The Passengers

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Morten Tyldum

scenario: Jon Spaihts

uloge: Chris Pratt, Jennifer Lawrence, Laurence Fishburne, Michael Sheen

Ako The Passengers ima ikakav značaj, onda je to kao pokazatelj da nijedan hollywoodski glumac nije garant ne samo kvaliteta, nego i finansijskog rezultata filma. Do sada je Jennifer Lawrence bila magnet za zaradu, iako je igrala sve lošije napisane uloge u sve lošijim filmovima. Ako je Serena u kojoj joj je partner bio Bradley Cooper bila samo ekstrem, The Passengers je upozorenje za možda i najbolju glumicu svoje generacije da mora pažljivije birati uloge ako želi ponoviti svoje najveće uspehe koje je postigla sa Winter’s Bone i Silver Linings Playbook.

Inače, ovaj ambiciozno zamišljena i izdašno finansirana “inteligentna” SF-romansa sa filozofskim pod-tonovima je polomija na većini nivoa, ponajviše upravo na filozofskom, kako u logičkom, tako i u etičkom smislu. Istini za volju, film je vizuelno impresivan kako u običnoj, tako i u 3D varijanti, dorađen sa okom za detalje i osećajem za citat (u čemu dominiraju citati velikih dela Stanleya Kubricka, ne samo tematski bliska 2001: A Space Odyssey, nego i The Shining), a glumačka hemija uglavnom radi. Ali sa katastrofalnim scenariom, sav taj trud je uglavnom uzaludan.

Osnovni problem je u strukturi od tri čina koji kao da pripadaju različitim filmovima, pa su providnim trikovima, žanrovskim konvencijama i dramaturškim pomagalima spojeni u jedan. Prvi čin najviše podseća na “brodolomničke” filmove. Naš svemirski brodolomac je Jim (Pratt), inženjer i jedan od putnika na kolonističkom svemirskom brodu koji se probudio iz hibernacije nekih 90 godina prerano. To znači da on dolazak na odredište gotovo sigurno neće dočekati, pa je osuđen na život u samoći, gde mu jedino društvo pravi androidski šanker (Sheen) i njegove otrcane self-help fraze.

Međutim, naš Jim je grozno usamljen, pa je bacio oko na prelepu uspavanu spisateljicu znakovitog imena Aurora (Lawrence). U njemu se nešto lomi: usamljenost postaje neizdrživa, ali sme li on nekog drugog osuditi na smrt samo zato što je usamljen? Tu dolazimo do prve od dramaturških konvencija, nije preveliki spoiler reći da će je on ipak probuditi, jer takva su pravila žanra, i neće joj to reći iz istog razloga, a ona će to otkriti opet iz istog razloga. Uostalom, da li bi neko angažirao Jennifer Lawrence da leži u kapsuli i igra u flashback scenama?

Dakle, golupčići se zaljubljuju iako nisu iz istog miljea. Film ne kapitalizira dovoljno na klasnim razlikama između njih dvoje, kao ni na njihovim različitim motivima za svemirsku emigraciju, pa ceo taj momenat podseća na reciklažu Titanica. Na tom kursu je i ceo svemirski brod, nekvarljiv onoliko koliko je Titanic bio nepotopiv, a na tom kursu će biti i njihova svađa i mirenje usled katastrofe koju možda anticipiramo od samog početka, a koja je ovde samo pokušaj da se treći čin ubaci u akcioni modus i time se zamulja problematična ljubavna priča, te da se nekako progura njihovo pomirenje koje po elementarnoj logici ljudskih emocija ne bi bilo moguće nigde van Hollywooda. Uostalom, ako već niste ukačili referencu, Aurora će u jednom trenutku reći da su oni na brodu koji tone i da će, ako on gine, poginuti i ona.

Takvo poimanje ljubavi i emocijama se može smatrati romantičnim, ali je etički upitno, usuđujem se reći i mizogino. Istini za volju, ona će se u njega razočarati i ostaviti ga da pati, a ponovo će se u njega zaljubiti zbog njegove požrtvovanosti i čovekoljublja, ali je li to dovoljno da ona oprosti svom ubici? Pa makar bila napisana kao “sirota mala bogatašica”, a ne kompleksno ljudsko biće? Pa makar bila najveća mazohistička glupača? Njihov odnos je toliko uvredljiv da se pitam kako to nekome od nadležnih nije upalilo lampice ranije.

Dobro, ima ideološki zloćudnih, a uprkos tome dobrih filmova, ali ovde to nije slučaj. Nije tu stvar ni u inflaciji šablona, ni u često užasnom dijalogu koji glumce ponekad tera u histeriju i afektiranje, pa čak ni u režiji Mortena Tylduma (Headhunters, The Imitation Game) koji se trudi da ta ograničenja u scenariju premosti. Stvar je u sveopštem nedostatku bilo kakve logike i neverovatne lenjosti u pisanju. Utisak je da autor nema šta za reći, pa vrti kliše za klišeom, bez obzira koliko oni kontradiktorni bili međusobno. U tom smislu, jedno zgodno rešenje na samom kraju može razoriti ceo tok priče negde od početka i to je slika i prilika ove katastrofe od filma katastrofe.

Vredi li ga uprkos tome gledati? Možda. Rekoh, vizuelno je impresivan, ona scena sa nestankom gravitacije u bazenu je prelepa, dinamična i uzbudljiva, dok od svemirskog prostranstva zaista zastaje dah. Možda i zbog glumaca koji su zajedno simpatični i ležerni, posebno u drugom činu, ma koliko se Chris Pratt pre toga ne snalazio sam na ekranu (naprosto, nije glumac tog kalibra, bar ne još uvek), a Jennifer Lawrence posle toga afektirala i padala u histerije (nije ona kriva, tako joj je lik napisan). Možda zbog Laurencea Fishburnea u ulozi kapetana koji je možda nevoljna referenca na Event Horizon, još jedan užasni film sa svemirskom katastrofom u prvom planu. Možda kao prilično obimna lista stvari koje ne valjaju u Hollywoodu. Postupite po svojoj savesti i na svoj rizik.

The Imitation Game

2014.

režija: Morten Tyldum

scenario: Graham Moore (po knjizi Andrewa Hodgesa)

uloge: Benedict Cumberbatch, Keira Knightley, Matthew Goode, Allen Leech, Matthew Beard, James Northcote, Rory Kinnear, Charles Dance, Mark Strong

Recept je jednostavan da ne može biti jednostavniji. Izaberite znamenitu, ali ne opštepoznatu ličnost o kojoj je napisano nekoliko knjiga i snimljeno nekoliko opskurnijih dokumentarnih i igranih filmova. Gledajte da je ta ličnost u zanimljiva vremena bila na zanimljivim mestima, Drugi svetski rat je idealna kulisa, a pozicija može biti i vojnik i logoraš i špijun i šta sve ne. Ubacite stvarne ili izmišljene kontroverze. Napišite scenario na osnovu neke od knjiga, ali dijaloge razradite toliko da ima dovoljno “catchy” linija koje se mogu nabiti u trailer. Nađite reditelja u usponu, spremnog za prvi veliki internacionalni uspeh u karijeri. Nađite glumce. Glavni neka bude glumac u usponu koji ima svoj pozamašni fan club, nema veze i ako je glumac od jedne uloge, pogotovo ako je ta jedna uloga apsolutno kompatibilna sa materijalom koji mu nudite. Napunite postavu sa relativno poznatim imenima, ne moraju svi imati status zvezde, ali neka bude bar jedno-dvoje sa tim statusom. Snimite film i posvetite se promociji. Publika će navaliti u dvorane, uslediće i nominacije i nagrade.

The Imitation Game je upravo takav jedan standardan, formuličan film snimljen i tempiran za sezonu nagrada, nešto što se može nazvati Oscar konfekcijom. Nije to nužno loše, daleko od toga, takvi filmovi moraju zadovoljiti određene standarde kvaliteta, ali im originalnost najčešće nije jača strana. Ono što The Imitation Game drži iznad vode je to što kroz većinu filma reditelj Morten Tyldum (jedan od vrhunaca skandinavskog trilera Headhunters) uspeva da pronađe pravi ton i na pravi način oneobiči priču koju svi znamo.

U pitanju je biografija Alana Turinga, genijalnog matematičara koji je razbio čuvenu Enigmu i doneo prevagu saveznicima u Drugom svetskom ratu. Priča je poznata, Nemci su napravili mašinu za šifriranje poruka koja je imala 159 triliona mogućih ključeva koji su se svakodnevno menjali, a saveznici nisu ni u kom slučaju mogli da pogode šifru i svoje saznanje prenesu u sledeći dan. Za razliku od “pešačkog” pristupa sa prisluškivanjem i kombinatorikom sa papirom i olovkom kako bi se makar neke od poruka dekodirale, Turing se problema latio sistemski, tako što se upustio u konstrukciju mašine koja će moći da provali “master” šifru i dekodira poruke u realnom vremnu, onako kako pristižu. Turingova mašina je, prema nekim procenama, skratila vreme rata za dve godine, omogućila razne pobede, uključujući i Normandiju, a kasnije je poslužila kao osnova za izum i dalji razvoj digitalnih kompjutera.

Film, međutim, počinje nekoliko godina posle rata, kada je već izbio Hladni rat. U Turingovu kuću u Manchesteru je provaljeno, ali Turing (Cumberbatch) ne želi istragu niti bilo kakvo uznemiravanje. Sve je to vrlo sumnjivo, pa inspektor (Kinnear) i njegov nadređeni pomisle prvu logičnu stvar: da je Turing, usamljenik kakav već je, profesor na Cambridgeu gde je već otkrivena “Crvena ćelija”, zapravo sovjetski špijun. Turing zapravo krije neke druge stvari, kao to da je za vreme rata radio za tek osnovani MI6 i da je homoseksualac, što je u to doba bilo jako ilegalno i moglo je da dovede do par godina ćorke i hemijske kastracije...

Nadalje nam film daje Turingovu perspektivu na ratne godine, od poziva 1939. godine da se priključi šifrantskom odeljenju, preko sukoba sa nadređenim oficirom Dennistonom (Dance) do rada pod stalnim pritiskom sa tek nekoliko saradnika. Oni su Hugh Alexander (Goode), John Caincross (Leech), Peter Hilton (Beard) i Jack Good (Northcote). Autističan i arogantan kakav je, prototip geeka, pa još i skriveni homoseksualac koji je naučen da se drži za sebe i čuva, Turing nije naročito popularan među saradnicima, a preokret će se dogoditi kada se mlada matematičarka Joan Clark (Knightley) pridruži uglavnom muškoj ekipi. U njoj će Turning naći najbolju prijateljicu i svoju vezu sa spoljnim svetom i njena pomoć će mu biti dragocena.

Uporedo sa ratnim događanjima i radom na konstrukciji mašine za dekripciju i na razbijanju Enigme, film nas vodi još dalje u prošlost kad je Turing bio nedruželjubivi, nepopularni školarac, maltretiran od ostatka dečaka u internatu. U to vreme je razvio izuzetne matematičke sposobnosti, ali za njegovu ljubav prema šiframa i zagonetkama zaslužan je njegov jedini prijatelj i prvi “crush” Christopher. Događaji iz tog perioda će ga obeležiti do kraja života.

Određeni kritičarski krugovi su se žalili kako u The Imitation Game patnja zarad brutalnog tretmana homoseksualnosti nije zastupljena dovoljno. Ja, međutim, imam drugi problem: taj privatni aspekt Turingove ličnosti deluje kao da je nakalemljen na ono što bi trebalo biti osnovna nit priče, dekodiranje Enigme. The Imitation Game se zbog toga čini kao da su u pitanju dva nalepljena filma, a ne jedan fokusiran. Zapravo, dok prati dešavanja oko Enigme, film je savršeno fokusiran i relativno napet. Ta “trilerska” napetost se održava i kasnije i prerasta špijunsko-moralnu dilemu na tragu Le Carréa. Tyldum koristi sve dostupne trikove kako bi poznatu priču održao napetom. Međutim, kada dođe do pitanja seksualne orijentacije, The Imitation Game počinje previše ličiti na more drugih filmova za “podizanje svesti”.

Rezultat u sezoni nagrada je zadovoljavajući. Budžet je utrostručen, a bioskopski vek mu je praktično tek na početku. Iako nije osvojio važnije nagrade, nominacije pršte na sve strane, pet za Zlatne Globuse i čak osam za Oscare. Treba uzeti u obzir da film uglavnom pokriva “britansku kvotu”, da Akademija iz nekog razloga voli Keiru Knightley, koja ovde nije loša, ali ni zadivljujuća, te da je Cumberbatch izuzetno popularan kod publike. On je ovde solidan, ali vidljivo je da je još uvek na tragu Sherlocka i da mu je pristup isti. Ne smeta to mnogo za tumačenje takvog lika, i Turing je izgubljen u socijalnim situacijama, inteligentan i arogantan na van, a fragilan iznutra. Problem je što je takvo izvođenje monotono, na momente karikaturalno nespretno i daje za misliti je li Cumberbatch zaista “one-trick pony” koji može da odigra samo autiste.

Sve u svemu, znajući koji su favoriti za Oscare, ne bi čudilo da The Imitation Game bude jedan od većih gubitnika sa nekoliko utešnih nagrada ili možda čak nijednom. Opet, ni to ne bi bio loš uspeh s obzirom na to da je u pitanju jedan sasvim običan, konfekcijski i šablonski film. Bila priča o scenariju koji se vukao po ladicama i završio na popisu “The Black List” istinita ili ne, The Imitation Game zaista ne donosi ništa kapitalno novo, tako da su mu i nominacije same po sebi dovoljna nagrada. U pitanju je solidan film, ništa više od toga.