Human Capital / Il capitale umano

2013.

režija: Paolo Virzi

scenario: Paolo Virzi, Francesco Bruni, Francesco Piccolo (po romanu Stephena Amidona)

uloge: Fabrizio Bentivoglio, Valeria Bruni Tedeschi, Matilde Gioli, Fabrizio Gifuni, Guglielmo Pinelli, Valeria Golino, Luigi Lo Cascio, Giovani Anzaldo, Paolo Pierobon

Bombastična poslednja kartica će nam objasniti značenja naslova. U pitanju je obračunska stavka osiguravajuće kuće koliko novca treba isplatiti ožalošćenoj porodici nekog nastradalog od ruke njihovog klijenta. Ljudski kapital jedne osobe se računa prema godinama starosti, brojnosti članova njegove porodice, ali i prema njegovoj imovini i zaradi. Zvuči nehumano i zaista je nehumano, ali to je samo i jedino gruba praksa: osiguravajuća kuća mora odlučiti kolika odšteta nekom pripada i za to joj je potreban krut, nemilosrdan, matematički sistem. Ovo je samo objašnjenje naslova i vrlo malo se tiče sadržaja. Već po naslovu, gde imamo čoveka i kapital, steći ćemo blagu ideju o čemu se ovaj film radi. Manje ili više, u pitanju je kapitalizam.

Uvodna sekvenca svečane sale u fazi čišćenja posle banketa, te konobara koji na biciklu ide kući s posla i biva pokošen od strane nepoznatog vozača u masivnom terencu je nešto na šta će se film vraćati. U pitanju je “hyperlink” priča koja iz tri ugla pokušava da odgonetne šta se i kako se zapravo to dogodilo, dok nam istovremeno nudi slike iz života srednjih do krupnih posednika u savremenoj Italiji, odnosno u Milanu i njegovoj okolini.

Tu dolazimo do upadljive sličnosti sa klasikom American Beauty koji se ne ogleda samo u “hyperlink” postupku, nego i u okruženju predgrađa i u muzičkoj podlozi. Human Capital zapravo ima još “američkije” poreklo, u pitanju je ekranizacija američkog bestsellera Stephena Amidona čija je radnja iz Connecticuta elegantno premeštena na sever Italije i pritom očuvala sve bitne karakteristike romana. Paolo Virzi je pritom uneo i nešto svog stava, svakako levičarskog koji je tipičan za Evropu više nego za Ameriku.

Uglavnom, osim izlaganja centralne tačke u prologu i epiloga, imamo tri priče, odnosno tri ugla iz kojih ćemo saznati nešto više o nesreći. Prvi koga pratimo je Dino (Bentivoglio), sredovečni, srednjeklasni vlasnik relativno sitne operacije sa nekretninama. On je u svom drugom braku sa Robertom (Golino) i sa njom očekuje blizance, a iz prvog ima skoro punoletnu kćerku Serenu (Gioli). Kad nju jednom prilikom odveze kod njenog dečka Massimiliana (Pinelli) i slučajno završi kao teniski partner njegovog bogatog oca Giovannija (Gifuni), Dino će poželeti da po svaku cenu postane deo tog sveta ultra-bogatih, sa svim tim investicionim fondovima, mermernim stepeništima i luksuznim vilama i automobilima. U to svrhu će se preko glave zadužiti i investirati u Giovannijev fond. “Punchline” je u tome da je Giovanni jedna tipična tajkunčina i da u Dinu ne vidi ni prijatelja ni možda budućeg člana familije, nego samo jednog od svojih naivnih investitora. Dino, naravno, o tome nema pojma, ali će ubrzo saznati.

Druga priča se bavi Giovannijevom suprugom Carlom (Bruni Tedeschi), bivšom glumicom koja se odrekla svojih snova kada je postala tajkunska žena. Kao i sve bogataške žene, ona će prati svoju savest humanitarnim radom. Eto, recimo, baš je bacila oko na derutnu staru zgradu teatra, koju bi kupila i obnovila, te u njega uselila svoju amatersku trupu i trupu svog ljubavnika, profesora glume Donata (Lo Cascio). Giovanni, međutim, ima druge planove za zgradu, a Massimiliano u pijanom stanju nabasa na majku u trenutku prevare...

Treća i najuspešnija priča se nesrećom bavi koliko-toliko direktno, iz Sereninog ugla. Veza između nje i Massimiliana nije ni izbliza tako idilična kako se čini, iako razmaženi bogataščić jako navaljuje u tom pogledu. Ona se u međuvremenu zaplaila za siromašnog, ali zanimljivog umetnika Lucu (Anzaldo). Tu ćemo doći i do ključa misterije. Terenac je Massimilianov, ali on je previše popio da bi vozio. Serena ga je odvezla u svom autu. Postavlja se pitanje ko je vozio terenac i zašto, a na to pitanje samo Serena zna odgovor...

Human Capital ima svoje uspone i padove. Razlog za to različita razrađenost likova. Neki od njih su karikaturalni, na jedan ili na drugi način. U tu grupu spadaju Dino, karitkatura očajnika iz srednje klase koji se po svaku cenu želi ugurati u višu klasu, Giovanni kojem samo fale monokl i cilindar da bi njegov lik bio totalna karikatura, naravno razmaženi Massimiliano i njegovi kompanjoni, ali i profesor i Lucin ujak, okoreli kriminalac i lažov. Na granici karikaturalnosti je i Carla, ali je Valeria Bruni Tedeschi igra sa dovoljno emocija i integriteta da joj nekako verujemo. Lik Dina se izvalači na komičnu notu koju Fabrizio Bentivoglio sjajno pogađa. Drugima nema spasa. Da se stvari nekako izvuku, imamo i grupu životnih, nijansiranih likova u koje možemo poverovati. Tu su Serena i Luca, kao i Serenina maćeha Roberta.

Neujednačenost i karikaturalnost na trenutke zaista ometaju Human Capital u njegovom planu da prozbori koju o velikoj temi. Slika bogataša i njihovih postupaka ostaje panoramska i površna, bez potrebne dubine, pa zato deluje tendenciozno i previše poznato. Sličan problem sam, primera radi, imao i sa American Beauty. Da je Human Capital malo svedeniji, fokusiraniji na manje likova, a ne tako širokog zamaha, verovatno da bi uspešnije prikazao neke od velikih ideja koje ima. Utehu nalazim u tome da je treće “poglavlje” i pored melodramatskih skretanja zanimljivo i čini se iskrenim, te da je misterija oko nesreće izvedena kako treba kroz ceo film, sa pravi doziranjem novih i novih informacija i mogućnosti.

Human Capital je svakako ambiciozan film i za to mu treba odati prizanje. Nije danas lako u ova postmoderna vremena gde je sve legitimno, ujedno lepo spakovano i isprazno, napraviti film sa jasnim i nedvosmislenim političkim stavom. Takav film će dočekati sa leve strane sa zamerkom da nije dovoljno levičarski, sa desne da je maliciozan prema bogatašima koji, jelte, kreiraju poslove i zapošljavaju ljude. Problem sa ovim filmom je na drugom mestu. Lako za stav, on je legitiman, problem je u retorici koja baš nije efikasna. I pored dobrih glumaca, nekoliko dobrih uloga i sasvim solidnih vizuala, Human Capital ostaje umnogome propuštena šansa.