Life

2015.

režija: Anton Corbijn

scenario: Luke Davies

uloge: Robert Pattinson, Dane DeHaan, Joel Edgerton, Ben Kingsley, Alessandra Mastronardi

Naslov je pretenciozan do bola, ali nisam siguran da je bilo moguće izbunariti bolji. Mislim, film je o životu, barem jednako kao i svaki drugi, ali naslov nema veze sa tim, već se odnosi na poznatu reviju. Nevolja je u tome što film nema ni neke naročite veze sa narečenim magazinom, iako je centralni momenat jedna ikonička fotografija objavljena u njemu. Na njoj je James Dean, glumac pred kojim je u tom trenutku stajala svetla budućnost, na Times Squareu u New Yorku, manje od godinu dana pred smrt. Fotografiju je, kao i ostale u tom profilnom članku, snimio Dennis Stock i to ga je propeliralo od slobodnjaka koji lovi zvezde po crvenim tepisima do cenjenog i nagrađivanog fotografa sa umetničkim aspiracijama.

Kada uzmemo u obzir da je Anton Corbijn karijeru počeo kao fotograf, pre nego što je počeo da režira video-spotove i filmove, zapravo čudi da film nije o toj fotografiji ili fotografiji kao umetnosti/zanatu/postupku uopšte, koliko je o čudnom i neočekivanom prijateljstvu dvojice nesnađenih ljudi. Neke se poveznice ipak mogu povući kroz celokupnu Corbijnovu karijeru, recimo fokus je opet pre svega na raspoloženju, a ne na radnji ili nekoj konkretnoj ideji, a ovim filmom Corbijn opet pokazuje osećaj za pop-kulturnu ikonografiju koji je demonstrirao u svom prvencu Control, takođe nestandardnom biografskom filmu o Ianu Curtisu, tragično preminulom sastava Joy Division.

Tragedija se oseća i u svakom kadru Lifea. Za očekivati je da će se to odnositi na Jamesa Deana (DeHaan), znajući njegovu potonju sudbinu, ali tu tragediju još izrazitije nosi Dennis Stock (Pattinson). Mladi glumac se u to doba probijao od statiste i televizijskog štancera u legitimnu zvezdu (radnja filma se odvija pred premijeru East of Eden, koji ga je i lansirao u zvezde i u doba kada je upravo dobio svoju najbolju ulogu u Rebel Without a Cause) i, ma koliko se pripremao, nije baš mogao da se nosi sa tim statusom koji uključuje život pod reflektorima i budnim okom producenata, studijskih glavešina oličenih u Jacku Warneru (kojeg Ben Kingsley sa uživanjem igra kao negativca) i njihovih lakeja koji mu uređuju raspored.

Sa druge strane, fotograf se takođe nalazio na prekretnici, odnosno u rascepu između svojih i tuđih želja, sa karijerom u leru, propalim brakom iza sebe i lošim odnosom sa sinom. On je pametno anticipirao visine do kojih će se James Dean uskoro vinuti i foto-priča o njemu bi mogla poslužiti obojici. Upravo je ona uticala na obe karijere, pre svega na Deanovu koji je postao simbol pobune mladih, posleratnih generacija, iako sam glumac zapravo nije bio pobunjenik sa razlogom ili bez, već osetljiva dušica koja se branila ironijskom distancom i čiji je neposluh bio bazična mentalna higijena. Prijateljstvo dvojice ljudi nastalo iz interesa vodilo ih na put od Los Angelesa, preko New Yorka do Indijane u kojoj je Dean odrastao, ali ih je povelo i na put spoznaje samih sebe.

Life je, bez sumnje, vizuelno ispoliran film. Izbor lokacija diktira određenu nelagodu, od Los Angelesa ne vidimo idilične plaže, već enterijere, lepljive noći i još lepljivije dane, New York je upadljivo siv, a ruralna Indijana pokrivena snegom. Corbijn, međutim, pokazuje posebnu strast za pojedine kadrove koje majstorski uokviruje. Dobrom osećaju doprinose i vrsne glumačke izvedbe kako nešto uspešnijeg Roberta Pattinsona koji se, čini se, “oprao” od reziduala Twilighta, tako i DeHaana koji još nije dostigao nivo koji zaslužuje, uglavnom usled ne baš sjajnog odabira uloga. Njegova izvedba Jamesa Deana ni u kom slučaju nije imitacija i ističe njegov nemali talenat u prvi plan.

Problem je, međutim, što nije baš moguće odgovoriti na pitanje o čemu je Life zapravo i kuda to ide. Biopic nije, jer ne preispituje život i dostignuća svoje dvojice protagonista, kao ni ono što su oni ostavili čovečanstvu u amanet. Nije ni rasprava o slavi, karijeri, umetnosti i životnim izborima. Na oba plana je film slične tematike The End of the Tour Jamesa Ponsoldta bio uspešniji i koncizniji. Opet, ako je Life argument da James Dean bio pre svega veliki glumac i nekakav mislilac, pa tek onda gotovo slučajno simbol ili čak žrtva korporativnog studijskog sistema, plašim se da Corbijn i scenarista mu Luke Davies nisu izneli dovoljno argumenata za tu tezu.

A Most Wanted Man

2014.

Režija: Anton Corbijn

Scenario: Andrew Bovell (po romanu Johna le Carréa)

Uloge: Phillip Seymour Hoffman, Grigoriy Dobrygin, Homayoun Ershadi, Nina Hoss, Daniel Bruhl, Robin Wright, Willem Defoe, Rachel McAdams

Možda A Most Wanted Man nije baš najbolji ni kao filmski uradak, a ni kao ekranizacija romana. A Most Wanted Man svakako nije najbolji roman Johna le Carréa, pisca čiji je vrhunac inspiracije bio Hladni rat, u togu kojeg su nastala i u okviru kojeg su smeštena njegova najznačajnija dela, špijunski trileri uglavnom bez ubistava i potera, posebno bez „bondovskih“ nadljudskih veština i spektakularnih „gadgeta“, prožeti moralnim dilemama. Film A Most Wanted Man je nešto što bismo mogli nazvati testamentarnim filmom Phillipa Seymoura Hoffmana, i teško ga je gledati iz nekog drugog aspekta.

Priča je smeštena u Hamburg, isti onaj Hamburg odakle je planiran 9/11. Vreme dešavanja radnje je svakako posle tih napada, usred Rata protiv terorizma (još uvek traje i trajaće), Guantanamo i Abu Graib nisu tajna, na Muslimane širom sveta se gleda sa podozrenjem, čak i kad ispuštaju ispravne zvukove. Naročito kada isplivaju bez dokumenata negde oko hamburške luke, bez dokumenata i sa vrlo zanimljivom prošlošću. Takvi postaju zanimljivi raznim špijunskim strukturama, nekim prisutnim od Hladnog rata, nekim malo svežijima, nekim javnim, nekim tajnim. To ne čini veliku razliku, svi su oni pod direktnom paskom nepoverljivih Amerikanaca, ustavi i zakoni su tu tek manje neugodnosti.

 

Taj naslovni najtraženiji čovek je Issa Karpov (Dobrygin), pola-Čečen, pola-Rus, polu-radikal, svakako religiozna njuška koja ima probleme sa nasleđem svog pokojnog oca. Issa se na ruskim spiskovima vodi kao terorista i džihadista, ali Rusima nikad nije za verovati. Issa će postati predmetom istrage anti-terorističkog odeljenja nemačke tajne službe, kojim po kazni upravlja Gunther Bachmann (Hoffman), čovek koji je najpametniji u prostoriji, ne toliko zato što je bogom dan, koliko zbog toga što je prošao sve i svašta, od Berlina do Bejruta u najzanimljivijim vremenima. Njegova osnovna moralna dilema kada upecane teroriste prestati koristiti kao mamce, odnosno gde se nalazi granica. Issin slučaj ga marginalno zanima, čak i da je zbunjeni klinac nekakav „wannabe“ terorista, sigurno nije nekog dometa u hijerarhiji. Mnogo zanimljiviji mu je dr Abdullah, naizgled bezazleni dobrotvor i teolog koji deo novca od svojih dobrotvornih organizacija preusmerava na sumnjivu brodsku kompaniju.

Gunther mora da igra svoju igru sa raznim igračima većeg i manjeg formata. Tu je Annabelle (McAdams) naivna advokatica za ljudska prava koja pomaže Issi. Tu je i ljigavi bankar (Defoe) koji u svojoj banci čuva ruski krvavi novac koji bi Issa nasledio, ali oni su mizerni igrači. Mnogo veći su razni berlinski i hamburški foteljaši policijske i špijunske struke koji već imaju razmirice sa Guntherom, kao i američka koordinatorka Martha Sullivan (Wright). Ono što sledi je vrlo spor špijunski triler, predvidljivog zapleta koji će svaki verzirani gledalac špijunskih trilera prepoznati iz distance.

 

Rekoh već, A Most Wanted Man nije primer sjajnog špijunskog romana, a ni Corbijn nije primer nekog velikog filmskog autora. Ipak njegovo poreklo vodi od video klipova. Njegove jače strane su vizuelna komponenta i, ispostavlja se, rad sa glumcima. Što se slike tiče, ona asocira jedan svet koji umire ili se makar transformira u nešto sasvim drugačije, gde stara pravila ne važe i gde se sve polaže na improvizaciju ili bahatost. To se jako lepo vidi u bojama, od hrđavih smeđih do ledenih plavih tonova.

Što se glumaca tiče, olakšavajuća okolnost su više nego sposobni glumci. Willem Defoe je standardno briljantan u svojoj ulozi, Robin Wright demonstrira hladnoću i tajnovitost. Rachel McAdams naivnost njenog lika stoji (ona nije glumica širokog uspona). Nažalost, savršeno sposobni nemački glumci Daniel Bruhl i Nina Hoss nisu upotrebljeni ni izbliza dovoljno, koliko iziskuje njihov talenat. Hossova ima još par scena sa Hoffmanom u kojima može da se pokaže pored jedne glumačke veličine, dok Bruhl nema ni to. Ruski glumac Grigoriy Dobrygin je relativno nova pojava u evropskom i svetskom filmu i o njemu ćemo tek čitati i slušati. U svojoj prvoj globalnoj i kompleksnoj ulozi, pokazao je zavidnu količinu talenta.

 

Kao što sam na početku rekao, ovo je Hoffmanov testamentarni film i teško je zaobići tu činjenicu. Teško je bilo to zaobići i u God's Pocket, u kojem je Hoffman bio generalno bolji od ostatka filma, ali ovde je njegova superiornost upadljiva. Njegov lik je zaokružen, zanimljiv, kompleksan i realistično osmišljen. Hoffman ga igra sa svojom tipičnom preciznošću i okom za detalje, uvek razlučujući bitno od nebitnog. Hoffman je bio jedan od retkih glumaca sposobnih da bude svaki put drugačiji, a opet prepoznatljiv, jedan od onih glumaca čiji je integritet bio uočljiv momenta kada bi se pojavili u filmu. Ako ćemo ga pamtiti po ovoj ulozi, to će biti jednako kao da ga pamtimo po bilo kojoj drugoj, jer nema loših uloga.

Ovde su se nekako stvari posložile. Hoffman, i sam umoran od svog života i načet depresijom, igra lika koji u životu svašta prošao, i zna mnogo oblika ljudske gadosti, u svetu koji i sam umire, po knjizi autora čija je karijera (a i inspiracija) na zalasku. Šteta što A Most Wanted Man nije bolji film, šteta što pati od ponekih banalnih stvari kao što su odsustvo akcenta i predvidljivost. Da je samo za nijansu dinamičniji, mogao bi biti odličan. Za utehu je što je Phillip Seymour Hoffman dobar kao uvek.