kupiti, isplakati, ispretiti ili nategnuti. Učenici realno znaju sve manje i manje, kako o nezgrapnom gradivu i primeni istog u budućem životu, tako i o svetu oko sebe, o onome što ne stoji u kurikulumu, ali su tetošeni i prezaštićeni od stvarnog sveta.

 

Posebno nezgodna situacija je u gimnaziji, gde je film i smešten. Gimnazija, i srednja škola uopšte je prvi susret jedinke u formiranju sa sistemom, sa pitanjem da li ga i zašto treba poštovati, kako i koliko ga treba menjati. Dodajmo i to da su srednjoškolci u formativnim godinama, posebno na emotivnom i intelektualnom planu, da mogu da pojme svoja prava ili „prava“, da znaju ili misle da znaju (ima razlike) šta je pogrešno sa svetom oko njih i da su u snazi da stanu sebi u odbranu kada osete da imaju neprijatelja. Profesori to rešavaju daljnjim tetošenjem, kao njihova majčinski nastrojena razredna (Derganc), muljanjem i eksploatacijom autoriteta, kao njihova direktorka (Gračner) ili prostom nezainteresovanošću i izbegavanjem sukoba i gledanjem samo svog interesa, poput njihovog profesora matematike (Prebil).

Međutim, niko od njih nije razredni neprijatelj. Ta čast da bude naslovni lik ovog filma pripala je Robertu Zupanu (Samobor), novom, hladnom profesoru nemačkog jezika koji smatra da je škola i vaspitna, a ne samo obrazovna (ako i to) institucija, i koji smatra da je srednje obrazovanje privilegija, a ne osnovno ljudsko pravo. On insistira da sa učenicima komunicira na nemačkom i da ne spušta kriterijume. On je hladan i distanciran, reklo bi se čak da je prilično nesimpatičan.

Kao takav biva označen za neprijatelja, čak nacistu. I to od strane onih momaka i devojaka koji i sami imaju sklonosti ka totalitarizmu, proglašen perverznjakom i čime sve ne. Njegovi problemi tu samo počinju, ali dobijaju sasvim nov oblik kada jedna učenica, introvertna emotivka Sabina (Cupevski) izvrši samoubistvo iz razloga neobjašnjenih u filmu. On će se naći na meti svih jer u njemu vide razlog za svoju frustraciju. Nacisti su oni, a ne on. Direktorka će ga gnjaviti zbog nefleksibilnosti, matematičar će mu savetovati da klincima da te kurčeve ocene i mirna Bosna, profesorka fiskulture (Železnik) će mu zameriti što ju je odbio i arogantno ismejao, a učenici će u njegovom strogom pristupu videti razlog za Sabinino samoubistvo, ali i za svoje nagomilane frustracije.

 

Oni su heterogena grupa, složni jedino oko toga da ne podnose svog profesora. Jednom kada ga „pobede“ ili pomisle da su ga konačno pobedili, okrenuće se jedni protiv drugih. Kao i svi razmaženi revolucionari i buntovnici bez razloga, postaće žrtve samih sebe. Popujući rediteljski komentar izrečen iz usta radišnog kineskog imigranta Changa da ne razume Slovence, „jer ako ne ubije svako sebe, poubijaće se međusobno“ je nezgrapan, ali na mestu.

Zaista ne mogu da zamislim nekog drugog glumca umesto Igora Samobora u ulozi strogog, nefleksibilnog profesora. On se potpuno saživeo sa likom, jedinim do kraja karakteriziranim u celom filmu. Dobar je i ostatak profesionalne glumačke ekipe, ali za njima ne zaostaju ni naturščici u ulogama učenika. Problem sa ostatkom likova je nedovršena karakterizacija, a to se posebno vidi na učenicima koji su do jednog nosioci tipskih osobina, i imaju tipske, često kontradiktorne stavove, ali i u nezgrapno napisanoj sceni roditeljskog sastanka koja je puna nategnute satire i služi da potvrdi dubioznu tezu da su deca (ovde su u pitanju već skoro punoletni mladi ljudi) preslika stavova svojih roditelja.

Vešto snimljen, nabijen emocijama i sa nekoliko različitih i pametnih teza, Razredni sovražnik je dobar i potreban film. Kritika je to prepoznala, film je nagrađen na Nedelji kritike u Veneciji, kao i publika do koje je dospeo. Gledajući ga u opuštenoj festivalskoj atmosferi, ostao sam zamišljen i zabrinut za decu, profesore i svet u kome samoubica možda najbolje zna šta želi. Prejak film.



slovenački/slovenski prevod:
http://film-na-dan.blogspot.com/2014/03/razredni-sovraznik-slo.html