It Follows

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2014

scenario i režija: David Robert Mitchell

uloge: Maika Monroe, Keir Gilchrist, Jake Weary, Daniel Zovatto, Lili Sepe, Olivia Luccardi

It Follows je film koji je podigao dosta veliki “hype”, pobedio na prestižnom Austin Fantastic festivalu i požnjeo redom dobre kritike kako od specijaliziranih horor publikacija, tako i od drugih portala za filmsku kritiku, kao i od ozbiljnijih medija. Sva je prilika da te pohvale nisu nimalo nezaslužene, jer je u pitanju horor koji ne potcenjuje gledaoca i ne servira mu jednu te istu konfekciju, bilo da je to u pitanju “found footage”, monstrumi na isti kalup ili nemaštoviti franšizni nastavci, a nema ni šokantnog nasilja, užasa i uludo potrošenih hektolitara krvi. U pitanju je jedan inteligentno koncipiran horor film koji donosi pravu dozu šoka uz sablasnu atmosferu i zanimljiv pod-tekst, te obilje promišljeno utkanih žanrovskih refernci.

U prologu vidimo curu kako u spavaćici i štiklama (čudna i nepraktična kombinacija) beži po susedstvu kao da je nešto proganja. Mi, naravno, još ne vidimo šta je to, a ona će već nekako naći ključeve od auta i otfurati se do plaže. U sledećoj sceni je vidimo mrtvu, okrvavljenu, sa otvorenim prelomom noge. To nešto ju je očito stiglo.

Priča se dalje fokusira na Jay (Monroe) i grupu frendova oko nje: njenu sestru Kelly (Sepe), hipsterku Yaru (Luccardi) i šmokljavog momčića Paula (Gilchrist). Povremeno im se pridruži i sused Greg (Zovatto), to jest kada nije zauzet zavođenjem devojaka, pošto važi za lokalnog lepotana i taj hobi ga očito zanima i ide mu od ruke. Jay ima svežeg dečka, nekoliko godina starijeg momka koji se predstavio kao Hugh (Weary). Na prvom sastanku koji vidimo Hugh će se ponašati malo čudno, kao da vidi imaginarnog progonitelja, što će mladom paru pokvariti šanse za seks. Na sledećem sastanku, međutim, sve ide po planu i programu i sastanak se završava na zadnjem sedištu auta.

Hugh će onda, “kao pravi džentlmen”, svoju partnerku omamiti, odvesti u napuštenu fabričku halu i vezati je za invalidska kolica, te joj ispričati jednu priču... Naime, seksom sa njim nije “pazarila” neku boleštinu, bogu hvala, ali je sebi na vrat navukla kletvu. Neko će je stalno pratiti, brzinom normalnog, “casual” hoda, ali zato izuzetno uporno i postojano, sve dok je ne stigne i ne ubije. Taj neko, ili bolje rečeno to nešto, neće govoriti, ali će menjati oblike, doduše uvek ljudske, nekad poznatih ljudi, češće nepoznatih. Najbolji način da se reši bede je da prvom zgodnom prilikom spava sa nekim i kletvu jednostavno prosledi dalje. Ako to ne učini, kada demon završi s njom, vratiće se nazad do Hugha i pozabaviti se s njim. Uostalom, zgodna je cura, pronalazak partnera joj neće predstavljati problem. Osim moralnog, naravno...

Jasno, spolna bolest u vidu demona je metafora. Rekao bih da je ova metafora jedva metafora i da se odnosi na post-seksualno stanje, dakle na stid, nesigurnost i preispitivanje. Određeni krugovi će tu učitati propagandu konzervativnog javnog morala i apstinencije i na tome završiti priču, ali to bi bilo površno. Jasno, seks zauzima visoko mesto na listi tinejdžerskih prioriteta i “virus” se prenosi seksom. Stvar je ipak malo složenija, pošto je seksualno sazrevanje, ponašanje i praksa takođe “karta” za ulazak u svet odraslih, te dokaz zrelosti koji sa sobom vuče izvesne posledice i očekivanja, pa bih ja tog demona pre video kao taj isti javni moral, pritisak sredine i socijalno ucepljeni osećaj stida i preispitivanja. Dokaz za to vidim u nekim njegovim manifestacijama, iako ne svim. On se pojavljuje kao mnoštvo golih, istraumatiziranih žena od kojih su neke vrlo očito bile žrtve nasilja, ili kao (pretpostavljam) seksualno isfrustrirani previsoki klipan, ili kao goli manijak na krovu, ili kao poslovična osuđujuća baba. Posebno je interesantno da se u ključnim scenama demon pojavljuje kao bliski rođak ili roditelj žrtve, što otvara mogućnosti psihoanalitičkog tumačenja u šta ne bih ulazio. Zadržimo se na tome da to ima veze sa stidom, od nekog bliskog ili makar iz neposrednog okruženja, ili da se ne pretvorimo u nekog.

Već zbog toga je It Follows film vredan pažnje. Međutim, pravo blago ovog filma se skriva u tome kako je žanrovski i stilski izveden. Elektronski “soundtrack” i “trope” oko javnog morala i čednosti direktna je asocijacija na Carpentera, kao i nehajno spori hod monstruma koji našu junakinju proganjaju. To je sve dosta puta ponovljeno, sa više ili manje uspeha, u “slasherima” koji su usledili nakon Carpenterovog Halloweena (1978), čak i u originalnom Terminatoru (1984) koji ima sličnu mehaniku. Sama kletva koja se prenosi sa osobe na osobu je standard za val japanskih horora, gde je, kao u originalnom Ringu (1998), entitet kružio sa određenim predmetom i za taj predmet vezanim činom.

It Follows sjajno slaže žanrovske standarde, ali se tu ne završava. Neke od njih sjajno varira i izokreće. Imamo ubicu koji vreba, koji se pojavljuje iz drugog plana, koji pleni svojom postojanošću i imamo grupu tinejdžera koji su u begu, krše se i lome, ali ubica ima jasno određenu metu, druge će skloniti, zaobići ili odgurnuti. Takođe, grupna dinamika se menja iz neverice u apsolutno prihvatanje viđenja žrtve među njima, ali umesto instinktivnog “svako za sebe” pristupa, ovde kohezija raste iz situacije u situaciju, iz poduhvata u poduhvat. Dva momka u grupi, zavodnik Greg i tunjavi Paul se u jednom trenutku javljaju da preuzmu kletvu na sebe tako što će spavati sa Jay. Ima u tome nečeg tipično mužjačkog i hormonima teranog, istovremeno viteškog i sebičnog, usuđujem se reći i komičnog. Kad smo kod komičnih momenata, oni su prisutni na sjajno tempiranim i neočekivanim mestima i dolaze kao relaksacija u momentima lažnih uzbuna. U filmu koji takođe ima i solidan broj pravih cimova, oni lažni samo dodaju na atmosferi. Za atmosferu je dosta važna i savršena, često snolika fotografija, kao i lokacije Detroita, od relativno pristojnih predgrađa do sablasno derutnog i napuštenog centra.

Ono što je problematično sa It Follows je njegova linearnost. Film je zbog toga podeljen u najmanje 4 celine, plus prolog i epilog, pa se čini da u svojih 100 minuta ima nekoliko obrata previše. Svaka od celina se završava sa svojom kulminacijom, a kako su uglavnom sličnih intenziteta, upitno je koliko je napetost dozirana i pravilno raspoređena. U nekom trenutku će nam se učiniti da se film malo vuče. Takođe, likovi su daleko od savršenih po pitanju nijansiranja. I pored odlične glume Maike Monroe, Jay nije do kraja životni lik. Druge dve cure su potpuno prazne, jedva da imaju funkciju u filmu, pa se čini da su tu radi brojnog stanja. Kod muških je centralni problem njihova tipičnost koja ide do granice jednodimenzionalnosti.

It Follows je vrlo dobar film koji ima šta da kaže i koji funkcionira i na žanrovskoj i na metaforičkoj ravni, pa čak i kao art-film. Njegov svet je zaokružen i podseća na Brick (2005) koji je takođe prenosio ozbiljne teme i žanrovske rasprave u tinejdžerski milje. Autor David Robert Mitchell za sobom već ima jedan film smešten u taj milje. U pitanju je komična drama o odrastanju The Myth of American Sleepover (2010) koji se na jedan opušten i iskren način bavi seksualnim sazrevanjem. It Follows nastavlja gde je prethodnik tematski stao i bavi se, na jedan potpuno drugi, uvijeniji način onim što sledi posle tog famoznog doba nevinosti. U pitanju je dobar horor i, još važnije, veoma dobar film.