2014.
režija: Francis
Lawrence
scenario: Peter
Craig, Danny Strong (po romanu Suzanne Collins)
uloge: Jennifer
Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Philip Seymour Hoffman,
Julianne Moore, Donald Sutherland, Woody Harrelson, Elizabeth Banks,
Sam Clafin, Jeffrey Wright, Stanley Tucci
Ne bih da se
ponavljam i da zvučim kao hipster koji voli samo opskurne stvari,
ali zaista ne vidim poentu u franšizama osim one najočiglednije,
finansijske. Jasno, studiji zavise od novca i od publike, puno ulažu
da bi puno i dobili, mlađi glumci preko franšiza dobijaju zvezdani
status, stariji naplaćuju honorar za relativno nezahtevne uloge.
Nisu ni ti filmovi loši ni dosadni sami po sebi, ali se opet osećam
kao budala kad me navuku da posle prvog pogledam drugi, treći,
četvrti, deseti film, bilo da znam šta će se dogoditi, bilo da
nemam pojma.
Međutim, posebno mi
ide na živce jedan novi trend “muže” da poslednju knjigu u
serijalu podele na dva dela. Finansijski rezultat je dobar svakako,
knjige i filmovi imaju armije fanova. Pogledajte fenomen Harry
Pottera i Twilighta, da ne pominjemo bespotrebno
razvlačenje Hobbita na čak tri filma. Međutim ti “Part 1”
filmovi su jednostavno nekompletni, nesnađeni i dosadnjikavi, pa
više deluju kao epizoda izrazito skupe serije nego kao film koji
može stajati samostalno. Bez obzira na relativno jednostavan uzrok
(“muža”) i povod (treća i poslednja knjiga je primetno obimnija
nego prve dve) za ovakav postupak, ni u slučaju serijala The
Hunger Games te njegovog dela Mockingjay se ne može
pobeći od tog famoznog “Part 1” utiska – u pitanju je za sada
naslabiji deo serijala.
Prvi deo je bio
žanrovski pristojan blockbuster, zanimljiviji na nivou ideje (“young
adult” distopija, prvi film na tom talasu) i trivije (put do zvezda
Jennifer Lawrence) nego u samoj izvedbi uglavnom ograničenoj na
događaje u areni i opterećenoj “shaky cam” estetikom. Imao je i
on svojih prednosti, poput izuzetno zanimljive muzičke pratnje, ali
ipak nije sve štimalo glatko. Drugi deo je za jedan drugi deo
trilogije bio iznimno samostalan i više se bavio kosmologijom,
društvenim uređenjem nego događajima u areni, dodatno pojačao
glumačku ekipu, zamenio reditelja i promenio estetiku u smeru vrlo
stabilne slike. “Prvi deo trećeg dela” koji imamo pred sobom
odlazi još dalje od arene i potpuno se bavi politikom i revolucijom
u ditopičnoj državi Panem, paletu boja dodatno pomera ka sivom
spektru i uvodi neke nove likove.
Radnja se nastavlja
izvesno vreme od kraja prethodnog dela. Katniss (Lawrence) je
uništila arenu na jubilarnim Igrama, ali je pod vođstvom Heymitcha
(Harrelson) i Plutarcha (Hoffman) spasena i prebačena u Distrikt 13
za koji se verovalo da je uništen nakon prethodne pobune.
Ispostavlja se da nije, nego su se pobunjenici i izbeglice iz drugih
distrikata povukli u nevesele podzemne bunkere. Tu vidimo i Katniss
sa natruhama PTSP-a, upoznajemo je kako bunca (pokušaj elegantnog
rešenja da nas autori ne bi podsećali u montažnoj sekvenci šta se
dogodilo), a sa njom upoznajemo i jedno novo državno uređenje,
pseudo-egalitarno, pod vođstvom predsednice Alme Coin (Moore). U
njemu svako ima svoju ulogu, tako je Plutarch majstor propagande,
Beetee (Wright) tehnološki genije, opet imamo i Effie (Banks) kao
guru za stil, što je zanimljiva, ali ne baš potrebna epizoda. Za
Katniss je namenjena uloga lica revolucije.
U međuvremenu,
pobuna je u punom zamahu i Capitol sprema napade na pobunjenike po
distriktima, a ispostavlja se da zna i za aktivnosti u navodno tajnom
Distriktu 13. Predsednik Snow (Sutherland) je žučniji nego ikada,
Stanley Tucci sa perikom se vraća kao Caesar, a jedan od dvojice
Katnissinih frajera, Peeta (Hutcherson), je zarobljen i korišten kao
propagandno sredstvo Capitola kako bi ljudstvo odvratio od pobune.
Pobunjenici i izbeglice, pre svega Katnissin drugi frajer, lovac Gale
(Hemsworth) i preživeli kolega iz arene Finnick (Clafin) u njemu
vide izdajnika, jedino Katniss shvata da je on samo sredstvo pritiska
na nju, pticu rugalicu, simbol revolucije.
Utisak je, naročito
u prvoj polovini filma, da se sve nekako vuče i da su autori svesno
išli na razvlačenje minutaže. Katniss je postala izuzetno pasivna
i zapravo šraf u pobunjeničkoj mašineriji na zadatku snimanja
propagandnih filmova. Iako se, navodno, izborila za svoju slobodu i
spontanost, ona ipak deluje lažno, usiljeno, čak i u najefektnijem
delu kad zapeva folk standard The Hanging Tree, a posebno dok
gleda u ruševine i tuguje nad svojom sudbinom i sudbinom svog
Distrikta 12. Čak je i ono malo akcije koje u prvoj polovini filma
imamo bledunjavo i neuverljivo, ali se stvari popravljaju kako film
odmiče. Akcija postaje atraktivnija, fokus je više na njoj i jedina
zamerka je što tu nemamo Katniss. Ali imamo nekoliko efektnih scena,
diverzantske akcije, jedno pogubljenje u ISIS stilu, atmosferu
atomskog skloništa i jedan sasvim neočekivan obrat na kraju i,
naravno, “cliffhanger” za nastavak.
Uostalom, The
Hunger Games serijal je oduvek bio zanimljiviji zbog pod-teksta
koji se da tumačiti nego zbog svog teksta, i to je i ovde slučaj. U
trećem delu konačno imamo malo jasniju ideološku sliku, nakon
klasične distopije iz prvog dela i konteksta elite i mase koji se
može tumačiti i konzervativno i liberalno i levičarski iz drugog.
Treći dao nam svojim tretmanom zaraćenih strana, gde je Captol
nedvojbeno konzervativna, ujedno i dekadentna tvorevina u skladu sa
Starim Rimom, a Distrikt 13 siva, socijalistička diktatura (što je
uočljivo i na vizuelnom nivou), nagoveštava ideološku poziciji
kako autorice romana Suzanne Collins, tako i autora filma. Ona je
klasična liberalna, post-ideološka, individualistička. Shodno
tome, revolucija više liči na šarene revolucije na post-sovjetskom
prostoru nego na socijalno osveštenu klasnu borbu.
Druga zanimljiva
stvar su glumci. Svi svoje uloge izvode perfektno, ali oseća se
razlika u prostoru koji dobijaju, što je pre svega problem scenarija
koji je uglavnom korektan, ali manjkav u pojedinim detaljima. Neki
likovi su tu samo da bi se nekako odšlepali do poslednjeg dela i
finala, što je frustrirajuće prisutno kod Heymitcha, sada treznog i
u funkciji “levog smetala”. To se oseća i kod Katniss, i svesno
ili ne, Jennifer Lawrence uspeva da pogodi tu žicu. Ne znam da li je
to dobro. Katniss ne zna zašto je tu, radije bi bila negde drugde,
ne snalazi se. Taj stav je prisutan i kod Jennifer, i ona bi radije
bila u nekom drugom filmu. Ona je od mlade nade u prvom delu postala
velika zvezda u drugom, a sada je već umorna profesionalka kojoj se
nešto ne da raditi, ali to svejedno radi.
Malo razočaranje je
i Julianne Moore od koje sam ipak očekivao strastveniju i
koloritniju ulogu, ali ona je samo korektna, ni više ni manje.
Sutherland je standardno dobar u svojoj ulozi zlikovca. I ostali
imaju svoje momente, više ili manje, ali se sve to uklapa u sivilo i
pozicioniranje pred konačni obračun, što je i nekako glavni utisak
o filmu.
Međutim, ja se na
serijal nisam “navukao” ni zbog Jennifer Lawrence koju izuzetno
volim gledati, ni zbog “young adult” tematike, čak ni zbog
političkog konteksta koji može ići samo donekle. Moj razlog za
gledanje je, rekoh u kritici prethodnog dela, Philip Seymour Hoffman
kome je ovo testamentarni film. I on je dobar, štaviše odličan,
konačno pozicioniran bliže centru događaja, opušteniji i sa više
inspiracije. Ako i bude ostao upamćen po The Hunger Games,
ostaće upamćen po dobroj ulozi. Sad, što su to prosečni do
solidni filmovi, to je već druga stvar.
No comments:
Post a Comment